Сива књига НАЛЕД 2020: Србија из које бежимо

У Србији ће, тако изгледа, ускоро остати само послодавци. Незапосленост никад мања а егзодус никад већи – према подацима Евростата, само у 2019. години, само на територији Европске уније, издато је 52.000 боравишних дозвола за грађане Србије. А колико је још оних који раде на црно, без документације и пријаве? Kолико је оних који су отишли у Kанаду, САД, Аустралију, Нови Зеланд, чак све више у Kину? Чини се да би годишњи одлив радне снаге могао да премаши и 100.000 људи, иако то нико поуздано не може да утврди.

Kако се борити против тога? Са једне стране имамо „оштар одговор“ државе у виду суспендовања примене са најавом раскидања билатералног споразума у упућивању медицинских радника у Немачку – потез који ништа неће променити јер се ту (на срећу?) не пита држава Србија, већ њени грађани (који желе да оду) и држава Немачка (која их радо прима). Неки државни функционери се изгледа уздају у „психолошки рат“. Kао да се нека халуциногена супстанца с времена на време шири кабинетом министра рада, тек министар Ђорђевић све више подсећа на свог претходника у неразумним испадима – тако нас је насмејао (иако је то све скупа заправо тужно) својом недавном изјавом да се у иностранству не живи много боље него у Србији, као и да је Србија најлепша земља на свету у којој је друштвени живот јединствено добар – па је због ваљда сасвим тога логично да нико не треба нигде да иде.

Најконкретније се ипак „боре“ они који су навикли да траже рупе у закону (чак и када их тамо нема) и да користе државу као сервис (свакојаког) капитала да би стекли екстрапрофит на радној експлоатацији. Тако смо патентирали „радноправну капитулацију“ на примеру индијских радника, а то је ситуација која ће се верујем дешавати све чешће – увоз јефтине и обесправљене радне снаге, који се граничи (а ја бих рекао и прелази границу) са трговином људима, незванична је нова политика државе.

Где се ту уклапа такозвана „Сива књига“ НАЛЕД-а? НАЛЕД је лобистичка (не)владина организација чија се реч слуша у највишим круговима (усвојено је 118 од 241 досадашње препоруке) и која је изнедрила и актуелну премијерку, која се редовно појављује на њиховим догађајима и даје пуну подршку свему што из тог сервиса промоције предаторског капитала изађе. Међу глупљим решењима НАЛЕД-а било је и оно о легализацији рада на црно, које је брже-боље укинуто када је неко схватио да су се у НАЛЕД-у мало заиграли (остало је неодговорено питање како је уопште нешто такво могло да постане закон). „Сива књига“, треба то рећи, садржи и нека добра решења и једним делом је искрено усмерена ка елиминисању сувишне администрације, дигитализацији, смањењу пореза и других државних намета и ефикаснијем раду државне управе. Проблем је међутим у томе што све те препоруке нису усмерене ка цивилизовању разузданих државних институција и владавини права, већ искључиво ка побољшању климе за деловање послодаваца, што ће рећи омогућавању већих профита са што мање труда и ризика. У том смислу су ретка решења која погодују и радницима – такво је на пример оно које се односи на прекид лудачке праксе доказивања трошкова превоза запослених, која задаје огромне проблеме и запосленима и послодавцима (рекао бих чак, веће проблеме послодавцима).

Оних других, катастрофалних по раднике, има напретек. Навешћу само нека која се посебно издвајају:

1. Смањити порез и доприносе на зараде. Предлаже се даље смањење пореза, као и доприноса за ПИО, док се истовремено предлаже и потпуно укидање доприноса за здравствено осигурање. Нејасно је како се мисли финансирати здравствени систем из „општих пореза“ када и у тренутном стању здравство једва опстаје. При томе је важно напоменути да је сврха ових измена да се умањи зарада запосленом – дакле, разлика која би настала између износа бруто зараде, сада и бруто зараде након умањења, не би се прелила на повећање нето зараде запосленог – већ директно у профит послодавца. Врхунац оваквог решења можемо пронаћи у комбинацији са другом препоруком – да се приватни и јавни систем здравства интегришу и, наравно, да их плаћа држава. Ово звучи сасвим прихватљиво док се не размисли одакле ће држава пронаћи новац за финансирање таквог система. Након тог промишљања, сасвим је јасно да новца неће бити, да ће се на рачун тога извршити већ припремљена приватизација јавних здравствених установа, а да ће „опште право на здравствену заштиту“ ускоро подразумевати само 15-ак минута са изабраним лекаром опште праксе, док ће грађани све остало морати да плаћају из свог џепа.

2. Увести „озбиљно нарушавање односа“ између послодавца и запосленог као отказни разлог. Ова препорука је донекле нејасна, јер се озбиљно нарушавање односа не може посматрати као апстрактна категорија, већ мора бити конкретизовано кроз неко понашање запосленог и послодавца. У том случају постоји сасвим довољно разлога за престанак радног односа због непоштовања радне обавезе или радне дисциплине, што је суштина нормирања модела „озбиљно нарушених односа“ у Закону о раду. Уместо тога се међутим препорука НАЛЕД-а ослања на (неуставан) члан 191. став 5. Закона о раду, који при томе покушава да доведе до апсурда – да се законом уведе као регуларан разлог озбиљно нарушен однос, који ће наравно процењивати послодавац. Након таквог отказа запослени не би ни могао да се врати на посао, чак иако суд процени да је отказ био незаконит (у томе се, између осталог, огледа неуставност постојећег решења). Другим речима, експерти из НАЛЕД-а су узели неуставну норму која је сама по себи аномалија у правном систему, и тумачењем је разрадили до новог степена апсурда, уз последицу да би у закону ускоро могли имати блажу варијанту америчког „отказа без разлога“.

3. Проширити обухват примене радног режима сезонских радника. Ово је такође непроцењиво решење, јер се на основу анализе ефеката „изузетно добре примене“ (иначе ужасно лошег) Закона о поједностављеном радном ангажовању на сезонским пословима у одређеним делатностима закључило да би овај пропис, који подсећам уводи до сада непознати институт усменог уговора о радном ангажовању, морао проширити и на друге делатности у којима постоји рад на црно. Дакле, препорука не иде у смеру укидања закона који легализује злоупотребе и промовише радну експлоатацију без посебних ограничења, него његовом даљем форсирању ка другим делатностима које до сада нису биле обухваћене његовом применом. То је и логично јер је перспектива гледања на „добру“ примену закона искључиво изведена на основу тога колико је формално радника евидентирано и колико је то новца донело држави по основу пореза – нема међутим података колико њих није евидентирано (а морало је бити); још мање се анализира положај тих људи, који су обесправљени и изложени ниским стандардима када је реч о условима рада, који су директно супротни решењима која су нормирана Законом о раду.

Ако се ови планови реализују, грађани Србије ће имати реалне потешкоће да физички опстану као биолошке јединке. Дугорочно гледано, социјална улога државе ће практично готово изумрети, а једина сврха њеног деловања према грађанима биће да се они искористе за индивидуалне интересе капитала (радна експлоатација без ограничења) и да се финансира цео предаторски систем (порези који финансирају бахато понашање државних функционера и стране инвеститоре).

Али докле год постоји пар стотина милиона незапослених Индуса и других људи из земаља Азије и Африке, газде у Србији не морају да брину. Напослетку, ово одавно није држава од које грађани нешто могу да очекују. Докле год је робовске радне снаге, биће и профита. А ми остали да потражимо срећу негде другде, шта се то државе тиче.

Извор: Пешчаник / Југпресс