Симпутија

Пре 15 година СР Југославија је брутално нападнута од стране 19 земаља чланица НАТО-а. Била је то агресија противна свим нормама међународног права, бесомучно бомбардовање у трајању од 78 дана, бестијално иживљавање над жртвом која није имала ни економске ни војне моћи да се адекватно брани. А почело је нападима ОВК на српске поштаре и полицајце на Косову и Метохији. Када је српска полиција одговорила дошло је до праве оружане побуне, после се и војска Југославије умешала.

Ових дана многи политичари на Западу признавање Косова бране тезом да су „снаге репресије Србије примениле силу против локалног албанског становништва” и да је због тога Косово „имало право да прогласи независност”. Ко је први применио силу на Косову, то за Запад уопште није било битно, нити је сада важно. Ова теза се спомиње у контексту догађаја на Криму. На Западу кажу да „Русе на Криму нико није оружано напао”.

Ваљда је требало да дође до напада, до крви и противнапада, па да онда видимо како се поставити? Или када у европском парламенту ових дана са згражањем постављају питање да ли је могуће данас замислити рат због граница у Европи. Могуће је, господо. И то зато што управо пре 15 година нисте поставили питање да ли је могуће 78 дана бомбардовати једну европску земљу без сагласности Савета безбедности УН и противно свим нормама међународног права. Бомбардовати 78 дана европски град Београд, рушити зграде, мостове и фабрике, гађати цивиле и телевизију. Управо због тога већи део јавности у Србији са задовољством је дочекао да Крим опет постане део Русије.

„Којим бисте речима описали свој однос према Путину”, могло би да гласи и анкетно питање у Србији. Скоро сам сигуран да би председник Русије добио плебисцитарну подршку због „симпутије”, која одликује однос наше јавности према Путину. У смислу, „нека им је напокон неко и показао како је то када се ствари решавају силом”. После догађаја на Криму поштовање личности Владимира Владимировича у Русији је ових дана прерасло у својеврсну народну културу. Он је Русији вратио Крим, али и национални понос и стабилност. За Русе он је господин способни. Јер, Путин више није политичар, он је данас симбол Русије, својеврстан мит. То је као да питате Британце да ли су за Елизабету Другу као краљицу.

Наравно да и Владимир Владимирович гаји имиџ човека који решава ствари. Решио је ствар у Чеченији одмах пошто је ушао у Кремљ, сада је решио проблем Крима, који се после 60 година вратио у окриље матице земље, али он решава и обичне свакодневне проблеме људи. Када је група представника хендикепираних у Русији током једног састанка у Кремљу 2004. године протестовала код Путина због новог закона који им смањује право на бенефиције, председник Русије се обратио свом тадашњем главном привредном саветнику Герману Грефу и рекао: „Среди то.”

Греф је почео да протестује да ова смањења представљају део редукције руског буџета, што је и сам Путин потписао. „Среди то”, одсечно је одговорио Путин.

„Али, Владимире Владимировичу…”, почео је да замуцкује Греф, док су камере националне телевизије све то и снимале. „Рекао сам да то средиш”, завршио је дискусију Путин. Владимир Путин је творац јаке руске државе, а јака држава је благослов не само за руско тржиште већ и за српско.

Украјина је тежила уласку у НАТО још 2004. године, у време наранџасте револуције. И тада је у Кијеву изведен државни пуч, пошто су резултати избора поништени. Инострани спонзори пуча исти су као и садашњи спонзори Мајдана. Све што се десило онда и сада није се десило на правним основама, већ је реч о пуком односу снага. Била је то онда и сада операција насилне промене режима. Москва је небројено пута упозоравала да је за њу „црвена линија” улазак Украјине у НАТО. Јер, уколико би НАТО дошао на 400 км ваздушне линије од Москве, комплетан систем руског нуклеарног одговора губи на значају, пошто Кремљ у таквој ситуацији нема времена за реаговање. Зашто је Кенеди био спреман за нуклеарни рат са СССР-ом због совјетских ракета на Куби? Управо зато што му те ракете тако близу САД нису давале више од два минута за одлуку.

Кад Вашингтон и Брисел подржавају оне политичке снаге у Украјини које желе улазак државе у НАТО, онда се они играју ватром. Јер, шта то Вашингтон и Брисел траже у Украјини? Демократију? Што је не траже у Саудијској Арабији? Радити све да амерички вазали буду на власти у предворју Русије, па чак и у бившим совјетским републикама, то је чин империјалне ароганције. За Вашингтон би однос са Москвом требало да буде важнији од тога ко ће владати у Кијеву. Ако САД и даље инсистирају да смање улогу Русије у свету на статус регионалне силе, онда смо на почетку нове фазе хладног рата, јер Русија под Путином на такву улогу очито не пристаје пошто је она суперсила.

Сада неки на Западу нуде решење у облику војно неутралне Украјине. Супер, како се само тога нико није сетио пре два месеца?