Врх српске власти доказује да је потпис Синише Малог којим је потписана куповина бугарских стамбених јединица – фалсификован. Јесу ли то политичари или графолози? Шта је овим људима циљ? Добробит народа? Нормално. И томе су толико посвећени да Мали градоначелник због силних обавеза није стигао да од Агенције за борбу против корупције заишће сагласност да дела са две фирме са Девичанских острва. Дечко је чист као девица
Ваљда је сада јаснје зашто је његов млађи брат, без неког премишљања пошао да пређе преко српске жандармерије којој је са највишег места наређено да никог не пушта да прође. Зна он из куће да за њега закони не важе. И да ће се наћи независни судија, који ће да казни жандарме који то још нису схватили. Ако се неки независни судија и успротиви да суди по том Мали-закону, наћи ће се независнији судија да исправи независног судију
Србији су потребни успешни људи. Требају нам они који Ђиласове послове раде боље од Ђиласа. Требају нам такви који ће продати „Телеком“ Србије, пошто су успели да спрече Ђиласову хорду да она то учини. Требају нам способнији од оних који су нас довели у ову ситуацију. Требају нам кумови који знају како се од ЕПС-а прави ФАП
Наш једини циљ је да Синиша постане – Велики. Да помогнемо да СНС доврши велики пројекат који је започео ДС. И, као што су на почетку признавали сви наши велики либерали, демократи и евроинтегристи (а NATO исти ће бити кад им се јави!), Вучић је законити наследник Ђинђића, да не кажемо Черчила, јер то је било резервисано за најконвертита у новијој српској историји. Заиста, он то ради боље од свих живковића, чеда, мићуновића заједно. Кад су помислили да „су боље свирали него што су били плаћени“, они су окренули ћурак наопако. Али доцкан
„ДОБАР дан“, каже висок момак у избледелој јакни и са малим руксаком преко рамена. „Добар дан“, одговара жена у озбиљној доби са скенером контролора у руци, у аутобусу Градског саобраћаја. „Како сте“, пита момак док му смешак прелива лице. „Добро“, одговара она и онда ћути. Он каже: „Немам карту“. Она још поћута. „Јеси ли студент“, пита. „Стажирам“, каже момак и изговори још неку реч како је био одличан студент и да се то не плаћа, а осмех праведника му не силази с лица. „Добро“, каже она и насмеши се. И оде даље.
Шта да каже контролор у Градском саобраћају младом бићу без пара, док по градским зидовима за градоначелника чита графите „ТАКО МАЛИ А ВЕЋ ЂИЛАС“! Да зове комуналну полицију да га бије, као да се палицом може из неког ко нема динара исцедити за казну путника без карте градског превоза? А она ради за човека који се „снашао“ и купује двадесет четири стана у Бугарској, чијем је породичном предузећу дато џаба 10 хектара државне земље код Вршца. А који, као сваки поштен политичар, води крсташки рат против бивших пљачкашких приватизација! И то, баш зато, што је он све то намлатио у том процесу. Баш зато! Да покаже да није срећан због тога, али да је пљачкао по закону. Или близу законског, у сваком случају.
И не само то – градоначелник главног града Србије региструје своје фирме на Девичанским острвима, да својој земљи не би плаћао порез. Кад нема пореза, градски саобраћај шкрипи. А Мали ургира да сви поданици плаћају порез. Сви! Сем њега и његових.
И српској власти уопште не смета што градоначелник главног града не држи до тога да би ваљало да парама, до којих је дошао „поштеним радом“, приватизујући бивши „Беопетрол“ на пример, послује у земљи порекла капитала. Осим ако не планира да после буде председник месне заједнице Девичанских острва.
Врх српске власти доказује да је потпис којим је потписана куповина бугарских стамбених јединица – фалсификован. Јесу ли то политичари или графолози? Шта је овим људима циљ? Добробит народа? Нормално. И томе су толико посвећени да Мали градоначелник због силних обавеза није стигао да од Агенције за борбу против корупције заишће сагласност да дела са две фирме са Девичанских острва. Дечко је чист као девица.
И они који су приватизовали, пљачкашки, како их је СНС оцењивао после свега, говорили су да је све то за добробит народа. Благо народу на кога пада толика добробит.
„Ја сам ГЛАДАН“, написао је на жутом картону човек зарастао у браду и чија кошуља није скоро била у бубњу машине за прање веша. Седи изнад Зеленог венца у пластичној столици и чека неки динар. Рекло би се – страшно! Али појава више није тако ретка да би се човек могао чудити. И коме је упућена порука?
Наш градоначелник, који није усамљени јахач српске апокалипсе – Мали је био ту тек „мали од кужине“ – бејаше директор Центра за тендере у Агенцији за приватизацију и продавао је велика државна предузећа. (Чуј, продавао!) И неки добри директор „Алфа Протеина“ код Вршца реши да купи ту фирму. И – нормално је да је ту све било чиста посла, па је у то име купац Срђан Гајић намах поклонио фирми „Compost Group“ 10 хектара земље. У, богати, страни инвеститор, рекао би неки ДС или СНС министар привреде. Свака част!
