Током протекле недеље у срцу Београда могао се видети несвакидашњи призор. Испред билетарнице Београдског драмског позоришта (БДП) на Врачару створио се огроман ред.
Тешко се може дефинисати да ли треба осећати радост што ће ријалити програме макар на тренутак заменити представе, или тугу што овакав ред можемо видети само кад су карте бесплатне.
Ово позориште у сарадњи с Министарством културе и информисања направило је изврсну акцију. Корисници социјалне помоћи незапослени, корисници дечијег додатка, пензионери са пензијама мањим од 25.000 динара и студенти који примају стипендије имали су могућност да добију бесплатне улазнице за седам представа са јануарског репертоара. Представе за које сви заинтересовани могли да преузму карте су: “Анђели чувари”, “Берлински зид”, “Човек, звер и врлина”, “Тотови”, “Поморанџе за збогом”, “Игра парова” и “Плилулски роман”. Свако је имао право на четири карте.
Након што се од раног јутра створила велика гужва испред БДП-а, каква се тешко могла видети кад се карте купују по редовним ценама, још је видљивија постала чињеница да је социјално угрожених много више од оних који могу одвојити око 1.000 динара колико је просечна цена карте у београдским позориштима.
Горак укус немаштине
– Волела бих да могу често да идем. Али не идем. Да нема ових бесплатних карата, у позориште не бих ушла. Нажалост, тако је – слежући раменима рекла је ова Београђанка.
Ред се није смањивао целог дана, докле год је карата било. Акција је улепшала јануар многим Београђанима, али горак укус немаштине који се видео и у овом подухвату Министарства културе не може се избећи.
Слична сцена поновила се само неколико недеља раније када је Југословенско драмско позориште продавало карте по симболичним ценама од 100 и 200 динара.
У реду млади и стари
У реду су се могли видети и млади и стари. Пензионери ипак предњаче. То нису људи који су похрлили по карте само зато што су бесплатне, већ они који су некада били редовни посетиоци. Данас због изузетно ниских пензија, као што јуре млеко на акцији у супермаркету, морају да јуре и културу.
Славка Милинчић и њен супруг велики су љубитељи позоришта. Ова акција их је много обрадовала.
– Ми смо пензионери. Ишли бисмо ми стално у позориште. У срећна времена смо користили сваки слободан тренутак за добру представу. Сада времена имамо, али новца немамо. Са нашим малим пензијама једва успевамо да платимо рачуне и купимо нешто хране, а камоли да приуштимо себи неки луксуз или потрошимо 20 евра на карте за позориште – прича за “Вести” Славка.
Драган Илић поранио је како би осигурао себи карте.
– Ретко идем у позориште. Много га волим још од младости, али како ја да платим карту? Искористио сам акцију и у Југословенском драмском позоришту. С обзиром да не очекујем да ће пензионери икада живети боље у овој земљи, једина нада да погледам неку представу су овакве акције. Храна је постала луксуз, а позориште само за богате – каже Илић.
Реч управника Ћустића
Управник Београдског драмског позоришта и познати глумац Слободан Ћустић каже да је идеја за акцију потекла из немаштине.
– Људи имају веома мала примања. А сви би желели да виде нешто више од дневника у пола осам. Па како једна четворочлана породица да издвоји новац и дође да погледа представу? А не ићи у позориште, то је духовни геноцид над народом. Жао ми је само што је хладно, па се људи смрзавају у реду чекајући карте. То ме подсећа на нека стара времена када смо чекали у реду за млеко, кафу, уље. У јуну планирамо још једну овакву акцију – објаснио је Ћустић за “Вести”.
Пензионерка Стана Драгојловић погледаће у јануару две представе захваљујући овој акцији. Ипак, растужује је што су редови само када је нешто бесплатно.
Чекање милостиње
– Понижавајуће је за све нас који бисмо радо ишли у позориште што морамо да чекамо акције, да нам нешто уделе бесплатно, како бисмо могли да уживамо доброј представи. Људи не иду у позориште јер немају пара. Држава нам је узела све што је могла, а онда нас части бесплатним картама. Боље би било да нам створе нормалне животне услове, па ћемо ми сами купити карте – рекла је Стана.
Невена Бешевић има 24 године, енергију, љубав према позоришту, али нема посао.
– Родитељи су пензионери, а ја сам незапослена. Немамо ни за основне потребе, а камоли за позориште. Стално тражим акције и попусте. Сада сам била пресрећна што могу бесплатно да одгледам неколико представа. Трудим се да идем кад год могу јер је позориште духовна храна. Али у Србији, само се стомак храни, за душу нема пара – каже Невена.
Пензионер Миливоје Мирковић одгледаће четири представе. Љубав према позоришту развио је још као студент у Крагујевцу.
– Кад сам се доселио у Београд, нисам пропуштао прилику да погледам добру представу. То је било некада. Сада се довијам и гледам само оно што је на попусту. С нашим примањима, и ваздух нам је скуп. Нису сале полупразне често јер нема ко да гледа, већ због лоше економске ситуације – рекао је Миливоје.
Он објашњава да је ово дивна акција како за оне који воле а не могу да приуште, тако и за оне који нису никада били у позоришту.
– Није лоше да се оваквим акцијама скрене пажња са лоше жуте штампе, лошег телевизијског програма, да се покаже људима да има боље – закључује Миливоје.
Верица Киш има пензију мању од 25.000 динара. Истиче да би и са дупло већим примањем позориште опет било тешко приуштити.
А. Вучићевић – Вести
фото: Мондо.рс
