Скандал века: Како је Србија за само једну деценију опљачкана за 70 милијарди евра

Извлачење пара из буџета кроз сумњиве „подстицајне мере” и још сумњивије „кредите” којима се уништавају банке чије спасавање онда плаћају грађани, достиже незапамћене размере. Више од три милијарде евра је држава дала као дотације фирмама које нису у стању то да врате, а неке од њих су фантомске, док је још најмање милијарду евра потребно за санацију штете настале пропашћу три домаће банке. Само кроз Привредну банку Београд чији је одлазак у стечај већ договорен, опљачкано је око 300 милиона евра, док се висина укупно опљачканог и из државе изнетог новца у овом веку процењује на 70 милијарди евра!

Последњи инвестициони циркус

Већ дуже времена се пише и прича о пропасти још једне банке у Србији, Привредне банке Београд (ПББ), која ће као трећа банка за само годину дана, после Агробанке и Развојне банке Војводине, отићи у стечај неколико дана пошто овај број Таблоида буде у продаји.

Стечај ПББ-а је, истина, одавно најављиван, али одмах и демантован. Тако су „Вечерње новости” 23. априла ове године, објавиле чланак под насловом „Привредна банка Београд иде у стечај”. Већ следећег дана, руководство те банке је демантовало ову информацију, а затим су жустро реаговали и из републичке Владе, па је поменути текст одмах скинут са интернет издања ових новина. Тако се још једном показало да у Србији режим на власти одређује шта медији смеју да објаве. Али, то је само део насиља које власт овде спроводи. Суштина државне пропасти и јесте у потпуној режимској контроли и надизирању свега, свих и свакога. И разлог за одлазак у стечај ПББ-а лежи управо у чињеници да је ова банка, у већинском власништву Републике (скоро 65 одсто), више пазила да испуни прохтеве властодржаца, него да поштује пословну логику.

Гаранција пропалом предузећу

Бвши директор пропале Агробанке, Душан Антонић, недавно је на суђењу потврдио оно што су у међувремену сви већ знали. Наиме, објашњавајући зашто је банка под његовим руководством давала кредите и предузећима за која се знало да нису у стању да их врате, он је рекао како је то рађено по наређењима која су стизала из Владе. Идентична ситуација је била и у Развојној банци Војводине из које су преко сумњивих кредита извучене милијарде евра и склоњена на приватне рачуне покрајинских и републичких властодржаца. То је, иначе, раширени манир у Србији.

„Инвестициона политика”, која је уствари отимање државних пара у корист особа на власти, опробана је метода којом је само у првој деценији овог века из Србије извучено више од 51 милијарде долара. Почетком октобра Министарство привреде објавило је једну информацију која је ово потврдила.

Према наводима Министарства, Фонд за развој Србије дао је преко 110 милијарди динара, што је по курсу који је важио на дан уплате више, од три милијарде евра, предузећима за која се унапред знало да новац неће нити уложити у развој, нити ће кредите моћи да врате. Тако је, на пример, КМГ Трудбеник добио укупно 2,39 милијарди динара, а затим отишао у стечај. Сартид је још 1998. добио „позајмицу” од Фонда у износу од 1,6 милијарди динара која до данас није враћена, а Путеви Србије су по уговору из 2001. добили укупно 1,89 милијарди динара.

Застава аутомобили су 2003. години добили 360 милиона динара, док је Фонд Железари Смедерево издао гаранцију на основу које је ово пропало предузеће добило кредит од пословних банака у висини од 25 милиона евра који ће бити враћен из буџета Србије.

Извлачење новца из буџета путем „помоћи за инвеститоре” никако није специјалитет само некадашњих власти. По поменутом извештају Министарства привреде Агенција за страна улагања и промоцију извоза Србије (СИЕПА) је непостојећем предузећу Трак-лајт из Баточине у августу ове године исплатила три милиона евра „субвенција” за отварање 500 нових радних места.

Кинеска компанија Вршачки виногради добила је вишемилионску „позајмицу” од СИЕПА још у априлу ове године, иако је основана тек три месеца касније – у јулу. Тим новцем су страни „инвеститори” затим купили државну фирму Вршачки виногради и то по цени од само 5,2 милиона евра и то тако што је држава вредност хектара под виновом лозом проценила на своту од само 1.800 евра иако исти вреди између 10.000 и 15.000 евра. Тако је Србија буквално поклонила кинеској компанији вршачко предузеће.

