По једном истраживању, две трећине Немаца сматра да САД није партнер достојан поверења. Исувише је лако да се та шокантно ниска вредност оправда скандалом око прислушкивања америчке тајне службе.
Мителбајерише цајтунг коментарише да су „звиждачи“ данас у већој опасности него икада раније: „Марк Фелт – боље познат по тајном имену ‘Дубоко грло’, својим открићима у афери Вотергејт оборио је тадашњег америчког председника Ричарда Никсона. Фелт је поверио своје експлозивне информације ‘Вашингтон посту’ само зато што су новинари могли да му гарантују анонимност. Данас би такав договор био немогућ. Власти би веома брзо разоткриле ‘Дубоко грло’ уз помоћ савремене технике која стоји на располагању тајним службама. Суочен с тим, Фелт би вероватно ћутао до гроба. Дакле, један од највећих скандала америчке историје се не би десио. Сноуден, и по томе се он разликује од ‘Дубоког грла’, узео је у обзир да ће га његови земљаци прогласити за одметника. Америка је јасно и недвосмислено ставила до знања шта мисли о Сноудену и шта са њим намерава да учини. Једини ‘мост’ који су му понудили за повратак јесте обећање да неће добити смртну казну. За ‘злочин’ што је рекао истину и целом свету отворио очи о Великом Брату из Америке, у његовој домовини га чека доживотни затвор. Европљани, а посебно Немци, морају да буду захвални Сноудену, јер они имају највише користи од његових открића. Без Сноудена би телефон канцеларке и даље био прислушкиван. Али дешава се управо супротно […] Сноуден је препуштан на милост и немилост бившег шпијуна КГБ – Путина. То није само шамар за Сноудена, већ и рђав знак за све потенцијалне звиждаче који се у овом тренутку рвају са одлуком о обелодањивању неког скандала.“
„У погледу шпијунаже, Американци се према Немачкој понашају као да је у питању непријатељска држава“. „У погледу шпијунаже, Американци се према Немачкој понашају као да је у питању непријатељска држава“.
У истом коментару тврди се да Немци сами себе понижавају: „Уместо да се Сноуден доведе у Немачку и да се ми, као водећа сила у Европи, самопоуздано поставимо насупрот америчкој манији надзора, ми се заклињемо у заједништво трансатлантског савеза. То слаб изговор, са којим се влада Ангеле Меркел отворено ставља у улогу вазала Вашингтона. Наиме, односи са Америком су већ на веома ниском нивоу и поремећени су толико како нису били још откако се Герхард Шредер успротивио рату у Ираку. У погледу шпијунаже, Американци се према Немачкој понашају као да је у питању непријатељска држава. Права је загонетка како би се ти односи додатно погоршали када би Сноуден добио азил овде.“
„Уображени старац“ и „млада кукавица“
Дневни лист Велт види Сноудена и немачке политичаре у потпуно другачијем светлу: „Посета Кристијана Штребелеа Москви била је прави потез за медије: Зелени су постали јунаци, а заједно са њима и безбојни Сноуден. Хероизам Сноудена није био довољан да он покрене буру док је још био у домовини. Уместо тога, прво је потражио заклон у Кини, а онда у Русији, земљама које баш и не важе за демократске. Дакле, тако изгледају нови хероји – један уображени старац и једна, у крајњој линији, млада кукавица. Хероји попут нас. Немци имају слабост за оне слабе, због тога је већ више година сматрају да је Израел већа претња светском миру од Ирана. Некадашњи херој Обама сада се по омиљености налази тик испред Путина. Било да је у питању Буш или Обама: Америка може да ради шта хоће, а Немцима се то не свиђа.“
Хитно потребан доказ поверења
Берлинер моргенпост о овој теми преноси коментар под насловом „Речи више нису довољне“: „Док су амерички пилоти 1948. и 1949 снабдевали намирницама Западни Берлин, нису размишљали о пријатељству са Немцима. Други светски рат окончао се пре само три године. Војници нису могли да знају да ли је та земља заиста заслужила да они ризикују своје животе за њу. Али их то није зауставило. Данас, по једном истраживању, две трећине Немаца сматра да та иста Америка није партнер достојан поверења. Исувише је лако да се та шокантно ниска вредност оправда скандалом око прислушкивања америчке тајне службе. […] Пре би се рекло да је у питању дуго скривени антиамериканизам. То мутно осећање одбијања је међу становницима Немачке много распрострањеније него што се то до сада мислило. То је опасно, јер је Немачкој потребна Америка као партнер. Али за снажно партнерство потребно је више од речи. Није довољно да државни секретар Џон Кери хвали Немачку као важног савезника. То би требало да се само по себи разуме, бар на основу заједничке историје протеклих деценија. Сада је много важнији конкретан сигнал трансатлантског пријатељства. То би могао да буде споразум о престанку шпијунирања. Наиме, немачка влада намерава да се пре Божића договори са Америком и да тако спречи узајамну шпијунажу грађана и политичара. Вашингтон је на то реаговао уздржано. Невезано с тим шта би такав потез постигао, у Немачкој би он био дочекан као хитно потребан доказ поверења.“
Дојче веле
