Хрватски сабор усвојио је 25. маја 2018. измене и допуне Закона о управљању државном имовином, који ће ресорном министарству омогућити да управља некретнинама, чак и онима које су предмет недовршених правних спорова.
Пре него што је усвојен у Сабору, овај закон је изазвао велико незадовољство у Србији и Босни и Херцеговини јер ће то, како је схваћено, у пракси значити да имовину правних лица из других република бивше СФРЈ, Хрватска може дати на управљање трећим особама на чак 30 година, без плаћања најамнине. После ће ти закупци имати могућност откупа те имовине, односно некретнина.
Због тога су многи овај закон протумачили као „отимачину“ у режији хрватске државе, а за сам законски акт кажу да је „скандалозан и антиевропски“. Хрватска наведеним законом крши Бечки споразум о сукцесији, који је потписан 21. јуна 2001. То је покушај да се једним законом који је апсолутно у супротности са Споразумом о сукцесији, имовина српских предузећа стави под пуну контролу хрватских власти.
Српски званичници наводе да је Србија урадила све што је до ње и да јој не преостаје ништа друго него да се обрати Уједињеним нацијама, које су гарант тог споразума. План је да до краја ове године заштиту од дискриминације пред комитетом УН затраже поједине српске фирме чија је имовина одузета у Хрватској. У сваком случају треба „ескалирати“ питање враћања имовине српских фирми у Хрватској.
Власништво и управљање
Хрватска истиче да се овим законом не решава питање власништва, већ се само имовина која је у међувремену потпуно запуштена ставља у функцију.
Оцењено је да измене и допуне Закона о управљању државном имовином, заправо представљају завршни чин „отимања имовине српских предузећа“. Овим законом Хрватска крши не само сопствени Устав, европско законодавство, крши и Бечки споразум о сукцесији – Анекс Г тог споразума, који се зове приватна својина и стечена права, и у којем се јасно каже да свим грађанима и правним субјектима морају бити враћена права које су имали на дан 31. децембра 1990. године, а сви уговори склопљени под притисцима и претњама морају бити проглашени ништавнима.
Хрватска је 2004. ратификовала Бечки споразум о сукцесији, али за ових 14 година није учинила ништа да тај споразум заживи. Отимање српске имовине у Хрватској почело 1991. године, али траје до данас.
Србија ће сачинити попис имовине српских фирми у бившим југословенским републикама, како би могла да помогне предузећима у решавању тог питања. У том циљу, Републичка дирекција за имовину позвала је почетком септембра ове године предузећа и јавне установе који су имали непокретну имовину на територији бивших република да им доставе податке и документацију о тој имовини, како би се формирао јединствен регистар њихове непокретне имовине.
Позив се односи на сва правна лица и предузећа, али и установе које су имале одмаралишта, локале, да доставе Дирекцији документацију која је сачувана. Циљ је да се направи регистар како бисмо ми као држава могли да заузмемо став како да им помогнемо у решавању тих процеса“, рекао је директор Дирекције.
У бившим републикама остало је много имовине српских предузећа, највише у Хрватској. Последњих деценија судови у Хрватској одбијали су тужбене захтеве предузећа из Србије, позивајући се на то да су преурањени и да је потребно закључити билатерални споразум, којим би се разрадио Анекс Г Споразума о сукцесији. Међутим, већ годинама Хрватска одбија да тај споразум потпише.
Суд за људска права у Стразбуру препоручио је да две државе закључе тај билатерални споразум, али и нагласио да „Хрватска још увек није усвојила било које законодавство за имплементацију споразума, којим би се ставио на снагу Анекс Г“.
Велики проблем представља и то што су фирме којима је имовина остала у бившим YУ републикама отишле у стечај, или су приватизоване.
Процењује се да је вредност имовине предузећа из Србије у Хрватској у тренутку распада СФРЈ износила око 1,8 милијарди евра, а хрватских у Србији око 800 милиона евра. Поред тога, 40.000 станарских права отето је Србима у Хрватској, затим 50.000 случајева неисплаћене динарске и девизне штедње, као и 800.000 катастарских парцела пољопривредног и шумског земљишта.
Према другој процени, имовина фирми из Србије и прогнаних Срба у Хрватској, који су оставили најмање 65.000 кућа, вреди бар неколико милијарди евра.
Уставни суд Србије заузео је став да се Анекс Г Споразума о сукцесији директно примењује, што значи да се хрватским фирмама враћа имовина у Србији. Бројни локали, али и друге непокретности, већ су враћени или су у процесу враћања фирмама из Хрватске. Право приватне својине је неотуђиво право и то је став нашег Уставног суда. И док српски судови уредно враћају хрватску имовину, Хрватска наставља да отима имовину српских фирми.
Формирано 180 предмета
Удружење „Одузета имовина“, које окупља 28 предузећа из Србије и БиХ са имовином у Хрватској, тврди како се у Хрватској води око 180 предмета везаних за повраћај имовине фирмама из Србије. Све они поседују имовину у Хрватској, коју су стицали док се живело у једној држави – СФРЈ, а којом не могу да располажу.
