Синиша Ковачевић: Грађани Србије нису навикли да се радују јарму

Тврђава од најтврђег камена чије куле завршавају у облацима није вечита јер су јој темељи на мехуру од сапунице. Ако престанемо да верујемо у правду, у слободу, у демократију, у могућност промене, онда неправди и неслободи дајете могућност вечитости. Истина и људска тежња за правдом и срећом су наши адути. И долазећа глад. Нажалост. Грађани Србије нису навикли да се радују јарму. И у затвору је топло, ако је управник честит човек, стражари не туку, имате право на шетњу и три оброка… Па да се радујемо тамници – каже у разговору за Данас Синиша Ковачевић, потпредседник Народне странке, драматург и професор Академије уметности, одговарајући на наше питање на који начин Савез за Србију може да се бори против актуелне власти када нема медије, а ни могућност да у парламенту одговори на свакодневне оптужбе напредњака.

* Баш са скупштинске говорнице напредњаци вам свакодневно поручују да нећете победити никада, па ни у месној заједници.

– Сећам се сличне обести и Милошевићевих посланика. Чаушескуа је на митингу пред сто хиљада Румуна срушио један звиждук. Черчил је изгубио изборе од анонимног Клемента Атлија, као славом овенчани ратни победник. У политици, ничија није до зоре горела. А чини ми се да они тога нису свесни.

* Можда нису свесни, али они управо СЗС оптужују за све што се лоше десило у овој држави.

– Они свесно сакривају чињеницу да су ти исти људи били на вишедеценијској власти до двехиљадите и да сада владају већ седам година. Нека свако понесе свој део одговорности. Савез нека плати политичку и правну цену за своје грехове. Уз малу напомену да три четвртине Савеза никада није било на власти. Мислим да би та политичка вага опасно претегла на ону страну где су данашње режимлије и њихови трабанти.

* Да ли вам је након Вучићевог говора на Главном одбору СНС јасно којој Србији ви припадате, да ли оној Србији пропасти, плакања, кукњаве или оној енергичној којој припада председник државе?

– Не могу да вам одговорим. Не знам шта сам то одбио и због чега сам крив. Радо бих понео свој део кривице и лично се извињавао и председнику и сваком члану СНС понаособ, посуо се пепелом по глави кад бих знао где грешим. Можда то и јесте најгора кривица кад сте извесно криви, да кривљи не можете бити а несвесни својих грешака. Када би наш председник био мање склон тајнама, и ми би мање грешили. Не умем да вам кажем шта сам ја то одбио и за чим ћу после нарицати. Као што не умем да вам одговорим ни на питање о чему се разговарало у Москви, а требало би да знам. Ипак се тиче мене, мојих студената, мог унучета. И председнику би било лакше кад би тај огромни терет поделио са неким. Са Скупштином, на пример. Иначе, драго ми је што нам је председник прешао на страну енергичних. Још памтим мноштво његових јавних уплаканих наступа, али ћу их радо заборавити. Баш као и његове политичке ране радове.

* Како вам се чини Вучићево признање да је његова политика на Косову и Метохији доживела пораз, јер Срби, како каже, воле да изгубе све?

– Немам одговор ни на ово питање. Да ли је поражена идеја да се Косово и Метохија поново интегришу у српски политички и државни простор или да се Албанцима да све за тањир туфахија, једноставно не знам. Опет долазимо до председникове склоности ка тајни и поверењу само у властиту памет.

* Не чини ли вам се да је управо председник Вучић донедавно говорио да ми на Косову немамо ништа и да треба да се боримо да добијемо бар метар. Какво је то полазиште за преговоре са Приштином, ако признајемо да немамо ништа? Зар онда није логично што они траже и више – Прешево, Бујановац и Медвеђу?

