Чим је Вучић дошао на власт, именовао је свога кума Николу Петровића за директора “Елекетромреже Србије”. Уместо да се, како је најављивао, обрачуна са криминалцима калибра Хамовића и Лазаревића, Вучић им се придружио, како би “Електромреже Србије” завршиле у рукама Хамовића и Лазаревића, И то се десило. Платиће њих двојица Вучићу још колико треба. О томе пише инсајдер редакције запослен у ЕПС.у.

Јавно предузеће “Електромреже Србије” је једино предузеће које је у статусу јавног предузећа издвојено из ЕПС-а. Сва каснија издвајања фирми била су у статусу друштава са ограниченом одговорношћу (д.о.о.) где је преко органа управљања, као што су Управни одбор и Скупштина тог предузећа, ЕПС и даље одлучивао о њиховом пословању, али за њихове губитке у пословању није сносио никакву одговорност као оснивач.

Шта је у ствари ЈП “Електромреже Србије”?

Једноставно речено, преносни систем је као аутострада електричне енергије; то су сви далеководи преко којих струја путује од произвођача, сви трансформатори који док струја путује жицама смањују напон струје, све трафо-станице које још више смањују напон струје како би он био сведен на неки одговарајући, да када се приближи градовима или фабрикама које струја напаја, опет буде смањен на ниво на ком би електричне машине и уређаји могли да користе ту струју.

Струја се производи са великим напоном и он се успут смањује, али се не смањује количина струје, већ само њена јачина. Тако бар уче децу из општег техничког образовања.

Дакле, ЈП ЕМС представља аутопутеве струје по целој Србији, а трансформатори су као тунели, ту струја мало успори. Када струја сиђе са “аутопута” (ЕМС) она иде на “регионалне путеве” који представљају Електро-дистрибуције (ЕД, које су делови ЕПС-а), преко чијих малих трафоа и бандера и жица струја допутује до нас грађана.

Када се извози, струја мора да путује кроз преносни систем ЈП ЕМС, али и када се извози, струја мора да путује кроз преносни систем ЈП ЕМС. Та услуга се као на аутопуту струје наплаћује.

ЈП “Електромреже Србије” живе и постоје да наплаћују “друмарину” за струју која пролази њиховом “аутострадом струје”. ЈП “ЕМС” дакле не тргује струјом, само јој обезбеђује аутопут по којем она путује.

Трговином струјом се у држави Србији бави ЈП “ЕПС” кроз своју Дирекцију за трговину електричном енергијом, затим незаобилазни “Руднап” у власништву Војина Лазаревића и још незаобилазнији “Енергy Финанцинг Теам-ЕФТ” у власништву Вука Хамовића.

Влада Републике Србије је 19. јуна 2013. поднела Агенцији за привредне регистре РС (АПР) измењен Оснивачки акт предузећа ЈП “Електромреже Србије”, који је променила 4. јуна 2013. да би поред основне делатности предузећа, кроз нови Оснивачки акт, покушала да у члану 7. “провуче” да ЈП “ЕМС” треба да се бави и трговином струјом.

АПР одбија такав измењен Оснивачки акт, пошто он није у складу са регистрованом претежном делатности предузећа, која је “пренос електричне енергије и управљање преносним системом под шифром делатности 35.12”.

АПР поступа апсолутно у складу са законом, јер ЈП “ЕМС” није регистрован за трговину електричном енергијом, нити за како су у измењеном Оснивачком акту навели: “организовање тржишта електричне енергије”. Доказ о томе је Решење о одбачају (БД 81266/2013) , које је јавно доступни податак на сајту АПР када се нађу подаци о привредном друштву ЈП “ЕМС”.

Дакле, Влада Ивице Дачића и његовог првог потпредседника Александра Вучића желела је да ЈП “ЕМС” који је преносни систем струје, претвори у трговца струјом. То би било као када би ЈП “Путеви Србије” у зауставној траци аутопута Београд-Ниш поставили да продају аутомобиле.

Једина логика која би томе водила је да аутопут има везе са аутомобилима, па кад се већ по њему возе, могу ту и да се продају. По тој логици би преносни систем струје (ЕМС) требао да постане трговац струјом. Међутим, за то није регистрован и то је у први мах одбијено.

