Уколико постоји једна тачка око које су сви привредници слажу да би будућа влада морала да је спроведе, то је свакако снижавање и укидање различитих такси и парафискалних намета. Огласила се с тим захтевом ових дана и заједница предузетника у Привредној комори Србије јер су те дажбине, како тврде, „постале неподношљиве„.
Председник Скупштине Заједнице предузетника у Привредној комори Србије Мирослав Миладиновић казао је како се нада да постоји политичка воља да проблем сувишних намета привреди буде решен.
– Локалне самоуправе су злоупотребиле Закон о локалним таксама тако да су их подигле на такве износе који доводи предузетнике да размишљају да ли да сутрадан уопште отвори своју легалну радњу – навео је Миладиновић.
Нови министар финансија Млађан Динкић најавио је ових дана да ће једна од мера Владе за подршку предузетништву, уз наплату ПДВ-а тек по наплати робе, бити и укидање неких оваквих намета, пре свега фирмарина.
Парафискални намети су све оне дажбине које привредници и предузетници морају да плаћају локалним самоуправама и државном нивоу власти, а нису обухваћени пореским законима и заправо нису класични фискални, односно буџетски приходи државе. За велики број њих „заслужне” су општинске управе, али много их је расписано од стране различитих републичких фондова и агенција.
Како су раније израчунали у Националној алијанси за локални економски развој (НАЛЕД) ове бирократске процедуре и трошкови исисају из привреде годишње најмање 4,2 одсто бруто домаћег производа, односно чак 1,35 милијарди евра. Према проценама ове организације, то је сума с којом може да се отвори двадесетак фабрика које би запошљавале више од 3.000 људи. Поређења ради, у европским државама ти трошкови су неупоредиво нижи: од 1,7 одсто у Холандији до 2,9 одсто БДП-а у Чешкој. У овај прорачун било је укључено 157 процедура али су истраживачи НАЛЕД-а избројали чак преко 250 различитих парафискалних намета које привредници у Србији морају да плаћају.
Поред тога што због ових намета привредници и, понајпре, предузетници, трпе огромну штету а не они су неретко и разлог за затварање многих радњи и фирми, постоји и друга врста проблема са овим таксама. Наиме, парафискалне таксе се троше на врло нетранспарентан начин – ти приходи не пролазе кроз трезор држвног буџета и заправо не постоје тачне информације колико се на тај начин новца прикупи и на шта се он троши.
Увид у листу парафискалних намета открива многе који, барем на први поглед делују потпуно бесмислено. На пример, „накнада нужних трошкова за издавање копије докумената на којима се налазе информације од јавног значаја„, „накнада за стављање амбалаже у промет„ или „накнада за пластичне полиетиленске кесе, такозване трегер кесе„.
Предузетници су тако приморани да плате и „накнаду за утврђивање услова за обављање јавног превоза путника односно ствари„, али и „накнаду за утврђивање испуњености услова за обављање међународног јавног превоза у друмском саобраћају„. Такође, ту је и „накнада за обављање послова контроле саобразности нових производа из увоза која се плаћа на основу Уредбе о ценама услуга које плаћају корисници услуга и посебних накнада за обављање послова које врши Агенција за безбедност саобраћаја„.
Велики је број намета који се тичу еколошких питања. Тако само у вези са коришћењем вода постоји преко 10 различитих намета, између осталих накнада за коришћење водног добра, накнада за испуштену воду, накнада за загађивање вода, сливна водна накнада од физичких лица на основу решења Пореске управе… Предузетници често наводе да су принуђени да различитим државним агенцијама сами доказују да нису у обавези да плаћају ову или ону таксу.
Многе од ових накнада предузетници су присиљени да плаћају, чак и онда када не желе да раде оно што се одлукама о увођењу парафискалног намета одређује. Чувена је комунална такса за истицање фирме на пословном простору коју предузетник мора да плати чак иако нема истакнуту фирму на свом пословном простору: такса се заправо наплаћује за по закону обавезан одштампан назив фирме на улазу у радњу.
Дневник
