Радници, инвалиди рада запослени у предузећу „Застава ИНПРО“ су пре две недеље у кругу фабрике отпочели штрајк глађу, који ће трајати до испуњења свих захтева. У трећу недељу штрајка улази 21 радник од укупно 28 колико их је започело штрајк. Једна жена је отпремљена на кућно лечење, док су двојица задржана на болничком лечењу. Четворо, који су због штрајка остали без терапије су по наговору лекара одустали, јер им је здравствено стање погоршано. Из пера Радослава Лазића, Магазин Таблоид објављује потресно сведочанство о гладним и опљачканим радницима које је режим цинично назвао „губитници транзиције“.
Са колегама из Чачка одлазим до „Громовић“ улаза. Чекамо да се појави портир па да наставимо.Мало је необично да није на свом радном месту. Добронамерни радници из „Застава – Оружја“рекоше да ту портира више и нема и да је погон у којем су штрајкачи удаљен један километар и да слободно кренемо ка њима. Нема провере, најаве, заказивања. Нема привремених пропусница,некад и претреса. Улази се ко на кванташ, да човек не поверује. Круг Заставе се данас састоји од сређених делова али и великих комада земље који су зарасли у шибље.Има одржаваних саобраћајница, али и запуштених путева. Има реновираних здања, али и празних зграда без прозора које убрзано пропадају.
У деловима који раде покошена трава са цвећем и младим воћкама којима су стабла заштићена ваљцима од расечених пластичних флаша. То је сигуран знак да у кругу некадашњег гиганта, где је радило преко 40 хиљада радника сад обитавају зечеви. Није тако било али сад јесте.Налазимо штрајкаче. Са њима је мобилна екипа „Заставине медицине рада“. Обилазе их свакодневно и екипе „Хитне помоћи“ као и екипе из „Ургентног центра“.
„Ујутру се јавите мени или главној сестри.Од пола осам почињемо да радимо“. „Ако ћемо тако онда треба да нам кажете и кад који докторради да се не малтретирамо без везе“, тече конверзација за радним столом. У другом делу невеликехале је магацински простор, претворен у спаваону.
Неколико душека на надувавање што је недовољно. Неки спавају на магацинским полицама. Кажу: „Добро је за кичму“. С обзиром даспавају по сменама и да су набавили грејалицу, штрајкачима је то најмања брига. На први поглед је јасно да ови људи не симулирају штрајк. Некад се и то дешава што би до неке меремогло да се разуме. Власт је очигледно неспособна да решава проблеме. Поред неспособностивластодршци су склони иживљавању и вишедневном тестирању штрајкача. Таман посла да је властреаговала на најаву штрајка. Очигледно да власт за тако нешто није способна.
После безобразног тестирања штрајкачког стрпљења незадовољство расте па се код власти јавља (и) оправдани страх одступања у контакт са штрајкачима. Ово је такав случај. Доказ да је штрајк прави уочљив је и „око“ самог штрајка. Ниједна опозициона партија нити невладина организација се до данас не огласише (нити ће). Штрајкаче не обиђоше ни Владика Јован, нити омбудсман Саша. Нема забринутих одборника ни уцвељених посланика. Штрајкаче није обишао ниједанконтраверзни бизнисмен.
Нема ни јавних нестраначких личности које пред камерама исказују подршку. Нема ни синдикалаца из МУП-а који су некад помагали радницима „Аутосаобраћаја“ док по Крагујевцу блокирају саобраћајнице. Нема ни напредњака да дискретно штрајкачима плате рачунепо околним печењарама. Једино су се малобројни преживели медији наоштрили.
Једини који је одмах посетио штрајкаче и донео душеке и сокове је Југослав Ристић, председник градског већа Самосталног синдиката Србије. Посету штрајкачима градоначелник Крагујевца Радомир Николић је уприличио петог дана поневши са собом оставку дотадашњег директора Бранка Вељовића. Предложио им је да прекину штрајк а да им он за узврат помогне својим контактима.Радници су то одбили. Вељовић јесте написао оставку али је Скупштина „Застава ИНПРО“ није усвојила.
Истовремено погоном шивачнице (непродати део фабрике) кружи петиција са осамдесет потписа,углавном жена да се оставка не уважи. По њима „једино Вељовић може да понуди решење да погон опстане“. Док Влада спава у нишкој касарни штрајкачи се по сменама преврћу без хране, стрепећи за своју и будућност најближих. Ови мученици су сами. Никоме више не верују. Причају тешко, на моменте неповезано. После приватизације остали су без опреме за рад и без посла. Рачун им је у блокади од 5-ог августа. Првог септембра је 160 радника од 350 узело отпремнине, али је добар део њих остао да ради под уговором.