Директор предузећа ЕМС као његов законски заступник се жали на Решење о одбачају Агенције за привредне регистре, и то министарству надлежном за положај привредних друштава (Министарство привреде).

Истовремено, Министарство привреде налаже Агенцији за привредне регистре да усвоји жалбу Николе Петровића са образложењем да под “пренос електричне енергије и управљање преносним системом под шифром делатности 35.12 спада и трговина струјом” што је апсолутна глупост, међутим АПР је по Решењу Министарства привреде морао да поступи тако да је жалба усвојена, Решењем о усвајању (БД 81266/2013/01) од 3. октобра 2013. године.

Овим Решењем је усвојен измењени Оснивачки акт ЈП “ЕМС” који потписује председник Владе Р.Србије Ивица Дачић. Да све ту није у законском року, потврђује чињеница да је Министарство привреде усвојило жалбу Николе Петровића 19. 7. 2013. а то је 4 дана пре него што је добило Решење од АПР да је регистрација измењеног Оснивачког акта одбијена.

Дакле, знали су да поступају противзаконито и спремили су допис на време.

Зашто би неко хтео да “аутопутеве струје” претвори у трговце струјом? Власт нас кроз медије индоктринира како нам треба “берза струје” коју ће наводно ЕМС да организује. Зашто би се ЕМС тиме бавио када ЕПС већ има Дирекцију за трговину електричном енергијом?

ЕПС је регистрован између осталог за трговину струјом и има капацитета и искуства да се тиме бави, а ЕМС нема. Зашто држави Србији треба још један трговац струјом у њеном власништву? Јасно је да не треба. Међутим, сетимо се чиме се баве цењена господа Хамовић и Лазаревић: трговином струјом.

По Закону о приватизацији када се продаје нека фирма, услови за купца су да је он већ одређени део година у делатности предузећа које купује. То је у Закон о приватизацији стављено да би фирме купили озбиљни инвеститори из исте привредне гране, како би била осигурана будућност предузећа, а не да га неко купи и угаси и распрода имовину.

Вук Хамовић и Војин Лазаревић већ годинама покушавају да се дочепају ЕМС-а, али да би били потенцијални купци ЕМС-а спречава их услов да мора да се баве делатношћу предузећа које купују, а то је пренос електричне енергије.

Они немају у свом власништву ниједан преносни систем, они су мешетари, купују и продају струју. Зато је Влада Србије нашла начин како да им прода ЕМС: додаће противзаконито у Оснивачки акт ЕМС, делатност којом се баве Вук Хамовић и Војин Лазаревић, а то је трговина струјом. Тако су они мислили да су решили проблем “да брег ипак дође Мухамеду”.

Поседовати преносни систем електричне енергије је најчистији посао у енергетском сектору. Не налазиш се у производњи, не “прљаш руке”, немаш велики број запослених, нису потребна велика инвестициона улагања већ само благовремена и ситна одржавања, имаш обезбеђен посао заувек, јер ће твојим далеководима заувек ићи туђа струја, а ти ћеш наплаћивати “путарину”.

Сви остали делови електроенергетског сектора морају да се баве бројним купцима, добављачима, ремонтима, опремом, радницима у најмање 20 пута већем обиму него што је то случај са преносним системом. Зато је преносни систем најчистији и најпрофитабилнији бизнис.

Међутим, руководство ЕМС на челу са Николом Петровићем жели пре приватизације да се ЕМС удаљи из производње што је више могуће, како би тај бизнис постао још чистији, и са још мање одговорности и мање посла. Зато су 11. септембра 2014. трафо-станице од 110/35 киловолти предате из надлежности ЕМС у надлежност ЕПС (електродистрибуцијама: ЕДБ, Центар, Електросрбија, Југоисток, које су у саставу система ЕПС).

Какав је то преносни систем који се одриче трафо-станица које како смо рекли смањују напон? Они, уствари, желе само да управљају жицама на далеководима у ЕМС и да наплаћују “путарину” за струју. Не интересује их одржавање система, а трафо-станице морају да се одржавају.

