Скадар: Срби и Црногорци чувају веру и душу

КАО да су од камена. Као да је у њима, самима, део древне скадарске тврђаве. Али када вам отворе капију, отворе и срце.

– Коме ћемо ако нећемо својима – каже Добрила Секулић, из села Враке, надомак Скадра.

– Не изувајте се! Није ово дан као сваки други. Празник је кад нам неко из Србије дође.

Ми смо банули у ово малено село испод сивих албанских брда, међу малобројне српске и црногорске породице које овде одолевају свакојаким променама и недаћама.

– Одолевамо, богами и на прсте се пребројавамо – говори Добрила. – Сваког јутра се пребројавамо… Колико нас је остало… Колико је отишло… Колико се вратило… Има ли наде да се још неко врати, да ми не самујемо.

Широко двориште, извила се винова лоза уз кућу и ограду. Родило грожђе. Не знамо да ли лоза држи кућу, или кућа лозу Секулића.

Иза су њиве. Неоране. Испред је шљивик трновке. Под тремом бурад, ври комина.

– Борим се… Сама. Није лако, а било би теже да не сачувам ово парче земље. Сад чекам да ми се деца, из Бијелог Поља, јаве. Живим од тих телефонских позива. Отишла деца за хлебом. Мени поручили: продај то, мајко, па дођи… Не кажем да нисам могла да продам, као и други што су продали. Било је купаца. Како да угасим свећу и одем? То сам казала деци.

– Разговарам се са ово мало нашег народа. Једни друге тешимо у кућама без деце. Најтеже је кад останеш сам. Албанија је нама домовина. Поштујемо је. Некада нам је овде била и отаџбина. Ма ко те данас за то пита.

Врака – синоним за борбу српског живља на северу Албаније у очувању вере, душе и кућног прага. Некада је, сећају се овдашњи чувари огњишта, било и по стотину српских породица. Данас их је – девет! Прекјуче је било – тринаест! Још четири одоше.

– Све нас је мање, али то не значи да мање вредимо. Тако сам казала и једној телевизијској екипи, америчкој, кад су ме питали како је вама, Србима и Црногорцима, у Албанији. Одговорила сам: Добро, док смо у својим кућама.

Међутим, одавно овде нема староседелаца: Шуњевића, Цеклића, Матановића, Башановића, Крстовића, Вучића, Рогановића, Пелевића, Андријевића… Време које протеклих деценија није било наклоњено Србима и Црногорцима у Враки, заувек их је раздвојило са некадашњом домовином. Од њихових огњишта, као од старе цркве у којој су се крштавали, венчавали и окретали славске колаче, остали су само темељи и покоји зид. Камење, из кога упорно пробијају олеандери, бели слез, стари нар и завичајна смоква. Али потомци нису заборавили огњиште предака. Подигли су, у центру села, цркву. Нову цркву у Враки. Да пламти свећа вере.

– Окупљамо се кад год је какав светац – кажу наши домаћини, Срби и Црногорци у Враки.

– Дођу и наши свештеници. Свечани су и лепи ти дани. И ми од тих дана живимо.

САЧУВАЛИ УСПОМЕНЕ 

СРБИ и Црногорци из Враке су у оба светска рата, кажу нам у Секулићима, дали најбоље и највредније људе. У овом маленом селу које је на заласку трагова, још чувају успомене на јунаке какав је био Иво Вучић. Добровољац који се придружио Дринској дивизији, која је после преласка Проклетија стигла у Скадар. Његова ћерка Дике чува сећање на оца: каже да је пао под командом Митра Мартиновића, јунака овдашњег.

Новости