После приватизације дугови предузећа су пребачени њиховом огранку – предузећу за обуку, рехабилитацију и запошљавање инвалида. Слали су их на плаћено одсуство уз прозивке да сунерадници. „Није што не радите већ и друге ометате“ док држава све време уплаћује 75% од просека за сваког инвалида. У августу су примили по 11132,00 динара. Од тада нису примили ништа. Свако од нас има више од 50 година и преко 30 година радног стажа. И где ћемо ми сад? Директор нас је обавестио, кажу радници, да је паре пристигле од Републике расподелио и на друге раднике. Ја сам примио око 11.000 динара за август, а требало је око 34.000 динара – рекао је радник Стеван Пушоња. За то време је спорни директор (у међувремену написао оставку) имао плату од200 хиљада динара, плус 35 хиљада стимулације и 65 хиљада „на хладноћу“. Радници оба пола, инвалидиИИ и ИИИ категорије нису имали право „на хладноћу“. После боравка у Нишу у пролазу су свратили из Вулиновог министарства предвођени Драганом Поповићем државним секретаром за здравство и социјалну политику. Гости преговарачи су се током 4-5 сати преговора „гребали“ од штрајкача за кафу и цигарете. Успут су их и уцењивали: „Ако прекинете штрајк добићете целу септембарску зараду“. Као, на тај начин може да се конкурише за средства иследећег месеца јер „август није урађен по закону, па они сад морају да прекину штрајк“. За такве заврзламе радници имају јасан став:“класична уцена“.
Од њих се тражило и да „скрате захтеве или пара нема“.
„Ми њима не верујемо. Завлаче нас, понижавају и пљачкају“. Врхунац нискости је изјава Поповића да морају да пожуре с обзиром да су гладни и да би ваљало да пре Београда „сврате негде на ручак“. Штрајкачима је понуђено да оду у инвалидску пензију која за инвалиде рада са 30 година стажа износи16800 динара, што је како истичу више у рангу социјалних давања. Неким радницима је и одлазак у инвалидску пензију какво такво решење до кога се у Србији тешко долази без обзиран на степен инвалидитета. То ће из „Медицине рада“ да им омогуће по хитном поступку. Отуда интересовање о радном времену доктора специјалиста рада са почетка приче. Љубосава Вранић додатно објашњава да они који имају преко 35 година радног стажа могу да очекују пензију „нешто преко 20 хиљада“.
У току је прављење спискова за ургентне пензије. Поред ове погодности град је понудио да онимакоји се определе за социјални програм доплати још сто евра по години стажа (укупно 300). Радници истичу да је од око 350 запослених било преко 240 инвалида рада што износи преко 60% запослених. Међу њима је доста оних са лажним уверењима о инвалидности. Постоје начини „како се то ради приликом прегледа“. Сад неки од лажних инвалида пристају да раде и суботом и недељом. Ћуте и трпе док им се саопштава да „нису испунили норму“, прихватајући да раде за минималац.
Зато штрајкачки захтев (тачка 7) о преиспитивању инвалидских решења издатих од стране „Медицине рада“ у сарадњи са националном службом за запошљавање делује као велико буре барута. Много је лакше спровести захтев да радници који су узели социјални програм напусте фабрику (тачка 6),иако директор тврди „да се без њих не може“. Истичу велики број директорових кадрова који су узели шта су могли, онда отишли на биро рада а данас раде по уговору. Наравно све то не би могло без злостављања и понижавања правих инвалида рада. Тако је један радник иначе инвалид због шиканирања од стране директорове рођаке добио и шећер приде.Док је говорио за медије директор у оставци је рекао да су у предузећу остала 132 радника, после недавне продаје око 20 одсто опреме за производњу приколица француском партнеру „Тригано“ којису преузели један број запослених. Радован Петрашиновић и Костић Милутин тешком муком објашњавају: „Ми смо остали тотално без опреме, док се из управе пуштају гласине да смо сад ми криви јер ни остали не примају плате. Оће да нас посвађају са њима иако ће кад истерамо правдусвима да буде боље“. Пословодство предузећа је сачинило план реорганизације непродатог дела фирме што подразумева и социјални програм за вишак запослених. По програму вишак би било баш 28 инвалида рада који штрајкују глађу. Они то одбијају. Траже да се врате на своја радна места а да се приватизација преиспита. Директор који некад хоће а некад неће да говори за медије изјављује да је цела фирма могла лако дазаврши у стечају што је спречено (том и таквом) приватизацијом чиме би преко 300 радника остало без посла. Радници се питају зашто је онда последњих година фирма истицана као најуспешнија са извозом од пет милиона евра годишње, док је директор награђиван као најбољи привредник. Решеност ових људи да истрају у ономе што морају изазива дивљење. Вероватно су тако изгледали трећепозивци – „браниоци Београда“ мајора Гавриловића. Ови људи су већ победили за добробит своје деце и свих нас који би да поштено живимо од свог рада. Ако одлуче да радикализују штрајк пола Крагујевца ће им се придружити.
Поздрављамо се. Остављамо бројеве телефона за случај да се појави Вулин. Греота би било не усликати га. „Чувајте се да вам не затворе новине. Они су спремни на све само да се ово заташка“. Ви се чувајте, јер сте јунаци.
Радосав Лазић, Таблоид
