Скадар на Бојани: Систематски уништавани средњовековни споменици, избрисани српски трагови

ШЕЗДЕСЕТИХ година 20. века уништавани су сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала средњовековној српској држави.

У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици у тунелу силне тврђаве на врху 130 метара високе суре стене. Оно што научници виде као светлуцави бели калцит који цурка кроз сиве камене блокове за скадарске Србе и потоње становнике града су вековима биле капи млека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле.

Али, данас се друге песме певају, кажу преостали скадарски Срби. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем веку био српска престоница.

– Из политизоване историје Скадра се избацују Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце – каже Павле Јакоја Брајовић, док стојимо код капелице у којој је по легенди била узидана млада Гојковица. – Пошто је у традицији свих народа који су овде живели чврсто укорењена прича о невести Гојка Мрњавчевића, онда су чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка.

Саговорник “Новости” нас упозорава на непријатна изненађења у трави коју газимо да би пришли остацима Цркве Светог Стефана, заштитника Немањића, јер уместо косилице травњак на остацима престоног Скадра одржава стадо оваца.

Он објашњава да су у такозваној “културној револуцији” шездестих година 20. века уништавани сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала Зети, покрајини средњовековне српске државе. Нарочито је на мети била Црква Светог Сергија и Вакха, задужбини Јелене Анжујске на којој је стајао натпис краља Милутина који је обновио храм:

Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Срећом, њу је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цела и украшена живописом који “није византијски, него први српски” и на коме “сви свеци имају одело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви”.

У албанској политизованој интерпретацији историје, која је данасшироко прихваћена у јавности, средњовековни утврђени град није Скадар, већ само војна тврђава Розафа, која се тако зове по оној Албанки из новокомпоноване легенде, која је узидана у њу. Да би се оспорила српска капелица и објаснила два места где тече “млеко”, сад се појавила и верзија да су у тврђаву биле узидане две Албанке, са именима Роза и Фа.

У летопису Попа Дукљанина забележено је да су из Скадра владали пренемањићки краљеви Михаило, његов син Константин Бодин и Свети Јован Владимир, који су били сахрањени у Цркви Светог Сергија и Вакха. Ове тврдње су у новије време доказане и археолошки.

Остаци Црке Светог Стефана сведоче о томе да је Скадар био српска средњовековна престоница

Град Скадар и цивилно подграђе, на коме је данашње градско насеље остали су у саставу средњовековне српске државе као срце области Зете, све до доба деспотовине. У Венецијанском архиву се чувају писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се као врховном владару Скадра који припада Србији жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном.

Предаја Скадра Млечанима, а затим пад града под Османлије у 15. веку нису умањили његов значај. Протеривање Османског царства из Скадра било је непосредан повод да западне силе створе нову државу Албанију, а последице те одлуке се и данас осећају. Почело је насилно албанизовање трговачке метрополе насељене Србима, Грцима, Цинцарима… Енвер Хоџин режим је Албанију изоловао и Скадар свео на сиромашну варош.

Павле Брајовић поред најстаријег дела зидина

ВРАКА ОПСТАЛА

ОСМАНЛИЈЕ које су помоћу оданих и насилних албанских племена покушавале да раселе или албанизују Србе, нису имале увек успеха, бележи 1882. у путопису Доброслав М. Ружић:

– Један сат од Скадра постоји општина Врака са четири села у којима живе чисти Срби, говоре лепо српски, чувају српске обичаје, бране веру и име српско не плашећи се ни Миридита, ни Малисора, ни Климената – за једног којег би им ови убили – убиће их они десет! Интересантно је да су се српски обичаји код Миридита и Малисора задржали и до данас: Божић без бадњака не прослављају, а славу и данас славе.

Борис Субашић, Новости