Хамовић и Лазаревић желе да са што мање рада, одржавања, радника и посла добијају што више пара. Зато је ЕПС-у предато власништво над трафо-станицама, па нека се онај ко купи ЕПС бави одржавањем истих, док ће Хамовић и Лазаревић само скидати кајмак преко ЕМС-а.

Потврду за то налазимо у вестима новинских агенција Бета и Тањуг од 11. 9. 2014. године, где пише: “…Антић је потписао уговор о давању на коришћење и управљање трансформаторских станица привредним друштвима ‘ЕДБ’, ‘Центар’, ‘Електросрбија’ и ‘Југоисток’…”.

Министар Александар Антић, након потписивања уговора са представницима тих предузећа, објаснио је новинарима да је тиме практично дефинисана организација у оквиру система и отклоњен проблем, јер раније није било у потпуности назначено ко води рачуна о трансформаторским станицама 110/35, и да су оне некада биле у надлежности ЕМС-а.

Он је рекао да новим Законом о енергетици оне “више нису део преносног, већ дистрибутивног система, и да је сада дефинисана надлежност над њима, односно одржавање и управљање тим станицама поверено је овим предузећима”.

Објављена је и вест да је министар рударства и енергетике потписао уговоре са директорима сва четири привредна друштва за дистрибуцију електричне енергије о давању на коришћење и управљање трансформаторских станица од 110 киловолти.

То су Електродистрибуција “Београд’ (ЕДБ), Електродиструбуција “Центар” из Крагујевца, “Југоисток” из Ниша и “Електросрбија” из Краљева. Директори тих предузећа су оценили да ће преузимање одговорности за те трафостанице допринети стабилности снадбевања, али су приметили да би евентуалан проблем могао бити “недостатак електро-инжењера и електро-монтера.”

Јасно је да ће отпустити вишак електро-монтера из ЕМС-а, а да ли ће исте примити у ЕПС, то се не зна, јер је на снази Закон о забрани запошљавања у јавном сектору. Вероватно ће некога и запослити за електро-монтере за одржавање тих станица, али по партијској линији СНС-а, како су и досад запошљавали по ЕПС.

Како би “Електромреже Србије” сигурно завршиле у рукама Хамовића и Лазаревића, како им је обећано, потребно је да на челу ЕМС буде човек од поверења Александра Вучића.

Најближи Вучићев пријатељ Никола Петровић је именован за директора ЈП ЕМС 21.12.2012. Иако је у међувремену Народна скупштина Републике Србије донела Закон о избору директора јавних предузећа, који предвиђа избор директора на конкурсу, Никола Петровић је и дан данас на челу ЕМС-а, без било каквог конкурса и правног основа.

Једини документ којим су некако покушали да легализују Петровићев останак на челу ЕМС-а је управо помињани измењени Оснивачки акт ЕМС. У члану 41. тог акта у прелазним одредбама стоји да ће “Директор именован 21. децембра 2012. наставити да обавља ту функцију до именовања директора у складу са законом”.

Крајњи рок за завршетак конкурса за директоре ЈП по Закону о ЈП је истекао 30. 6. 2013. а Оснивачки акт је прихваћен од АПР тек 3. 10. 2013.

Конкурс за директора ЕМС није никада расписан. Никола Петровић је директор без икаквог правног основа и противно законима ове државе.

Влада Александра Вучића и Ивице Дачића је и у случају директора ЕПС прекршила Закон о привредним друштвима, не само што је директор у статусу вршиоца дужности две пуне године, већ понајвише због тога што је ИСТА ОСОБА добила два узастопна мандата као вршилац дужности директора.

Закон каже да ако се после истека мандата вршиоцу дужности директора не изабере директор, особа која је била вршилац дужности не може поново бити изабрана за вршиоца дужности.

Закон је егзактан. Александар Обрадовић је противзаконито добио други мандат вршиоца дужности директора ЕПС-а. Два генерална директора, у две најважније електроенергетске фирме у Србији су противзаконито постављена, и то ни мање ни више, од стране Владе Србије. Она Влада која крши Законе сопствене државе тиме по Уставу чини “државни удар”. Влада нашег милог Вође то чини сваког дана.

А 1.

Реструктуирање, дакле-распарчавање

Под притиском ММФ-а, Светске банке и власника међународног крупног капитала Јавно предузеће Електропривреда Србије ушла је 2005. године у процес реструктуирања.

