Шизофренија је душевна болест која оболелој особи онемогућава разликовање стварних (реалних) од нестварних (нереалних) доживљаја или искустава, омета логичко размишљање, нормалне осећајне доживљаје према другим особама, те нарушава њено друштвено функционисање. Код шизофрених поремећаја долази до промене одређених функција мозга. Последица тога су промене мишљења, запажања и афективитета, у глобалу, промене психе.
Учесталост
Отприлике 1% људи ће развити слику шизофреније током свог живота. Изгледа да постоји генетска предиспозиција за развијање болести. Међу људима чији је родитељ болестан, или брат или сестра, њих 10-15% ће развити поремећај. Код деце чија оба родитеља имају шизофренију, њих 40% ће развити болест. Стопа ризика остаје непромењена, било да су децу одгајали родитељи, било да су деца била усвојена.
Мушкарци су у највећем ризику за развијање схизофреније између 15 и 35 године живота, с највећим ризиком у двадесетим годинама. Жене имају највећи ризик такође у двадесетим годинама живота – док је ризик код жена мањи у тим годинама него што је то случај међу мушкарцима, након 20-тих година ризик не опада као код мушкараца, него чак он постаје већи код жена.
Узрок настанка
Узроци шизофрених поремећаја до данас нису у потпуности разјашњени. Све чињенице, међутим, указују на то да су неки људи осетљивији на спољашње утицаје и надражаје. Због те рањивости они посебно снажно доживљавају многе ствари те су због тога мање “отпорни” на оптерећења, стрес и унутрашње конфликте. Они су дакле осетљивији од других људи. Таква рањивост се стручним језиком назива вулнерабилност. Ако оптерећења и стрес постану превелики, код таквих особа долази до неке врсте “слома живаца” и до појаве симптома болести.
Симптоми
Болест се може манифестовати на најразличитије начине с потпуно различитим знаковима (симптомима). Код појединих особа симптоми могу бити врло тешки, док су код других безначајни или уопште нису изражени. Постоји само неодређен осећај да “нешто није у реду”. Код особа које пате од шизофрених поремећаја најчешће је присутан страх и осећај да се од њих сувише захтева. Код шизофрених поремећаја често долази до губитка властите особености, свог ја и идентитета. Таква особа осећа да између ње и околине нема никаквих граница. Болесник осим тога верује да су други преузели власт над њим, јер се не може заштитити (постављањем граница). У стручној терминологији овај “симптом” се назива поремећајем ега. Симптоми код шизофреније могу се подијелити на позитивне и негативне. Позитивни симптоми се чешће јављају у акутним фазама или у почетним фазама болести. Негативни симптоми се чешће јављају код дугорочног тијека болести.
Најважнији позитивни симптоми
Халуцинације
Наш мозак поседује неку врсту филтера за многе надражаје из околине који би у противном могли да преплаве мозак. Код шизофрених поремећаја је поремећена та функција филтрирања. Могућа “одбрамбена стратегија” је комплетно искључивање спољашњих надражаја (слично као “навлачење завесе”) као на пример у сну. Наш мозак, међутим, ради и даље: у сну сањамо; код болесника се јавља неки облик “сна у будном стању” – халуцинације. Он чује гласове (акустичне халуцинације), осећа мирисе (мирисне халуцинације) или види ствари које не постоје (визуелне халуцинације) и таква запажања сматра реалним.
Сумануте идеје
Из веровања настају за болесника реална мишљења. Он чврсто верује да га прогањају (манија гоњења), да је бог (религиозна манија) или да се све односи на њега (идеје односа), држи се чврсто својих уверења од којих се не може одвратити никаквим уверавањима или доказима да његове идеје не одговарају стварности. Узрок томе лежи у чињеници да се болесник повукао у свој унутрашњи свет и да је “навукао завесу”, слично као што смо видели код халуцинација. На тај начин губи могућност да своје мисли, своју властиту “стварност” упореди са реалношћу у спољашњем свету.
Поремећаји мишљења
Нарочито у случајевима кад је болесник емоционално узбуђен или уморан његове мисли и говор постају несувисли или тешко разумљиви. Болесник ће прекинути разговор у сред реченице или ће потпуно изгубити нит. Често осећа “надирање” одређених мисли. Ти симптоми, међутим, немају никакве везе са “малоумношћу”.
Најважнији негативни симптоми
Код групе негативних симптома често је врло тешко разграничити да ли је неко одређено понашање болесника знак болести или је покушај савладавања болести – тако што ће се, на пример, повлачењем заштитити од навале надражаја.
Недостатак воље
Болесници појавом болести губе свој уобичајени елан и занимање за све оне ствари којима су се раније радо бавили. Због тога им врло тешко пада испуњавање уобичајених професионалних и осталих задатака.
Губитак осећања
Болесник не може ни да се весели, ни да изражава своја осећања на начин на који је то раније могао.
Социјално повлачење
Болесници се врло често повлаче у себе и ограђују од своје породице и остале околине. Не осећају се добро ни у кругу добро познатих особа, а врло често изражавају страх и од њих.
Депресија
Код шизофрених поремећаја може доћи до појаве депресија, нарочито ако погођене особе осећају да је болест у великој мери изменила њихов живот. Болесници могу бити толико очајни да више не виде никакав излаз. Око 10 % свих болесника је током трајања те болести извршило самоубиство!
Лечење
Шизофренија се лечи антипсихотицима. Уз лекове могу помоћи саветовања и психотерапија, као део процеса рехабилитације. У акутној фази болести, када су јасно изражени психотични симптоми, болесника је врло често потребно лечити у болници. Болесник и његова породица морају да науче да је болесник посебно осетљив, те да треба избегавати све ситуације које би могле да активирају болест, као на пример претерани стрес.
У таквим случајевима ће нарочито бити важна психосоцијална терапија. Током психосоцијалне терапије болесник и његова породица научиће како да се носе с болешћу и проблемима у вези са њом. На тај начин се може смањити оптерећење везано за болест. Да би се поново успоставила поремећена равнотежа преноса надражаја у мозгу потребно је медикаментозно лечење неуролептицима. За лечење стања страха, депресија и поремећаја спавања лекар ће морати, поред неуролептика, понекад да препише и друге лекове.
Антипсихотици су лекови који успешно, код већине шизофрених болесника, ублажавају симптоме болести или их потпуно уклањају. Откако су први пут употребљени, у педесетим годинама прошлога века, антипсихотици су помогли хиљадама шизофрених болесника, омогућујући им готово нормално друштвено и радно функционисање. Пре тог времена већина је шизофрених болесника живот проводила у психијатријским установама и азилима, готово цели живот одвојена од својих породица, пријатеља и спољног света. Класични антипсихотици ублажавају позитивне симптоме шизофреније, односно халуцинације и сумануте идеје.
Иако су врло делотворни, јер помажу већини болесника, често се догађа да их болесници престају узимати. Два су разлога томе. Један су њихове нуспојаве. Узимање класичних антипсихотика може узроковати осећај сувоће у устима, замагљен вид, констипацију, вртоглавицу и поспаност; код већине болесника ти симптоми нестају након неколико првих недеља лечења. Неугодније нуспојаве при узимању класичних антипсихотика које чине веће проблеме болесницима и које су један од најчешћих разлога за престанак узимања лекова су поремећај покрета или моторике. Називају се ектстрапирамидне нуспојаве, а има их око 60% до 70% болесника. Могу бити изражене као трајни спазам или грч мишића у врату или глави (дистонија) или немогућност стајања на једноме месту и потреба за сталним премештањем с ноге на ногу (акатизија).
стетескоп.инфо
