Кад је Црни Ђорђије из Орашца повикао ”Сваки свога убијте субашу!” његово морално право да позове српски народ Београдског пашалука на буну, да ризикују животе, да крену да збаце јарам, је надјачало опрез и страх од посљедица јер је он свога субашу већ био убио и јер је он свој живот већ ставио на коцку. Ја не знам за ефективнији револуционарни поклич у историји свјетских револуција и народног организовања од овог српског. Ништа тако не покреће народ као надолазак свијести о прилици и праву на оснажење, као откровење личне моћи. Једино је свијест о немоћи погубнија од немоћи, а српски вожд је једним покличем разбио српску свијест о сопственој колективној немоћи и ослободивши појединца из стега те свијести, искорачио је ка опуномоћењу обесправљеног гејака да преузме неминовност свог физичког ослобођења у своје дотле нејаке руке. Са становишта тактике народног, илити грађанског, организовања и покретања, Карађорђев позив је био чиста генијалност јер је омогућио сваком сељаку, сваком сеоском прваку да сам и брзо стигне до циља: свако јесте могао убити свога субашу.
Данашњи Срби – бар неки од њих – чекају неког новог Карађорђа да кликне, да их пробуди, да их поведе ка избављењу из оне Платонове пећине, у коју су сами ушли, сами се закатанчили за под, и блентаво наизмјенично тапшу и звижде сјенкама стварног живота које лелујају по зидовима. Ипак, удобно су заваљени, сјенке су неуморне, и њима је добро јер и који би од њих кренуо према свјетлости, остали би га изружили, испљували, можда и пребили, и повукли би га назад у кино јер им квари угођај. Да неки делија сад кликне против субаша, нико се не би ни мрднуо. Тако изгледа. Срби чекају Некога да их колективно изнесе из пећине, али да их не узнемирава и да не поплаши сјенке и привид живота што трепери са зидова. Да је и Карађорђе чекао Некога, сад би се ти, Марко, звао Ханс, а Јанку би тепали Суљо.
Нема Карађорђа ако народ не препозна и са њим не дијели идеју и енергију коју носи. Нема покрета док народ не преузме власништво над њим. И Христа су фарисеји разапели, а Србија данас фарисејима обилује, не би Пилат морао ни устати из кревета. Срби, народ који је био клан два-три пута у прошлом вијеку, ни данас не изгледају као да би препознали Карађорђа да им се прикаже и почне да их буди из сна. Српски вратови као да се сами обрћу ка ками и кољачу, не скидајући поглед за сјенки заиграним на зидовима и не марећи за повике и покличе ријетких који позивају на буђење и покрет ка свјетлости. Кољи, само ме не буди, као да кажу.
Није Карађорђе подигао буну на дахије, него они који усташе да сваки свога субашу убију. Сваки свој јарам мора да збаци. Просјечни Србин се свакодневно бави државном политиком, Косовом, Европском унијом, фудбалском репрезентацијом и, Боже опрости ми, Јеленом Карлеушом, иако ама баш никако из постојећег стања не може утицати на рјешавање иједног од тих проблема. А оно на шта може утицати непосредним дејством, у својој кући, улици, селу и граду, чека да му рјешава Карађорђе. ”Сваки свога убијте субашу” данас значи зауставити градњу ругла од споменика у Нишу, организовати се против сјечења градског парка у Бањој Луци или Београду, зауставити пљачку предузећа у којем радите, зауставити намјештено јавно надметање, смијенити корумпираног политичара, супротставити се илегалној градњи и тако даље. Силна српска омладина, која би радије прала судове по америчким кантри клубовима са завршеним факултетом него купила субвенционисан трактор и узорала комад очевине за оне паре које ће потрошити на карту до Америке, може бити потомак оне која поби субаше, али сјенке на зидовима у кину Платонове пећине се боље гледају скупљајући са шареног тепиха мрвице иза дебелих и богатих америчких пензионера него са блатњавог трактора док капи зноја кроз прашњаво чело клизе у очи.
Уснулом народу треба буђење, јер ко се не пробуди, биће заклан, фигуративно, а неки и дословно. Бивало је, бива и биће. Мени би било жао да српски народ наставе да кољу, поготово исти кољачи истим камама. Та свијест о моћи коју је Карађорђе пробудио можда чека новог Карађорђа, али зар нисмо мислили и да је његов праунук он, па смо се залетјели у самоуништење, док су молбе истинских јунака као славни војвода Мишић биле игнорисане? Зар нисмо мислили и да је и човјек леденог погледа, страног надимка и непознатог имена и поријекла Месија главом и брадом док нас је солунски јунак са Равне Горе убјеђивао да није? Зар нисмо мислили да је и Титов пионир нови Лазар на Косову, а његова Мира нова Милица? Зар нисмо мислили да нас од Слобе ослобађа наша снага и да Петим октобром разбијамо капију у месијанско европејство и у просперитет на сребрном тањиру који само нас чека? Рече CIA, тј. Отпор.
Тешко се покренути послије толико катастрофалних грешака. Тешко је посебно што у Српству још увијек ведре и облаче чеда и побачаји тих катастрофа, што збуњују, праве смутње, убијају вољу и унаказују наду. Зато Србин и мора да се окрене себи, сопственом снажењу, јачању и окупљању своје локалне заједнице, Срба сличних њему, око заједничких интереса, непосредних, битних, остварљивих и корисних са заједницу, не чекајући да му неко негдје, било то у Москви, Берлину или Београду постави орјентире. Ефикасно локално или локализовано грађанско дејство производи ефекат концентричних кругова који се могу проширити на ширу заједницу, па и на читаво друштво. Побједа је заразна. Коров умире без сунчеве свјетлости кад се над њим надвије здрава, јака биљка, јаког коријена и широких листова. Прави пут се препозна тек кад се на њега крене, а на њега се креће најкраћим кораком, до најближег и најјаснијег остваривог циља. Једна савладана препрека даје снагу и искуство за другу. Карађорђе није измислио нити изњедрио устанак, он је само учинио најкраћи први корак, убио је свога субашу.
Ја би прво АВ па они смрдљиву католичку лезбејки Ану брнабић