На исти начин се извлачио и новац из Привредне банке Београд у којој је држава имала апсолутни утицај. На крају је губитак преко висине капитала износио више од 50 милиона евра, и све ће то морати да се надокнади из буџетских средстава. По проценама економиста од пре годину дана, Србија ће за три плански опљачкане банке, Агробанку, Развојну банку Војводине и Привредну банку Београд, морати да плати преко пола милијарде евра. У међувремену је ова свота бар дупло увећана.

Од Мрвића ни мрвице

Колике су стварне размере пљачке изведене на овај начин, још није познато. Такозвани лоши пласмани, односно позајмице за које се сматра да банка не може да их поврати, у Словенији, на пример, износе више од петине бруто домаћег производа (БДП).

Пошто је у Србији политички мотивисано кредитирање несолвентних предузећа далеко израженије него у Словенији, за претпоставити је да је удео лоших пласмана у БДП-у овде бар на словеначком нивоу, а то износи више од 12 милијарди евра!
Због тога може да се процени како су властодршци, и њима блиски тајкуни, за последњих 13 година из Србије изнели скоро цео један годишњи бруто домаћи производ, односно око 70 милијарди долара.

Одмах пошто је садашња коалиција преузела власт 2012. године дошло је до покушаја смене руководства Привредне банке Београд. Променом министара и гувернера НБС-а није, међутим, промењена и пословна политика ПББ-а, већ су се средства само преусмерила са љубимаца бивше, на љубимце актуелне власти. Тако је ПББ прво полугодиште 2012. завршила са исказаним губитком од 120 милиона динара, да би укупни губитак у наредних шест месеци порастао на 173.015.000 динара. Овај релативно мали губитак банке настао је искључиво захваљујући интервенцији државе која је убацила две милијарде динара кроз докапитализацију, иначе би ПББ већ пре годину дана отишла у стечај.

У коначном финансијском извештају за 2012. наводи се како је капитал банке од 5. марта те године смањен за чак 12,4 милиона евра.

У новембру прошле године Влада је покушала да прода акције ПББ-а у државном власништву, и тада је објављено како на берзи ова банка вреди само 4,2 милиона евра, и то након што је разним махинацијама вредност акција вештачки увећана за око 70 одсто. У исто време је објављено и како је укупан капитал банке крајем септембра 2012. износио 29 милиона евра, од чега је 20 милиона у ствари државна помоћ исказана у докапитализацији.

И поред лажи пласираних из Министарства финансија и Народне банке Србије како се странци интересују за куповину акција ПББ-а, продаја је пропала. Уствари, постојао је један заиста заинтересован потенцијални купац, али не за суму која је тражена.

Из окружења Јоргованке Табаковић, гувернера Народне банке Србије, почетком ове године је лансирана информација како се једна руска компанија интересује за преузимање ПББ-а. Веома брзо су добро упућени прозрели да се иза те компаније у ствари крије Вук Мрвић, некадашњи председник Управног одбора и упропаститељ ПББ-а, који је прво емигрирао у Белорусију, а одатле прешао у Москву. Како је држава остала при траженој цени и Мрвић је одустао од куповине. Бар за сада.

Будући да је Привредна банка остала на државној грбачи, у априлу је НБС поново увела привремен мере, и забранила банци даље пласмане. Ово није имало никаквог ефекта, јер ПББ у том тренутку више није располагала парама које би могла било коме да да. Укупно је до тог момента из ње извучено око 300 милиона евра, и то рачунајући само депозите и стране кредите.

Напредњаци опраштају грех за паре

Расплет у Привредној банци могао би да изгледа исто као својевремено у Агробанци: депозити, имовина и здрава потраживања би били пребачени у Нову ПББ, док би старој остали дугови и ненаплативи кредити. После тога би Нова ПББ или била спојена са Поштанском штедионицом или понуђена на продају.

Проблем са преласком под окриље Поштанске штедионице је тај што ова банка већ има непокривену финансијску рупу у износу од неколико десетина милиона евра, па јој преузимање још једног болесника није потребно. У том случају би за Нову ПББ могао да се потражи купац. Добро обавештени сматрају да би то могла да буде компанија одбеглог Мрвића који би имао бар два јака разлога да то учини. Прво. он би на тај начин добио финансијски здраву банку са 36 експозитура у Србији и 57.354 клијента. Други разлог је још важнији: финансијски помажући српску Владу кроз куповину једне пропале банке он би могао овде да нађе сигурну заштиту од хапшења које му прети.

Вук Мрвић се доводи у пословну везу са Дарком Шарићем, због чега се, кажу, увек нелагодно осећа када треба да дође у Србију, јер никада није сигуран да ли ће бити ухапшен на граници. Друга афера у којој је учествовао далеко је опаснија по њега, јер у њој истрагу воде аустријски органи који нису подмитљиви као ови домаћи.

