Грађани Србије су до 6. јуна радили за државу, а од тада до краја године радиће за себе. Овај дан се зове Дан пореских слобода и добија се када се упореди све што као друштво створимо у години (БДП) и оно што држава потроши.
У Србији према Фискалној стратегији јавна потрошња у овој години износиће око 42 одсто БДП-а, па је и Дан пореских слобода на 42 одсто године. По овоме рецимо Србија се налази у сличној позицији као Норвешка. Међутим ако се погледају европске земље, мања пореска оптерећења имају Румунија (чији је Дан пореских слобода 3. маја), Бугарска, Литванија, Ирска, Пољска, Словачка, Шпанија. С друге стране, веће пореско оптерећење имају развијене земље Белгија, Француска, остале скандинавске земље чији дан пореских слобода пада у јулу, а апсолутни лидер је Луксембург чији грађани раде до 28. септембра за државу.
Економиста Љубомир Маџар указује на правилност да је проценат пореза у БДП-у већи што је развијенија земља.
„Као сиромашна земља ми себи не можемо дозволити велико пореско оптерећење. Када се развијемо онда ћемо моћи и да имамо већу јавну потрошњу. Она је сада превисока за наш ниво развоја и нашу привреду. Многи се позивају на Шведску како има велике порезе и социјална давања, али када је Шведска била на нашем нивоу стандарда, много су више штедели, више радили и имали мању државну потрошњу“, објашњава Маџар.
Оно што је карактеристично за Србију је да су порези „сакривени“ од грађана, па велика већина увек подржава државне програме пошто не види да их они плаћају. Михаило Гајић, програмски директор Либека објашњава да су највећи порески приходи државе, такозвани индиректни порези. Тако на пример грађани добијају нето плату и не знају колико још послодавац плаћа за порезе и доприносе. У Србији је тај порески клин око 63 одсто, односно 63 одсто просечне плате уплаћује се на име пореза на доходак и здравствених и пензијских доприноса.
„Када би људи добијали бруто плату, па онда сами уплаћивали порезе и доприносе видели би колико их кошта држава. Рецимо само за порез на доходак од 10 одсто, на просечну месечну плату од око 44.000 динара плати се месечно око 4.500 динара. На годишњем нивоу то је скоро 54.000 динара, више од једне просечне плате. Када би морали једном годишње да поднесу пореску пријаву и плате ову суму другачије би гледали на порезе“, објашњава Гајић.
Слична ситуација је и са најиздашнијим порезом, ПДВ-ом. Сваки дан у продавници платимо 10 или 20 одсто пореза на оно што купимо. То стоји на рачуну, али када би сабрали сав плаћен ПДВ са рачуна у једној години добили би огроман износ.
„Зато би требало порески систем померити више ка директним порезима. Рецимо пре неколико година промењена је основица и стопа пореза на имовину. Много се писало по медијима и јавност се узрујала због повећања пореза који није био тако велики. С друге стране нико не примећује када се повећавају индиректни порези који много више коштају грађане.
Да не би прича о порезима остала само апстракција ево неколико пореских оптерећења која грађани редовно плаћају мада можда тога нису ни свесни. Рецимо, просечна плата исплаћена у априлу према подацима Републичког завода за статистику износила 49.117 динара. Ради се о нето плати. Бруто плата износила је 67.901 динара. Ових 18.784 динара се односи на порез на доходак и доприносе за здравствено и пензионо осигурање на терет запосленог. На терет послодавца пада још нешто више од 12.000 динара. Тако се долази до тога да на нето плату од око 49.000 динара држава узме око 31.000 динара.
Значајан порески приход државе су поред ПДВ-а који је апсолутно најиздашнији државни приход и акцизе. Рецимо на паклу цигарета које коштају 240 динара држава на име акциза и ПДВ-а узме 187 динара. Последњих недеља је посебно актуелна цена бензина која расте захваљујући расту цене нафте у свету, али је и међу највишим у региону захваљујући државним захватањима. Рецимо у литру безоловног бензина који на бензинској пумпи кошта у просеку 153 динара, државна захватања кроз акцизе, ПДВ и накнаде износи 83,05 динара. Код евродизела у цени једне литре од 162,7 динара у државну касу слива се 86,22 динара. И код плаћања струје држава узима свој део. На месечном рачуну од око 7.500 динара плаћа значајне ставке су акциза од 7,5 одсто, односно 434 динара и ПДВ од 1.240 динара. Прецизније, више од 22 одсто рачуна за струју иде држави.
Наравно питање да ли су у некој држави порези превисоки или не неодвојиво је од питања шта се за те порезе добија од државе. Уколико су услуге државе квалитетне и адекватне људи, као у Скандинавији, неће се на њих жалити иако су високи. С друге стране, у земљама у којима држава слабо или никако не обавља ни основне функције и нешто нижи порези су превисоки.
Пише: Милош Обрадовић, Данас.рс