– Ако у бракоразводној парници изјавите да у брак нисте унели ништа, да је све што имате стекао ваш донедавни брачни друг, а онда тражите да вам се да ваш део, узалуд ћете се упињати и ви и ваши адвокати. Таква изјава спада у категорију брзоплетих, непромишљених и контрапродуктивних. Можда би неки председников сарадник или саветник након овога могао да добије отказ. Уколико председник, уопште, има кога да отпусти. Ако ми на Косову немамо ништа, онда су Грачаница и Високи Дечани тек самоникли коров на купусишту, а Симонида тапет купљен у оближњем Меркатору.

* Како гледате на најаву могућег разграничења?

– Ако та граница иде преко карауле Кошаре, онда је то одлично разграничење. Ако је у тим преговорима постигнут договор о повратку свих 220.000 прогнаних неалбанаца на њихову имовину, и то је одлично. Али бојим се да то није тако. А мислим да више разлога за страх од мене имају Врањанци. Видите, опет та председникова склоност ка тајнама. На крају се, ипак, све сазна. Па у читанке, епику и митологеме на место које си и заслужио. Углавном.

* Ипак, за то што тамо немамо ништа и што је постављена граница „између Срба и Срба“ напредњачка власт окривљује бивши режим, иако је гранични прелаз утврђен закључењем Бриселског споразума.

– Важно је не признати. Крађу, прељубу, било коју грешку… Чак и кад су сви докази против вас… Ако оваквим политичким и историјским фалсификатима додате и потпору коју вам пружају медији који вас, наравно, без икакве личне користи, просто обожавају, хиљаде ваших жираната на друштвеним мрежама, који такође без икаквог личног интереса стоје иза сваког вашег поступка и реченице, после врло кратког времена, онај фалсификат иза којег сте се храбро и енергично испрсили постаје општеприхваћена и мермерна истина. Заборавља се само једна ситница. Ово модерно доба захваљујући информационим иновацијама има изванредно и вечито памћење.

* Да ли вас је изненадио гест министра Владана Вукосављевића који се изјаснио против ријалитија. Шта иза тога стоји?

– Да, изненадио ме је. А мислим да иза тога стоји одсуство опреза и погрешна перцепција да још неки чланови владе деле његово мишљење и да смеју да га изнесу.

* Неке ваше опозиционе колеге тврде да је прави министар културе заправо власник Пинка, Жељко Митровић, а да је главни лик у ријалитију Србије заправо Александар Вучић.

– Човек кога помињете је један од кандидата за ту цењену функцију. Има их још неколико и у парламенту и на другим телевизијама. Ипак, мислим да је прави министар културе на Андрићевом венцу.

* Због чега нема реакције државе на те ријалитије у којима се прети чак и „силовањем бебе“, а истовремено се свакодневно са гађењем прича о несмотреној изјави Жељка Веселиновића?

– Вероватно се чека неки смртни исход или групно силовање. Није проблем у ријалитију, него у терминима њиховог емитовања и конфликтном концепту где се већ у одабиру учесника о томе води рачуна, а онда се тај конфликтни систем развија. Недостатком хране, цигарета, сплеткама… Најгоре сцене ипак не видимо. Не заборавите да се, ипак, ради о одложеном емитовању. Народна странка нуди решење. Промену термина и обавезу да на сваки сат емитованог ријалитија та телевизија има обавезу да произведе само један минут играног програма. Један минутић. Била би то значајна помоћ посрнулој српској кинематографији. А сами израчунајте колико би то било филмова и серија. И нека их та телевизија, наравно, емитује на свом програму. Што се изјаве Веселиновића тиче, у праву сте. Била је увредљива, несмотрена и непотребна. И колико знам, уследило је и кајање и извињење.

„Година врана“

* Недавно сте објавили свој први роман „Година врана“, који се бави Првим светским ратом и годинама ослобођења. Да ли све ово што се дешава око нас, све оно што ова власт ради и чиме се служи може бити нека врста инспирације за вашу нову књигу?

– Овакво време инспиративније је за вас новинаре. Наравно и за оне ауторе којима, захваљујући њиховом дару, није потребна временска дистанца. Моја нова књига бавиће се овим временом.

Пише: Мирјана Р. Миленковић, Данас.рс