Шкотска се после јучерашњих избора ДЕ ФАКТО политички одцепила од остатка Британије!

Шкотски политички земљотрес није готов, а остатак Уједињеног Краљевства нема појма шта се дешава и није у стању да схвати последице онога што се ноћас догодило.

“Северно од границе”, како Енглези воле да називају Шкотску, од данас постоји практично само једна политичка странка, странка шкотских националиста, СНП.

Премда већ годинама управљају тамошњом владом, све до ноћас нису имали значајан број представника у Вестминстеру. Сада, од 59 чланова парламента Уједињеног Краљевства колико долази из Шкотске, СНП има 56. Лабуристи, којима је Шкотска била сигурно уточиште деценијама, више не постоје у том делу ове земље.

Тако су се Британци јутрос пробудили у две различите државе, и то је толико јасно да чак и сами Енглези почињу стидљиво да говоре о смрти њихове уније и о могућности да је Дејвид Камерон последњи премијер Велике Британије, као што се могло чути у раним јутарњим сатима од коментатора на ББЦ.

Сада се појављује питање легитимитета нове британске владе, пошто ће, под један, владу формирати странка која је практично изабрана само од стране Енглеза, док ће Шкоте представљати националистичка партија која жели независност.

Друго, Шкоти се налазе у ситуацији да морају да прихвате владу Дејвида Камерона кога многи оптужују да је победио ширењем шкотофобије.

Треће, по први пут у историји британске политике, постоји оваква подела гласова по националистичкој линији која прати унутрашње границе у земљи; две главне унионистичке странке, конзервативци и лабуристи, пукли су ван Енглеске и Велса (у коме су победили лабуристи), не постоје практично ни у Шкотској ни у Северној Ирској. Истина, Северном Ирском доминирају две странке које се залажу за опстанак уније, али то нису ове две које оперишу на националном нивоу.

Четврти аспект новонастале ситуације је да онај који је познат од раније, али је сада израженији него икада. Наиме, СНП је левичарска странка, а Шкотска гласа за такве опције већ дуги низ декада. Велшка партија је такође левичарска, такође тражи независност, и у новом сазиву парламента имаће три места. Шин Фајн, странка ирских националиста, имаће четири места у парламенту. Упркос томе, на власти у УК ће бити десничари. Које су, морамо да поновимо, практично изабрали само Енглези.

Коначно, и Шкоти и Велшани желе да, чак и ако изборе независност, остану у Европској унији. Енглези, многе анкете показују, то не желе.

Додатни проблем у овој замршеној једначини је и чињеница да је Дејвид Камерон практично победио на овим изборима захваљујући обећању да ће 2017. године организовати референдум по питању останка УК у ЕУ, али такође и са имплицитним обећањем да ће “енглески закони важити за енглеске гласове”.

(Кратко појашњење: Уједињено Краљевство је земља састављена из четири дела, Енглеске, Шкотске, Велса и Северне Ирске. Изузев Енглеске, сви ови делови имају своје сопствене парламенте и владе са мањим или већим надлежностима. Другим речима, сви они гласају за парламент целе Британије из кога се формира влада која управља и Енглеском, али постоје питања у тим другим деловима на које Енглези не могу да утичу. На неки начин, правно гледано, Енглези су грађани другог реда у Великој Британији, међутим, пошто су огромна већина популације, то је тако само на папиру.)

Ово може да значи само једно: формирање енглеског парламента, који тренутно не постоји, а то може бити увод у федерализацију земље и коначно њен распад.

Изгледа да је неуспешни шкотски референдум прошле јесени био само увод у земљотрес, да је покренуо духове на северу уместо да их умири како се очекивало, и да ћемо ускоро, врло брзо, имати нови референдум који СНП неће изгубити, посебно ако Енглези одлуче да извуку целу земљу из Европске уније. Буде ли Шкотска напустила унију, следиће је Велс а вероватно и Северна Ирска. Уосталом, Уједињено Краљевство неће више бити уједињено без Шкотске, имајући у виду да су управо Енглеска и Шкотска формирале првобитно УК.

За пет или десет година, оно што данас знамо као Велику Британију могло би да постане мала Енглеска.

Телеграф