Београд – Атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбардовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом… – закључак је екипе стручњака УНЕП (Програм УН за заштиту животне средине) на челу са Сенегалцем Бакаријем Кантеом. Она је у СРЈ дошла у априлу 1999. и остала до средине маја.
Закључено је и да ће наредне генерације које живе на бомбардованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, да ће бити повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади…
„Са нама су обилазили бомбардована постројења у Панчеву, Смедерву, Чачку…“, сећа се генерал Слободан Петковић, током агресије први човек за АБХО заштиту Војске Југославије.
У Кантеовом извештају експерти УНЕП наводе да су „природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести“. Литар полихлоробифенила довољан је да се загади милијарда литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО…
У осмом поглављу извештаја говори се и о загађењу које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом.
Оригинални извештај Кантеа и његовог тима никада није постао званичан документ УН. Објављен је у у женевском дневнику „Куријер“ 17. јуна 1999. захваљујући Роберту Парсонсу, америчком независном извештачу из седишта УН у Женеви, који је забрањени Извештај представио и на конференцији за штампу која је организова нешто касније баш у палати УН на обали Женевског језера.
„Клаус Топфер, генерални директора УНЕП, главни је архитекта лажи о последицама НАТО удара на Балкану“, рекао је тада Парсонс. Директно је окривио немачког политичара и лекара да сакрива овај извештај.
Скандал који је тада избио у Женеви имао је за последицу ангажовање Пека Хависта, некадашњег финског министра екологије, и његових сарадника који су у лето отпутовали поново у Србију. Извештај је био готов почетком октобра. Закључак:
„Панчево, Крагујевац, Нови Сад и Бор су места у којима је утврђено загађење због бомбардовања. У загађеним областима неопходно је предузети мере заштите околине и чишћење како би се избегле штетне последице по људско здравље. Треба онемогућити прилаз контаминираним местима.“
Већ у следећем пасусус Финац пише:
„Контаминирана места нису могла да буду идентификована!“
Роберт Парсонс је све објаснио описујући шта се дешавало иза кулиса његове конфереције за штампу у јуну 1999:
„У палати УН у Женеви, у ходнику, чекао ме је Роберт Бисе, портпарол и десна рука Клауса Топфера, директора УНЕП, и саопштио да ми се забрањује сваки контакт са екипом Пека Хависта. Догађало се нешто чудно међу зидинама зграде УН и то се осећало у ваздуху. У „подобном извештају Хависта“ владала је потпуна конфузија. Фалило је 70 страница текста који је израдила Балканска радна група, која је у ствари и била на терену. Спорне странице накнадно су нађене на сајту УНЕП-а. Затим још две сакривене одреднице…““
Одмах пошто је Пеко Хависто представио „објективни извештај“ УН, како сведочи генерал Петковић, на КиМ су стигли стручњаци из Енглеске.
„Од 5. до 19. новембра 2000. боравила је њихова 14-члана истраживачка мисија у саставу УНЕП и радили су мерења уз подршку НАТО, Кфора, Унмика“, појашњава генерал Петковић.
У њиховом извештају са Космета закључује се да остаци уранијума нису основни проблем у животној средини на КиМ. Закључили су да је зрачење занемарљиво и да је одећа довољна заштита.
Светска здравствена организација (СЗО) је прихватила ову анализу рађену на основу седам и по метака од осиромашеног уранијума који су пронађени на 11 места на КиМ!
Ова два документа УНЕП и Светске здравствене организације била су, у ствари, „смоквин лист“ који је требало да покрије сваку одговорност НАТО и САД за последице по здравље људи и стање природе на Балкану након „Милосрдног анђела“. Карла дел Понте их је употребила образлажући да НАТО над Србијом није прекршио Женевску конвенцију и због тога нема одговорности њихових генерала.
Најстрашније је што су документи СЗО практично до јуче били темељни научни докази и делу српске лекарске заједнице како становништво Србије од 1999. масовно оболева од рака и других најтежих болести зато што пуши, воли масно, живи у стресу и храни се у пекари…
А број оболелих од рака у Србији је са 1.700 људи на милион становника 1995. порастао на 5.500 пре две године. Европски просек остао је 2.000 оболелих на милион Европљана.
Закаснело признање
Кеј Бевершток, британски физичар, експерт за последице радиоактивног зрачења на човекову околину, који је учествовао у британској експедицији на КиМ новембра 2000, проговорио је једанаест година касније:
„Био сам у уредништву те монографије. Она је припремана у Женеви, под руководством др Мајкла Рипачолија, који није стручан за питање здравства када је реч о последицама радијације. Био сам врло незадовољан начином на који је тај извештај рађен. По мојој оцени, материјал који су хтели да прикажу у том извештају имао је веома мало везе са здравственим ефектима. Наслов гласи: „Утицај осиромашеног уранијума на људско здравље“, али у извештају се не говори о генотоксичности.“
Бевершток је 2011. потврдио да су из Рипочелијевог извештаја избацили његове налазе који потврђују да је оружје са осиромашеним уранијумом канцерогено и генотоксично, то јест да оштећује генски материјал, што доводи до деформитета новорођенчади.
Више на Србију него на Хирошиму
Генерал Слободан Петковић, када говори о последицама коришћења муниције са осиромашеним уранијумом на Балкану, указује на истраживање професора са јапанског универзитета Јагасакија.
Он је, поредећи ефекте бомбе од 13 кг обогађеног уранијума, која је експлодирала над Хирошимом, са 2.000 тона осиромашеног уранијума који су Американци „истресли“ у Ираку, дошао до пропорције да је уранијум бачен на Ирак еквивалент 200.000 атомских бомби каква је бачена на Хирошиму. Према његовој рачуници, 15 тона уранијума палих на Србију равно је бомби и по баченој на Хирошиму.
Драган Вујичић, Новости
