У ВИНОГРАДАРСКИМ насељима у Жупи се пре једног века живело као у једној кући. Како су потомци Александровчана љуљали бебе у колевкама у време бербе, како су мерили грожђе и претакали вино у славним “пољанама”, како се аутентично називају та насеља, данас се може видети једино у Музеју винарства и виноградарства.
“Пољане” су ницале подно Копаоника, Гоча, Жељина, дуж Ибарске долине и у Жупи их је сачувано 24.
– Није случајно што је “Пољански двор”, специјални део музеја у ком смо реконструисали живот у тим насељима, изазива највеће интересовање посетилаца – прича за “Новости” водич Зоран Станић. – Ретко ко посети Копаоник или Врњачку Бању, а да не сврати у двор. Студенти пољопривреде, туристи из Русије, Швдеске, Немачке, Француске редовни су гости.
И сам музеј смештен је у некадашњи вински подрум Пољопривредне школе “Свети Трифун” (раније винодељске-воћарске школе са интернатом). Темељи зграде постављени су давне 1924. године у провансалском стилу. И данас управо ту праксу имају будући винари и виноградари, а уче и о историји старинских алатки, муљача, вага, буради. Свака преса, сваки казан има причу и историју. Драгоцене фотографије енолога и подрумара, који су начинили пионирске кораке у породичним винаријама, одсликавају тежак труд.
– Пољане су законом заштићене, а поред реконструкције живота у њима, поставили смо и оригиналну бурад и бачве и друге посуде где су се чували вино и ракија крајем 19. и почетком 20. века – појашњава Станић. – Најстарији експонат стар је више од 100 година и пореклом је из села Боготе, реч је о јединственој прскалици у коју се стављала смеса за заштиту лозе. И бечка апаратура за обраду грожђа сличне је старине.
Преци Рајковића, Здравковића, Ћосића, Минића, Ботуњца, Николића и других реномираних жупских породица и тада су обрезивали лозу и поштовали Светог Трифуна као породичну славу.
– Вино производимо око 500 година, метох смо добили од манастира Жича, а још чувамо пасош чукундеде Јована из 1865, којим се дозвољава трговина пићима са Аустроугарском – каже винар Саша Ивковић.
Драгоцене фотографије изложене у музеју
У пописима из 1834. године већ се спомињу жупски винари. Тако славни Рајковићи имају похвалницу за њихов “рскавац” лично од Александра Првог Карађорђевића из 1933. године, док су Здравковићи из чувене Винарије “Будимир” сачували захвалницу краља Милана која датира из 1878, и у којој се владар захваљује на даривању српских ратника пред рат са Турцима.
– Верујем да нема старије традиције винарства и виноградарства од наше – уме да каже Југослав Стајковац, дугогодишњи председник ошштине. – И сада имамо скоро 3.000 хектара под виноградима и око 90 мањих и већих предузећа која се тиме баве.
У Музеју винарства и виноградарства могућа је и дегустација. Само из малих александровачких винарија годишње се “наточи” око 20 вагона вина, која доспевају на трпезе Европе, САД, Азије. Све их је више и у ексклузивним ресторанима у свету, где цене и укус и аутентично порекло вина.
ЗЕМЉА СТАРА КО ВИНЧА
ИАКО има записа да је 1196. године велики жупан Стефан Немања манастиру Студеница поклонио виноградарска села, а француски конзул Деко 1904. године Жупу назива “српском Шампањом”, бројни трагови пољопривреде датирају и хиљадама годинама раније. У Завичајном музеју Жупе, који има фототеку са чак 6.000 фотографија и негатива, библиотеку са 1.500 књига, тако се чувају четири фигурине са локалитета Витковачко поље, “покретне” “Лејди оф Александровац” (4500-3200. г.п.н.е.), као и једнако популарне теракотне фигурине “Венудс” и “Мадам де Венчац” и оне представљају, према речима истакнутог научника Ивана Брборића, директора музеја, дела првих преисторијских земљорадника на жупским просторима.
Софија БАБОВИЋ, Новости
