Систем на папиру – нестручност на делу

Актуелна катастрофa, чије укупне последице (а оне су већ сада огромне) још увек не знамо, захтева одговор на питање стања наше организованости и припремљености за овакве ситуације. Анализа тог стања је ургентна јер се јасно види да много тога не функционише како треба. Другим речима, овај догађај мора да буде озбиљан повод за такву анализу. Јер, шта друго горе (осим рата) може да нас снађе, па да то тек онда учинимо.

Прецизније речено, ради се о нужности сагледавања свих објективних и субјективних разлога (не)функционисања система заштите и спасавања у ванредној ситуацији каква је ова данашња. Јер, треба имати у виду да је тај систем номинално уређен Законом о ванредним ситуацијама (29.12.2009), који је био основ и за доношење Националне стратегије у овој области (2011). Према овом закону, цео систем је у ингеренцији централних органа власти, што значи да „Република Србија обезбеђује изградњу јединственог система заштите и спасавања“ (чл.2), при чему се посебно потенцира одговорност Владе за све аспекте управљања ванредним ситуацијама.

Закон је веома детаљно разрадио ову материју тако што је прописао основне задатке система, његове субјекте, начела заштите и спасавања, надлежност државних органа, надлежност аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, права и дужности привредних друштава и других правних лица, права и дужности грађана, систем руковођења у ванредним ситуацијама, доношење планова заштите и спасавања, систем цивилне заштите (функцију,организацију,задатке и циљеве), систем осматрања, раног упозоравања, обавештавања и узбуњивања (у оквиру њега и Службу 112), финансирање система, буџетски фонд за ванредне ситуације, међународну сарадњу, надзор над применом Закона и санкције за кршење истог.

Дакле, законске основе за успостављање и функционисање овог система постоје, али је питање шта је држава до сада учинила на његовом успостављању и оспособљавању за деловање. Јер, од ступања на снагу Закона до ове катастрофе прошло је више од четири године. Систем као целина је сложен и скуп и изграђује се годинама, али је битно да се држава озбиљно односи према њему и да чини све оно што је у њеној могућности како би он што успешније функционисао у ванредним ситуацијама. Како се она односи према њему, може једино да се провери када се догоде катастрофе, као што је ова актуелна. То потврђује и Национална стратегија у којој се, између осталог, каже да су „катастрофе изазов који показује када, колико и на који начин је друштво спремно да реагује“ на исте.

Када, колико и на који начин је Србија спремна да реагује на катастрофе, на смањењу ризика од истих, ограничењу њихових последица и шта је учинила на повећању отпорности друштва на појаву катастрофа, односно докле је стигла у изградњи овог система као законској обавези, теме су за озбиљну анализу. Она је императив не само због актуелне катастрофе која ће тек показати ко је све затајио и зашто, већ и због будућности која нам на овом пољу није наклоњена. Да је то тако, потврђује и Национална стратегија у којој се каже да је регион југоисточне Европе „све више угрожен разним врстама природних опасности (поплаве, суше, екстремно високе температуре, земљотреси, клизишта, осујне непогоде и др.), техничко-технолошким несрећама, дејством опасних материја и других стања опасности, као и глобалним климатским променама.“

Да је систем заштите и спасавања у озбиљним проблемима, видљиво је од проглашења ванредне ситуације. Да ли је то зато што држава није довољно или није ништа урадила на његовом оспособљавању, сигурно ће бити предмет бурних расправа када се укине ова ситуација. Међутим, одговор на ово питање може се наслутити и читањем Националне стратегије која је евидентирала његове највеће недостатке. Они су детектовани у институционално-организационој и материјално-техничкој сфери система, као и сфери сарадње, координације, расположивости информација, људских ресурса и едукације. Непостојање услова за доследну примену прописа, неодговарајућа организација и спровођење превентивних мера, непостојање свеобухватних мапа ризика, неравномерна расподела капацитета служби за реаговање на територији Р. Србије, застарела, непоуздана опрема, средства и возила служби за реаговање у ванредним ситуацијама, неадекватно финансирање одржавања система заштите и спасавања, недовољна координација између субјеката система, неадекватна стручна квалификованост и технолошка дисциплина расположивих људских ресурса, недостатак специјализованих кадрова, недовољна обученост професионалног кадра, неприпремљеност и низак ниво капацитета локалне самоуправе, само су део кључних проблема на које указује овај документ. Многи од њих су јасно видљиви и данас, што наводи на закључак да се није мрднуло ни педаљ напред.

