Вучићев „велики реформатор“, министар привреде Србије, Жељко Сертић, стигао је до врха власти, преко Привредне коморе Србије, као непознат привредник из Новог Сада, кога шаље његова партија! Није чак био познат ни Регионалној привредној комори у Новом Саду, а за њега нико није знао ни у Привредној комори Војводине! Изненађење је било потпуно. Лажи о његовом образовању иду толико далеко да је приватни факултет „Унион“ постојао тек две и по године, кад је Сертић, наводно, већ тамо дипломирао на студијама које трају четири године! По свему судећи, сав његов „високошколски“ учинак своди се на три испита једва положена са шестицом, за десет година „студирања“. Али, то му не смета да као један од кључних полуга Вучићевог режима, Србију данас води у потпуну пропаст
Студентски пут министра привреде Жељка Сертића је мала трагикомедија. Једнако је и смешно и опасно. Јер, човек је данас, ни мање ни више, министар привреде у Влади Србије. Студентске дане отпочео је деценију и по након што је завршио средњу електротехничку школу, али му та работа никако није ишла ни на Вишој школи коју је уписао, па ни после на државном факултету. За десетак година једва је успео да положи три испита. Али, и то му је било довољно да постане прво председник Привредне коморе Србије, затим министар привреде у Влади Србије.
Да није било приватног факултета, ко зна да ли би министар данас имао диплому, која није стечена знањем и студирањем. Наиме, министар привреде је студије уписао у 36. години, и то на Високој пословној школи струковних студија у Новом Саду (тада Виша економска школа у Новом Саду), 2002. године.
Први испит, пословну математику, Сертић је положио са шестицом 1. фебруара 2003. године, а две недеље касније, 15. фебруара 2003. године, такође са најнижом оценом (6), положио је и основе микроекономских анализа. Свој трећи испит Сертић је положио, без изненађења, поново са шестицом, 15. априла 2004. године, и то предмет окружење пословања. Дакле, то је све што је икада од испита положио на факултетима!
Иако је на двогодишњим студијама било укупно 18 испита, садашњи министар се зауставио након трећег, те се његово студирање у тој просветној институцији, након једне деценије студирања, неславно завршило са три положена испита!
Ипак, Сертић није одустајао, па је, убрзо уписао Факултет техничких наука у Новом Саду (студирао менаџмент) где се још горе показао, јер није положио ниједан једини испит!
Пет и по година, председник Привредне коморе Србије је био Милош Бугарин. На то место дошао је из директорске фотеље ПКБ. И он је у ПКБ остварио катастрофалне резултате, а о његовим неуспесима објављена је и Бела Књига о пословању ПКБ, аутора Николе Лазића. Међутим, она је остала ван домета јавности, јер је владала Демократска странка, која је Милоша Бугарина, свог симпатизера, поставила прво за директора ПКБ, затим за првог човека српске привреде. Награда за неуспешно вођење ПКБ била је – удобна фотеља ПКС.
Оставку је поднео на шестој седници Управног одбора ПКС 28. марта 2013. године. Истог дана одржана је и Скупштина ПКС на којој је на његово место постављен Жељко Сертић, наводно искусан привредник (без биографије, у 47. години живота) са стажом од две и по деценије у фирми где је он био једини запослени!?
Кад је дошао у ПКС уочи самог избора, данашњи српски министар привреде је рекао да га његова Партија (СНС) шаље у ПКС. На парчету папира лошим речником и без технике куцања навео је неколико података из своје биографије. Иако је био из Новог Сада, нико га нигде ни познавао нити је знао да постоји тако искусан привредник, са својом фирмом где има чак једног запосленог, а то је он! Он је практично у ПКС дошао као ,,искусан“ привредник, са 47 година живота, али без биографије! Његов долазак за председника ПКС му је био и први улазак у ту институцију!
Међутим, доласком у ПКС убрзано почиње да „стиче искуство“. Највећи део времена је проводио путујући по свету, па само за неколико месеци рада у ПКС постаје – Најевропљанин…
За само два месеца. Сертић „стиче биографију“, а гласило ПКС „Корак“ му објављује више од 30 фотографија (кога је примио и где је гостовао). Међутим, и лист ПКС је чекао два и по месеца, дакле средину јуна 2013. године, да би Сертић као ,,искусан привредник“, стекао искуство, и упознао људе, па да има шта да се објави у листу. Јер, биографија му је пре доласка у ПКС била празна…Није било шта да се из ње пренесе у јавност!
