Позадина журбе је потреба Запада да начини било какав политички корак који би тамошњој јавности био представљен као дипломатски успех а у светлу очигледног неуспеха и скорог пораза у Украјини
Западу се наједном жури са такозваним решењем за Косово и Метохију па се неизбежно намеће питање откуд таква журба. Тo пожуривање је очигледно, упркос изјавама западних изасланика да не постоје рокови за постизање наводног решења.
Позадина журбе је, како изгледа, потреба Запада да начини било какав политички корак који би тамошњој јавности био представљен као дипломатски успех а у светлу очигледног неуспеха и скорог пораза у Украјини. Запад има мало простора за такав корак, па је процењено да би то могло да се уради на Косову и у Србији.
Путеви те идеје воде у Вашингтон. У америчким дипломатским круговима се сазнаје да је Стејт департмент осмислио ту идеју, и од Беле куће добио одобрење да крене у „решавање косовског питања“ и то без обзира на последице.
Другим речима, најновија агресивна политика Америке и Запада према Србији и њеној косовској политици је део антируске политике и пројекта борбе против Русије. Јер, треба нанети ударац ономе ко је у основи природни савезник Русије. На неки начин, реч је о освети за неуспехе Запада у Украјини.
Одакле ветар дува?
Да би се прикрило одакле „ветар дува“, формално је та акција поверена Европској унији (ЕУ) и њеним водећим чланицама, Француској и Немачкој. Немачка је још увек водећа земља ЕУ, а Француска држава која је прва у Европи признала самопроглашену независност Косова 2008. године. Тако је настао француско-немачки план за Косово. По већ виђеном моделу, Америка је у почетку била уздржана око тог плана, али га је потом прихватила.
У Вашингтону верују, према дипломатама са којима је разговарао овај аутор, да чак није ни важно да ли ће тај план успети. Америка ће ићи својим путем. Први корак је већ најављени захтев Приштине за чланство у Европској унији. Европска унија је у околностима рата у Украјини потпуно сломљена, и постала је више него икада до сада пуки инструмент политике Вашингтона.
Пет чланица ЕУ није признало Косово и његову самопроглашену независност али упркос томе, требало би подсетити, Европска комисија, а не ЕУ, пре неку годину је са Приштином потписала Споразум о придруживању. Наиме, после Лисабонског споразума 2009. године, те најновије „библије“ ЕУ, Европска комисија је регистрована као правно лице па тако у тумачењу тог статуса доноси и одлуке за које нема сагласности у ЕУ. Правно насиље. А Европска комисија је највернији слуга Вашингтона, те зато не би требало ни сумњати у косовску пријаву.
Америка ће, даље, гурати и тражити од Србије све оно што већ пише у такозваном француско-немачком предлогу, независно од судбине тог предлога.
Шта пише на папиру
А шта пише у том папиру, вредило би подсетити. Иако званично није објављен, медији блиски Вашингтону и Бриселу „сазнају“ шта у њему пише.
Званични назив документа је „Предлог Европске уније подржан од стране Француске, Немачке и Сједињених Америчких Држава (САД)“. У тексту се наводи да су „неповредивост граница и територијални интегритет и суверенитет и заштита националних мањина основни услови за мир“ и да споразум који би произашао из овог предлога „полази од историјских чињеница и да не доводи у питање различите погледе страна на фундаментална питања, укључујући и статусна питања“. И да се ради о добросуседским односима уз признавање „државних симбола“. Наводи се такође да ће се обе стране руководити циљевима и принципима постављеним у повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереној равноправности свих држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета. Такозвано Косово и Србија су независно заступљени на међународној сцени. Предвиђена је и размена дипломатских мисија, али се зато експлицитно не спомиње Заједница српских општина.
Иако се нигде не наводи међусобно признање нити чланство Косова у Уједињеним нацијама, из самог текста Предлога потпуно је јасно о чему се ради – о признању државе Косово. Типично западно лицемерство.
И као што је толико пута већ виђено, део тог америчког пројекта је и генерисање насиља на Косову. Као и 2004. године. Свако косовско насиље је на неки начин постало увод у нову америчку и западну антисрпску акцију. За насиље неће нико да одговара, а све то због „мира и стабилности“.
Чија реч се уважава?
Утисак је да је политичка Србија испала наивна у свим досадашњим преговорима и вери да се њена реч уважава. Такође, не би требало сметнути са ума да су многе акције власти у Приштини уз подршку Америке нашле основа у Бриселским споразумима и споразуму из Вашингтона које је Србија прихватила. Наивна су била и очекивања Србије да ће прихватањем резолуција у међународним организацијама против Русије некако ублажити ставове Запада.
Србија се нашла у готово безизлазној ситуацији и сада се са великим закашњењем позива на Резолуцију 1244 и Кумановски споразум и захтева да се на Косово врати одређен број безбедносних снага Србије. То је, међутим, мало вероватно, и званични Београд то зна. Србија се, такође, позива и на Бриселски споразум. Показало се да је Бриселски споразум по моделу Минских споразума за Украјину, само куповање времена и остваривање америчког циља „корак по корак“. Србија је, по ко зна који пут, преварена.
Занимљиво је да Вашингтон, из неких разлога, рачуна и на, ако не подршку, а оно „разумевање“ Београда у овом најновијем пројекту. По свему судећи, рачуна на „европске перспективе“ и ЕУ амбиције Београда иако је сада већ свакоме потпуно јасно да од тога нема ништа, барем у догледно време. Очигледно је да Вашингтон не води ни мало рачуна о интересима Београда нити га је уопште брига. Или је можда ипак уверен да има могућности да у Београду амортизује све отпоре.
Упркос свим притисцима, ипак није извесно да ће најновији Предлог решења косовске кризе успети. Али, чини се, то за актуелну Америку и није толико важно. Вашингтон ће наставити према том Предлогу и понашаће се како у његовом тексту пише. И даљи преговори више нису ни важни, мада ће се на њима инсистирати.
Наравно, упркос осећању моћи Вашингтона то неће решити проблем. Напротив, косовска криза у ствари улази у само још једну, вишу фазу, чију би цену пре свега Србија могла да плати. Западу је јасно да Приштини државу може дати само Србија и нико други, али се не разуме да она, чак и кад би нека политичка елита и хтела, не може. Таква је природа косовског проблема.