Али, бејаше у питању Борислав Мали, отац Синишин. И ових дана, агенција КРИК јавља да „компостовци“ неким чудом „према судским списима, земљу никад нису платили“. После се испоставило да је и приватизација коју је Синишин орган оверио – незаконита. Али, земља враћана није.
Независни суд у земљи Србији је, најнормалније, одлучио да се на бави тим тривијалностима, па су Мали остали изван њиховог интересовања. „Земљу су искористили да покрену производњу компоста – органске материје која се користи за узгој шампињона. Породица је, у међувремену, власништво над земљом сакрила иза оф-шор компаније са Британских Девичанских острва – ,Alessio Investment Ltd. ’“
Вучић и Мали
Ето, ваљда је сад јасно и што је трећи Мали, млађи брат, без неког премишљања пошао да пређе преко српске жандармерије којој је са највишег места наређено да никог не пушта да прође. Зна он из куће да за њега закони не важе. И да ће се наћи независни судија, који ће да казни жандарме који то још нису схватили. Ако се неки независни судија и успротиви да суди по том Мали-закону, наћи ће се независнији судија да исправи независног судију.
Већ чујем мрмљање читаоца: ма, где га нађе за 10 хектара земље! Јесте, то је вероватно тако мали посао за Малог да се он тога не би ни сетио. Али, у томе и јесте ствар. Да је оном добром човеку који се сада зове „Ја сам гладан“ дато 10 хектара, то би био његов највећи посао и он би га се сећао до краја живота и сигурно, сигурно не би све одлетело до Девичанских острва. Али, ето, не би тај човек никад ни постао градоначелник. Нема перформансе. Нећемо се ваљда враћати у оно време кад је градоначелник Београда био Бранко Пешић!
Тај ко данас не зна где су Девичанска острва и ко стварно мисли као будала да је Србија сигурна земља (као што свакодневно на свим каналима вергла премијер) и вредна да се у њој држи свој новац – тај нема да плати ни за градски превоз. А нама требају успешни људи. Требају нам они који Ђиласове послове раде боље од Ђиласа. Требају нам такви који ће продати „Телеком“ Србије, пошто су успели да спрече Ђиласову хорду да она то учини. Требају нам способнији од оних који су нас довели у ову ситуацију. Требају нам кумови који знају како се од ЕПС-а прави ФАП.
Наш једини циљ је да Синиша постане – Велики. Да помогнемо да СНС доврши велики пројекат који је започео ДС. И, као што су на почетку признавали сви наши велики либерали, демократи и евроинтегристи (а NATOисти ће бити кад им се јави!), Вучић је законити наследник Ђинђића, да не кажемо Черчила, јер то је било резервисано за најконвертита у новијој српској историји. Заиста, он то ради боље од свих живковића, чеда, мићуновића заједно. Кад су помислили да „су боље свирали него што су били плаћени“, они су окренули ћурак наопако. Али доцкан.
Либерално-евроинтегристички блок може и без њих. Може и без Б92, и без хелсиншких и других одбора. Могао би и без Мила Ђукановића. Само да Синиша Мали ради како треба. И да сви следбеници раде како се од њих очекује.
У Србији либерализам никад није далеко доспео, али неолиберализам цвета.
Шта зна онај што се прекрстио у „Ја сам гладан“ где су Девичанска острва. Кад се мали и велики тамо склоне, он их не може наћи. Неписмен је за систем Mali&Co. Али онај дечко са почетка приче, који зна да нема потребе да се плаши или стиди што нема карту за градски превоз у граду којим управља човек који дела на Девичанским острвима – е, тај може постати незгодан. И кад га видиш, није он ни мали. А изгледа тако да, кад би се учланио у владајућу партију и купили му италијанско одело од 4000 евра (што следује све јовичиће или ђуриће) и кад би ставио гел на косу – и Синиша Мали би га примао као неког ко би могао да буде успешан, посебно ако би се упослио у чувеној фирми за пљачку народа у којој Синиша бејаше директор.
Знају бити незгодни ти млади људи, каже историја. Не воле да гладују. А умеју да препознају ко их прави гладним. Учили су историју, читали преамбуле устава старих демократских земаља где се народу обећавају братство, једнакост, слобода, људско достојанство и национална солидарност.
Зачас ће неко од њих ископати Џона Лока, на пример, који вели: „Revolt is the right of the people“! Лок је то говорио за власти и режиме који се сувише удаље од народа. Тада је побуна народа – метаправо. А никакви избори који неће ништа променити нису препрека за исконско људско право.
Пише: Слободан РЕЉИЋ
(Геополитика број 92, новембар 2015.)
Факти
фото: Јелена Вучетић