Његови планови за вођење српске привреде били су засновани на томе што је 25 година водио своју фирму са једним запосленим, а то је био он… Говорећи на Скупштини која га је изабрала између једног кандидата, а то је био само он, Сертић је нагласио да је дошао због тога како би на том стеченом искуству (вођењу фирме са једним запосленим, а то је он) учинио да ПКС постане „национални лидер у промовисању и заштити интереса српске привреде, а читав коморски ситем хармонизован и уређен тако да буде кичма економског система у земљи“.
Са оваквих висина, почео је да „изражава наду“ да ће коморски систем опстати, али и да мора бити реформисан. Јер, он је дошао у ПКС у време када је било уведено добровољно чланство, али се то није осетило на финансијским приходима у ПКС. Тако је он у ПКС дошао када је она имала 156 година постојања. Сертић је стигао као непознат привредник из Новог Сада, кога шаље његова партија! Није чак био ни познат Регионалној привредној комори у Новом Саду, а за њега нико није знао ни у Привредној комори Војводине.
Након неколико неславних студентских година, приликом доласка на функцију првог човека ПКС, Сертић је са собом понео диплому приватног београдског Факултета за пословно индустријски менаџмент „Унион“. До данас је непознаница када је Сертић уписао тај факултет и колико дуго је на њему студирао. Наиме, приватни факултет „Унион“ је постојао тек две и по године, кад је Сертић, као, дипломирао на студијама које трају четири године!
Трагикомично звучи да је доласком Сертића у ПКС формиран Независни синдикат. Пут напредовања је био да се позивају они који нису чланови синдиката, потом и чланови да промене, синдикалну организацију, да се он омасови. Када се постане члан Независног синдиката, за неколико дана потом се добије боље радно место, већа плата, почиње напредовање.
Пример је данашњи председник Привредне коморе Београда Миливоје Милетић. Некадашњи високи кадар СПС-а, директор комбината и председник општине из Лознице. Са места директора Бироа директора за региуоналну сарадњу постављен је за саветника председника ПКС и добио девет ресора да води. То је посао за потпредседника, али да био био потпредседник то мора да одлучи Скупштина ПКС. Међутим, Сертић му је за награду, као човеку од поверења и мењање партије, дао сва овлашћења потпредседника, једино није могао титулу, званично! …
О угледу министра привреде Жељка Сертића, најбоље говоре оцене угледног економисте, академика др Млађена Ковачевића који каже:
,,…Министар привреде би требало да има неки ауторитет код привредника, да је постигао нешто у свом бизнису, али и углед у академским круговима. Он пак то свакако није. Понижавајуће је за струку да Сертић прича о мерама економске политике“.
Ноћна мора, Привредна комора
ПКС је постала “Установа за узгој неспособних са председничком платом“.Враћање обавезног чланства у Привредној комори Србије није само нови удар на ионако финансијски слабу привреду земље, већ представља нов начин како да се новац пребаци у џепове одабраних.
Рад ПКС-а је нетранспарентан, израда предлога измена Закона о коморама била је скривана од јавности, а искључиви разлог за постојање Коморе јесте да неспособни лезилебовићи имају месечне приходе у рангу председника Републике.
Док са једне стране најављује стварање бољег пословног окружења како би се покренуле инвестиције у Србији, Влада на челу са Александром Вучићем чини све како би угушила и оно мало привредне активности која је опстала до данас. У овом тренутку привреда је оптерећена са преко 550 парафискалних намета, а спрема се још један харач.
Пред сам крај 2015. године челници Привредне коморе Србије су привреднике „обрадовали“ враћањем обавезног чланства свих привредних субјеката у овом удружењу. Пре три године је Млађан Динкић ову обавезу укинуо и то је био једини његов потез који је користио привреди. Актуелни министар привреде Жељко Сертић на ову функцију је доспео управо са места председника ПКС-а, а познаваоци прилика тврде како он планира да се ту и врати, па сада самом себи кроз увођење обавезног чланства намешта солидан извор прихода.
„Мрежа за пословну подршку“ (БСН) из Београда упозорава да поновно враћање обавезног чланства може да буде погубно по српску привреду већ сада оптерећену разним наметима и проблемима. Привреда Србије је 2014. годину завршила са 1,1 милијардом евра губитака, а у просеку свака фирма у Србији задужена је у вредности од 187 одсто свог оснивачког (почетног) капитала, тврде из овог удружења.
Тренутно чланарина у ПКС-у износи 800 динара месечно (за предузећа са мање од 10 запослених), односно (за предузећа са више запослених) 0,19 одсто од бруто зараде исплаћене за текући месец. По подацима БСН-а у 2014. години је на овај начин сакупљена сума од око пет милиона евра, што никако није за занемаривање.