У априлу се сазнало да аустријска полиција сматра како су Вук и Владимир Мрвић (бивши директор компаније Хипо консултанти) међу најодговорнијим особама за малверзације поводом доделе кредита из пропале Хипо Алпе-Адрија банке. Истрага о додели сумњивих кредита, које је Хипо банка одобравала физичким и правним лицима преко својих испостава на Балкану, започела је након што су ревизијом пословања централне банке 2007. године откривени вишемилионски губици. Разлог за губитак биле су мултимилионске кредитне операције, за које се сматрало да су представљале прања новца. До 2009. године те операције су достигле износ између 40 и 50 милијарди евра, због чега је Аустрија била присиљена да национализује Хипо банку.

Повезаност Мрвића са Хипо банком није никаква тајна. Он је био мањински власник предузећа Рубикон-Инвест д.о.о. где је већински власник била фирма Рубицон-Инвест унд Бератунгс АГ из Клагенфурта, на чијем челу је био Гинтер Штридингер. Њега, пак, памтимо као бившег члана управе Хипо Алпе-Адрија банке, а ту је позицију напустио 2006. у јеку афере изазване страховитим губицима.

Како је Мрвић истовремено био и председник УО Пословне банке Београд он је најзаслужнији што је Рубикон-Инвест купио зграду у београдском Булевару Краља Александра коју је одмах на лизинг преузела ПББ.

Српска власт би, међутим, могла да заборави Мрвићеву повезаност са организованим криминалом и његове махинације које су му донеле десетине милиона евра зараде, ако би он заузврат преко своје руске фирме купио Нову ПББ и тако омогућио садашњем министру финансија Лазару Крстићу и Јоргованки Табаковић да народу прикажу како су странци заинтересовани за инвестирање у банкарски сектор Србије. Коначно, ово не би било први пут да СНС продаје опроштајнице од грехова.

А 1.

Гордо посртање Српске банке

Са Привредном банком Београд, на жалост, не завршава се списак банака чије ће спасавање да плате сви становници Србије.

До краја другог квартала ове године 18 банака је пословало с добитком од укупно 20,6 милијарди динара, а 13 банака с губитком од укупно 4,7 милијарди динара , како наводи НБС. Овај релативно успешан резултат постигнут је захваљујући томе што је Развојној банци Војводине одузета дозвола за рад. РБВ је, наиме, у истом периоду прошле године остварила губитак од 6,9 милијарди динара.

Међу банкама чије се пропадање очекује у наредном периоду значајно место заузима Српска банка у којој држава има 99 одсто власништва. На чело ове банке је доведен некадашњи Милошевићев банкар Златан Перучић, деведесетих година прошлог века задужен за сакривање пара режима и њему оданих бизнисмена у домаћим банкама.

Судећи према Перучићевим изјавама, Српска банка се полако опоравља, јер се капитална адекватност креће између 13 и 14 одсто, што је изнад доњег прага од 12 одсто колико захтева НБС (пред увођење привремених мера адекватност ПББ-а је износила тек нешто преко шест одсто). Упућени аналитичари, међутим, упозоравају како је Српска банка на стакленим ногама и да је “опоравак” у ствари обична књиговодствена манипулација.

По Перучићевом доласку Српска банка се са највећим дужницима договорила о репрограму њихових дугова. Разлог за овај корак налази се у чињеници да би отписивање ненаплативих кредита морало у билансима банке да се прикаже као губитак, док се кредити иначе књиже као капитал. Захваљујући овом потезу пера, капитал Српске банке се приказује на лажном нивоу, док је он у стварности далеко нижи.

Како ово поигравање прописима није бесконачно могуће, доћи ће убрзо дан када ће стечајни управник закуцати и на врата Српске банке.

А 2.

Мањински власник са великим леђима

Извлачење пара из банкарског сектора за лични интерес увелико се одвија и у АИК банци из Ниша (која је још увек здрава, али не задуго!). Председник Управног одбора те банке и њен стварни газда је српски тајкун Миодраг Костић Коле који номинално контролише нешто мање од 25 одсто банчиних акција. Њему, међутим, није потребно да буде већински власник, све док има

сигурну залеђину у структурама власти.
У последње време је приметно да АИК све више пласира новац у кредите предузећима сумњивог бонитета која су повезана са властодршцима или Колетом. Цех од преко стотину милиона евра после пуцања овог мехура од сапунице, опет ће солидарно морати да плате већ до голе коже опљачкани грађани Србије.

Милан Маленовић

Таблоид