Циљ је да заједничким снагама, користећи правне и политичке инструменте, остваре права на повраћај сопствене имовине. Удружење је већ послало писмо свим релевантним институцијама Европске уније, УН и невладиним организацијама које штите људска права, међу којима је и „Хуман Ригхтс Wатцх“. У писму их упозоравају са оним што се тренутно дешава у Хрватској.
Међу предузећима која од Хрватске потражују имовину, углавном, одмаралишта на Јадранској обали, пословни простори и станове на атрактивним локацијама, су неке од најпознатијих компанија из некадашње заједничке државе, од којих многе и данас послују. То су „Генеx“, „Симпо“ из Врања, „Металац“ из Горњег Милановца, „Тигар“ из Пирота, панчевачка „Утва“, „Дуванска индустрија“ из Врања, данас у власништву фирме „Пхилип Морис“, „Беочинска цементара“, чији је власник сада француски „Лафарге“, „Нафтна индустрија Србије“ у већинском власништву руског „Газпрома“, „Царнеx“ из Врбаса и многе друге.
Неки су од тих случајева стигли и до Европског суда за људска права у Стразбуру, али ни ту није забележен већи успех, па се планира да се проблем изнесе пред комитетом за људска права УН у Женеви.
Један од њих је и „Младост турист“ из Београда, фирма која је на хрватском делу Јадрана имала одмаралишта у Тијесном, Макарској и Башкој Води, имовину у вредности од 35 милиона евра. Није их користила од 1991, када су ратна дејства почела, али ни касније јер је Хрватска већ 1992. донела уредбу о забрани коришћења те имовине, а 1994. закон којим ју је пренела у своје власништво. Тако је та имовина и уписана у катастре, затим продата или је уништена. Правду ове фирме нису могли да пронађу ни пред хрватским судовима, али ни код суда за људска права у Стразбуру, који се прогласио ненадлежним.
Отели и траже судске трошкове
Исти суд је одбио да донесе пресуду и зато јер Србија и Хрватска немају закључени билатерални споразум, док у удружењу „Одузета имовина“ истичу да би тај акт који је, иначе, Србија раније нудила Хрватској могао да реши само техничка питања, док суштина остаје иста. А суштина је решена Анексом Г Споразума о сукцесији, а то је да сву ону имовину која је постојала 31. децембра 1990. свака држава сукцесор мора да врати власнику који се налази у другој републици, односно да га обештети уколико је немогуће да је врати.
Због тога ће удружење „Одузета имовина“ предложити влади Србије нови споразум са Хрватском којим би се обезбедила примена Анекса Г. Предлог подразумева враћање одузете имовине, али и дефинише рок у коме би Хрватска морала да се изјасни о споразуму.
Хрватска сада тражи и наплату судских трошкова за отету српску имовину?!
Српски суд потврдио је одлуку хрватског суда којом је и правно отета имовина српске фирме -„Младост туриста“, а уз то се нашем предузећу намећу и огромни и трошкови судског поступка од 82.000 евра. Како се сазнаје, Привредни суд у Београду је 13. августа ове године донео решење да се признаје страна судска одлука Општинског суда у Макарској из 2009. године, односно Опћинског суда у Сплиту. Том одлуком, сва одмаралишта београдског „Младост туриста“ у Макарској, Башкој Води и Тијесном припала су предузећу „Хотели Башка Вода“.
Реч је о пресуди која је у Хрватској одавно постала правоснажна и извршна, па се поставља питање зашто се тражи њено признање у Србији. Адвокати „Младост туриста“, који су недавно поднели жалбу на решење Привредног суда у Београду, кажу да је пресуда послата „на признање“ само да би се наплатили трошкови вођења поступка у Хрватској.
Не само да је реч о „најобичнијој конфискацији имовине“ без плаћања било какве тржишне накнаде, наглашавају наши адвокати, него се сада тражи и наплата парничних трошкова у баснословној суми.
„Хотели Башка Вода“ траже од „Младост туриста“ 612.000 куна, од чега би део отишао и на рачун Републике Хрватске, на име судских такса.
Уместо да „Младост турист“, који је без икакве кривице већ 26 година лишен целокупне имовине у Хрватској, после вишегодишњег исцрпљујућег настојања да дође до праведног решења у „хрватском правосудном лавиринту“, коначно добије адекватно обештећење, он би сада, кроз тражено признање стране судске одлуке нашег суда, морао да плати неприхватљиво и енормно висок износ заступничких трошкова противне стране.
На потезу је сада Привредни апелациони суд, који може да укине одлуку Привредног суда у Београду и врати предмет на поновно одлучивање. Или да је сам преиначи и одбије предлог за признање стране судске одлуке.
Пише: Дејан Јововић
Аутор је научи саветник – некадашњи помоћник савезног министра
Данас.рс