Очигледно да ни Национална стратегија, донета пре нешто више од две године, није утицала на државу да крене у решавање бар неких од наведених проблема. Корак по корак, колико се може. Тај закључак поткрепљује и недавно залагање заменика градоначелника Београда (током гостовања на РТС 1) да Србија успостави систем цивилне заштите, позивајући се на искуства бивше СФРЈ. Човек очигледно није био информисан да је тај систем као кључан стуб система заштите и спасавања прописан Законом о одбрани и Законом о ванредним ситуацијама. Прописан јесте, али га у пракси нема иако је, као што смо рекли, пројектован на нивоу државе, аутономних покрајина, региона, градова, локалне самоуправе, као и привредних организација и других правних лица. Ко је за то одговоран, питање је за Владу Републике Србије. Да цивилна заштита постоји и функционише, било би мање разлога за употребу војске и полиције него што је то сада.

Нестручност у систему који захтева висок ниво професионализације је очигледна, али није за чуђење. Јер, она је присутна и на другим просторима деловања државе где доминира критеријум партијске оданости. Поред тога, сујета, нерад, неразумевање проблема, лични интереси, незаинтересованост, каријеризам, неослушкивање струке само су део разлога што је и овај систем у озбиљним проблемима. Како објаснити него овим разлозима то што је, на пример, Обреновац доживео овакву судбину или што је начелник ГШ морао да буде постављен за команданта одбране Шапца због смењивања градског Штаба за ванредне ситуације. Зар то треба да ради начелник ГШ? Зар је његов посао да брине о џаковима и насипима? Зна се где је његово место у систему одбране и безбедности. Зар Шабац нема довољно људских и материјалних капацитета да се сам одбрани од поплава или бар да покуша то да учини? Шта би било са овим градом да су припадници Војске Србије морали бити ангажовани на неким другим неуралгичним подручјима?

Што се тиче ангажовања Војске Србије и Полиције у ванредним ситуацијама, у складу са начелом поступности при употреби снага и средстава, поменути закон прописује да ће се ови субјекти ангажовати у заштити и спасавању тек онда ако расположиве снаге и средства са територије јединице локалне самоуправе нису довољне (чл.5.). Као што видимо на терену, припадници Војске и Полиције од првог дана обављају бројне послове који су у надлежности цивилне заштите (нпр. евакуација, збрињавање угрожених и настрадали, асаницаја терена и др.).

Када се ради о обавезама грађана, Закон у истом члану каже да „свако учествује у заштити и спасавању у складу са својим могућностима и способностима“ (начело солидарности), односно да је „свако физичко (и правно) лице одговорно за спровођење мера заштите и спасавања од несрећа и катастрофа изазваних елементарним непогодама и другим несрећама (начело одговорности). Из овога произилази да Закон обавезује сваког грађанина и да се систем не активира на бази њихове добровољности. На то указује и она његова одредба у којој се каже да „у извршавању заштите и спасавања учествују сви способни грађани“ (чл. 22. ст. 1).

Када све ово прође остаће дилема хоће ли ова и оволика катастрофа бити поука за државу, односно да ли ће систем заштите и спасавања добити онај третман који заслужује и какав има у многим земљама које на њега гледају много озбиљније и одговорније. Надајмо се да хоће, јер најгоре би било да нас по старом обичају ухвати амнезија до неке следеће катастрофе, можда још горе од ове. И то ће бити тест за нову Владу.

Зоран Вучинић

Аутор је професор Факултета безбедности у Београду 

НСПМ