Према извештајима истог удружења, за плате запослених у 2014. години је ПКС планирала да исплати више него што је приходовала од чланарине: чак 640 милиона динара!
Према информатору ПКС-а из јуна 2014. године зарада потпредседника ПКС-а (има их више) била је већа од тадашњих министарских зарада у Влади Србије и износила је 150.840 динара (уз часни изузетак волонтера привредника Мирослава Милетића). Просечна плата у овом удружењу износила је те године 82.042,78 динара, док је истовремено просечна плата у Србији званично била 40.560 динара.
Од осталих активности на које је ПКС планирала да потроши паре у 2014. години помена вредне су „промотивне активности наше привреде у иностранству“, за шта је издвојено бедних 20 милиона динара. Са друге стране, за пет представништава ПКС-а у иностранству, од којих већина постоји само на папиру, издвојено је 80 милиона динара.
По овим подацима јасно је да ПКС постоји само да би исплаћивала плате запосленима, од којих многи не би могли нигде другде да се запосле, колико су стручни.
На челу ПКС-а је Марко Чадеж који не само да нема никаква искуства у привреди, јер је цео живот провео радећи на грбачи државног буџета (раније Немачке, касније Србије), већ од школске спреме има еквивалент сведочанства некадашњих радничких универзитета из доба самоуправног социјализма.
Због тога што је потпуно неспособан да обавља поверену му функцију, Чадеж је о трошку буџета Коморе морао да запосли чак 12 саветника који су примали плате сличне онима које имају министри у Влади Србије. Поређења ради, председник привредне коморе привредно најјаче државе у Европи, Немачке, нема ни једног јединог саветника, али зато има одговарајуће искуство и образовање.
Како би се наставило са неометаним издржавањем Чадежа и њему сличних игнораната у Комори, Влада намерава да уведе нови намет привреди. Зар не би било рационалније и логичније да се прво на кључна радна места доведу способни људи и да се отпусте они који хватају зјала и ништа не раде, уместо што се додатно оптерећује већ полумртва привреда?
Чланице ПКС-а ни до сада нису консултоване у вези рада овог удружења, због чега су многа предузећа замрзла своје чланство и не плаћају више чланарину, а ПКС им прети судским тужбама.
Пример нетранспарентног и закулисаног рада је устоличавање Марка Чадежа на функцију председника, јер се он целе две недеље пре него што су га надлежни Коморе изабрали за председника, већ уселио у свој кабинет у Ресавској 11, стављајући свима до знања како ужива пуно поверење властодржаца које овосветски закони не обавезују.
Већ годинама привреда у Србији не зна конкретан учинак многобројних сектора у ПКС-у и запослених у њима. Нико не објављује ни колико су домаћих фирми на годишњем нивоу мудраци из Коморе спојили са конкретним партнерима у иностранству, колико су својим личним контактима и активностима помогли у расту нето извоза из Србије, колико су наших привредника у бројној српској Дијаспори спојили са привредницима у Србији (или бар у земљама где ПКС има своја представништва у иностранству). ПКС у најбољем случају објављује уопштене статистичке податке о општим привредним кретањима у Србији, као и фотографије са сусрета Чадежа са белосветским делегацијама, после којих је једини опипљиви резултат била богата закуска.
Привредници са правом критикују и то што у току припреме промена Закона о коморама нису били консултовани. Бојан Ђурић из ПКС-а је на Јавном сервису признао како су се консултовали само са Привредном комором Аустрије, чији се модел преписује, док је Чадеж у једним дневним новинама рекао како су консултовани и представници регионалних привредних комора, за које је касније признао да нису репрезентативни.
Нико није ни помислио да консултује стручну јавност или удружења привредника, као што је „Савет страних инвеститора у Србији“ (ИФИЦ) чији чланови су у Србији инвестирали више од 23,5 милијарди евра, имају 18 одсто учешћа у српском БДП-у и запошљавају више од 97.000 људи. Да су обављене шире консултације, ПКС би открила да нико од привредника не сматра како је аустријски модел примењив у Србији.
Из БСН-а указују на то да ситуације у српској и аустријској привреди никако не могу да се пореде, па тако ни да се код нас примењују решења из ове високо развијене земље. Примера ради, просечно мало и средње предузеће у Аустрији има уписан капитал од 936.477 евра, а просечно мало и средње предузеће у Србији уписан капитал од свега 11.240 евра. Осим тога, у Аустрији скоро да уопште нема парафискалних намета, док се у Србији привреда буквално гуши под њима.
Игор Милановић, Таблоид