Први и најзначајнији корак у распарчавању ЕПС био је издвајање преносног система електричне енергије у посебно јавно предузеће. Тако се 1. јула 2005. године у Агенцији за привредне регистре региструје ново јавно предузеће под именом ЈП “Електромреже Србије”. Правна форма “јавно предузеће” значи да му је оснивач Република Србија, и да је у свом пословању самостално од фирме ЕПС, од које је настало. Такође, значи да је пред законом ЈП ЕМС исти као ЈП ЕПС, дакле одговара сопственом Управном одбору, који одговара Влади Републике Србије, а не одговара Управном одбору ЕПС-а, из којег је настао.

А 2.

Вучић добио 200 хиљада долара да ћути

Вечерње новости су 14. маја 2004. године објавиле вест да је пропао покушај Анкетног одбора Народне скупштине Србије, на челу са Александром Вучићем, послаником Српске радикалне странке, да се утврди истина око увоза и трговине електричном енергијом: “…После двомесечног истраживања Анкетни одбор Скупштине Србије растао се необављена посла.”

Свако ко се понадао да ће Анкетни одбор Скупштине Србије размрсити клупко сумњи у “афери струја, мазут и банкарске трансакције с енергентима” – преварио се. То ће се, вероватно, десити и онима који су уверени да ће, на основу прикупљене огромне документације и сведочења свих важнијих актера, тачку на “случај” ставити полиција, тужилаштво и суд.

Свесни оваквог епилога, сви чланови Анкетног одбора (шесторо их је, и то из ДСС, Г 17 плус, СПО-НС, СПС, ДС и СРС) сложни су отуда понајвише само у једноме:

– У питању је толико стручна материја да би најбоље било све препустити некој заиста независној, и то иностраној ревизорској кући на – процену!

А, за тако нешто потребан је поприлично велики пакетић долара и евра, свеједно. Уз двомесечан рад Анкетног одбора и ангажовање 28 сведока, а тај трошак (на терет буџета Скупштине) још није израчунат, и уз ангажовање ревизора, лако се може десити да све кошта више него што је евентуално направљено штете у пословањима ЕПС и НИС са лондонским фирмама “Интерфејс” и ЕФТ.

Подељен по партијској линији припадања (и предизборних потреба), Анкетни одбор поделио се и по начину на који је исте ствари гледао различитим очима. Отуд и њихова – четири извештаја парламенту.

Ђорђе Мамула, Милко Штимац и Драган Јовановић, своје потписе ставили су иза “носећег” извештаја Анкетног одбора. Они за “уочене пропусте” окривљују претходну Владу Србије, јер “није имала никакву стратегију ни јасну енергетску политику, нити је ишта учинила да законски уреди област депоновања и трговања струјом, мазутом”… Такође, сматрају да су тврдње о “астрономској штети нанетој српским државним компанијама” без основа, срачунате на згртање предизборних поена.

Огорчен што ове његове колеге не виде исто што и он, Александар Вучић (СРС) није одустао од почетне изјаве о “кумовско-мафијашким везама Вука Хамовића и Војина Лазаревића (ЕФТ и Интерфејс) и челних људи НИС, ЕПС и власти” (он додаје: “и бивше и садашње”).

Захваљујући тим везама, указује Вучић, српске државне фирме радиле су на своју штету, а профит згртали кумови и пријатељи и притом се још и финансирале ДСС и Г 17 плус.

Анкетни одбор Народне скупштине Србије формиран је на захтев Српске радикалне странке, а најжешћи критичар је био Александар Вучић, означавајући Вука Хамовића и Војина Лазаревића овејаним криминалцима који су опељешили Електропривреду Србије и Нафтну индустрију Србије.

Изненада, Вучић се ућутао, јер је, тврде упућени, а те чињенице су намерно објавили Хамовић и Лазаревић, исплаћен са 200 хиљада долара, који су уплаћени на његов лондонски рачун. Извесна количина долара је легла и на рачун Српске напредне странке!

Александар Вучић се, за новац, одриче сваке идеје, и служи сваком, ако му се плати.

материјал: Лист против мафије