Александар Маргелов, херој Русије и потомак славног генерала Василија Маргелова: Мој отац је командовао борбама за ослобађање Панчева. Били смо у свим ратовима уз Србе
МОЈ отац, генерал Василиј Маргелов, херој СССР, био је баш велики јунак, неустрашиви војник и командант, сјајан човек, диван отац и велики поштовалац и љубитељ српског народа. И моја мајка је била храбар, одважан и истакнут борац у Другом светском рату. Баш онаква личност каква је, заиста, по свему приличила хероју СССР.
Овим речима почиње да прича за „Новости“ пуковник Александар Маргелов, руски херој, син легендарног генерала Маргелова, оснивача Ваздухопловно-десантне војске СССР, чија је једна од јединица, 11. јуна 1999. године, по уласку НАТО снага на Косово, после усиљеног марша запосела приштински аеродром и забезекнула читав свет.
Наш саговорник каже да је поносан што је његов отац, у мају 1944. године, учествовао у ослобађању Југославије, а лично је командовао борбама за ослобођење Панчева:
– У нашој породици, као и међу свим нашим часним сународницима, Други светски рат има непроцењив значај. То је био отаџбински рат, рат против великог зла, које се било „навалило“ и на нас и на читаво човечанство у то доба – прича Маргелов. – Одрастао сам у породици где је јунаштво, као и чојство, и неговано и поштовано и развијано. Подразумевало се, ваљда, да син хероја пожели да буде херој и то се и догодило, али на начин који, наравно, није био ни лак ни једноставан.
Пријатељи пуковника Маргелова, који су га окруживали током посете Републици Српској, рекли су нам да наш саговорник, не само што није имао попуст што је син генерала, хероја СССР и утемељивача Ваздухопловно-десантне војске, већ је то значило да је морао знатно, знатно више од других да учини да би понео престижно и цењено признање какво је код Руса оно – хероја отаџбине.
– То је тачно – каже Маргелов, пријатан саговорник, који васпитањем, културом и уважавањем људи око себе, заиста одаје утисак и хероја и људине у сваком погледу.
– Отац је, лично, командовао да, из авиона, падобраном скочим на војну борбену машину, која би, у слободном преводу, на српски, могла да се назове тенком, али никако не обичним. Знао је отац да је то и захтевно и ризично. Вероватно му је, у дубини, као оцу, срце јако куцало, али је као херој, као командант био неприкосновен. Тражио је од мене, често, и боље и више, него од других, што је, без сумње, сасвим у реду. И он и мајка били су поносни на мене као и ја на њих као јунаке, људе и дивне родитеље, чији сам пут наставио, као што га настављају и наша млада поколења.
Љубав према српском народу, како каже, такође је нешто што је наследио од родитеља. У војном смислу, подсећа, српско-руски односи почели су значајније да се развијају од балканских ратова и, након тога, увек су ишли узлазном линијом:
– И у рату од 1992-1995. и после њега, руске снаге су биле у мировној мисији на овом тлу. Руси су на српској страни били и кроз слање добровољаца, и на друге начине. То је сасвим природно, сасвим логичан след народа, који има сличну душу, блиске корене и које везује љубав и поштовање – каже Маргелов, и открива да је, поред осталог, почасни козак у Запорожју.
НИЈЕ БИО “ТАТИН СИН“
А, да никако и ни на који начин није био „татин син“ сведочи и чињеница да је остао у чину пуковника, мада су његове заслуге за отаџбину Русију огромне.
Његови пријатељи истичу да се назив „хероја Русије“ не може „чиновати“, већ зарадити неустрашиво како је пошло за руком још крепком Василију, достојном потомку чувеног Василија Маргелова.
Новости
