Већ месец дана трају препуцавања измећу Русије и Запада везана за будућност Украјине. И финале сукоба је победа Владимира Путина, која је само једна у низ уз победе у случају Сирије и Ирана.
Проблеми су кренули када је администрација председника Јануковича тражила кредите да би одгодила отплату дугова и тиме избегла банкрот. Али није било понуда. Окренули су се за помоћ Европској комисији, а затим је Европска комисија, пре свега Немачка и Пољска, видевши да је украјинска Влада очајна, припремила уговор о асоцијацији који је невероватно строг.
Европска комисија је врло чврста према новим чланицама из источне Европе. Бугарска, Летонија и Румунија, у свим тим земљама је индустрија и пољопривреда уништена, а млади људи раде као јефтина радна снага на Западу.
Међутим уговор о асоцијацији који је понуђен Украјини је био још гори. Он би претворио Украјину у осиромашену колонију ЕУ, а да јој притом не да права које ЕУ чланице имају (као што су право на запошљавање било где у ЕУ). У очају Јанукович је желео да потпише чак и такав уговор, само да би избегао банкрот.
Међутим ЕУ сада ни нема више новца да понуди, све је већ дала за помоћ Шпанији, Грчкој и Италији. И ту о је онда Русија ушла у причу. У то доба односи између Украјине и Русије су били далеко од добрих. Руси су постали мало размажени са силним новцем од нафте, а Украјинци су кривили Русе за своје проблеме. Међутим Русија је још увек била највеће тржиште за украјинску робу.
За Русију, уговор о асоцијацији Украјине је значио велике проблеме. Тренутно Украјина продаје велику већину својих производа у Русију, плађајући изузетно мале царине. Граница је порозна, људи су навикли да слободно прелазе без пасоша.
Да је Украјина потписала споразум о асоцијацији са ЕУ, производи из ЕУ би преплавили Русију преко Украјине. Тако да Путин није имао избора. Поручио је врло јасно, да у случају да Украјина потпише споразум, да ће царине бити подигнуте. То би истог тренутка значило отказ за 400 хиљада Украјинаца. Јанукович је одсутао да потпише споразум у последњем тренутку.
То је изузетно узнемирило ЕУ и САД. Сем потенцијалног профита из Украјине, имали су много битнији мотив: желели су да држе Русију подаље од Европе, желели су слабу Русију. Русија више није Совјетски савез, али је наставила да пружа отпор империјализму Запада широм планете. Било да је у питању Сирија, Египат, Вијетнам, Куба, Ангола, Венецуела, Зимбабве, империјалисти са Запада не могу да остваре своје циљеве, све док је Русија моћна.
Русија без Украјине, не може бити моћна. То вам је као САД без западне обале. Запад не жели да Украјина успе, нити да постане стабилна и јака држава, да не би којим случајем приступила Русији. Слаба и дестабилизована Украјина у колонијалном односу према Западу, са НАТО базама је по мишљењу Вашингтона и Брисела најбоље решење.
У бесу због одлуке Јанкувича да не потпише споразум, ЕУ је активирала своје присталице. Више од једног месеца, Кијев је био под опсадом разних људи сакупљених са свих страна, али углавном из западне Украјине. Слично Арапском пролећу ови протести су постали битка за будућност целог региона. Украјина је била претворена у највеће бојно поље између Русије и САД.
Једноставна подела на про Западне и про Источне је била искомпликована разноликошћу Украјине. Та земља лабаво повезаних региона подсећа на стару Југославију. То је само још једна земља закрпа направљена после Првом светског рата од свега и свачега, и којој је дата независност 1991. Неки делови ове „Украјине“ су било делови Русију пре 500 година, а сам регион зван Украјина (много мања област у централној Украјини) је приступио Русији пре 350 година. Док је западна Украјина постала део Украјине тек под Стаљином, док јој је Хрушчов дао Крим.
Украјина је подједнако руска земља, колико је јужна Француска француска земља и колико су Тексас и Калифорнија америчке земље. Пре неколико стотина година, Прованса је била независна од Париза, имала је свој језик и уметност, док су Ница и Савој постали Француска тек касније. Калифорнија и Тексас су касно приступили САД. Али упркос томе ми разумемо данас да су они део тих великих држава и немамо проблем са тиме.
Од проглашења независности власти у Украјини су биле заузете изградњом вештачке нације, намећући један званичан језик и стварајући нови национални мит.
Масе окупљене на протестима су углавном из Галиције, планинске области која се граничи са Пољском и Мађарском, на 500 километара удаљености од Кијева. Домаће становиштво Кијева је називало протесте „Галицијском окупацијом“.
Галицијци сматрају себе носиоцима правог Украјинског духа. За време вековне власти Пољске и Аустрије над Галицијом, Јевреји су били врло моћни, тако да данас тамо постоји снажно анти јеврејско и анти пољско осећање. Идентитет галицијских Украјинаца је снажно везан за Хитлера, и подршку коју су му становници Галиције пружили у Другом светском рату. Галицијски колоборатори у Другом светском су одговорни за смрт огромног броја Пољака и Јевреја.
После Другог светског рата, остатци украјинских СС бораца и колаборатора су добро дочекани од стране ЦИА, која је од њих направила герилске снаге за случај рата против Совјетског савеза. Ту су онда додали мржњу према Русима у своју идеју, и наставили да ратују герилски шумски рат све до 1956те.
Када је 1991. независна Украјина створена,Галицијци су били једини који су заиста желели независност. Језик Галицијаца је коришћен за прављење новог званичног језика, а њихова култура је проглашена званичном културом Украјине.
Затим су саграђени споменици нацистичким сарадницима и масовним убицама Степану Бандери, Роману Шукхевичу и осталим злочинцима.
Галицијци су играли јако важну улогу у такозваној „Наранџастој револуцији“ 2004те када је на власт доведен про западни кандидат Јушченко.
Међутим те 2004те, многи Кијевљани су гласали за Јушченка, надајући се да ће савезништвом са Западом донети светлу будућности. Међутим у међувремену су и они схватили. Тако да је на протестима било изузетно мало Кијевљана и самим Кијевљанима је изузетно сметао неред који се прави од страна Галицијаца.
Међутим још увек је проблем то што је Кијев центар многих про западних невладиних организација и што интелектуалци из Кијева добијају доста новца са Запада.
Што се тиче становника источних и југоисточних делова Украјине, који су индустријализовани и најгушће насељени, за њих није било никакве сумње. Договор са ЕУ је за њих био апсолутно неприхватљив. Они производе угаљ, челик, машине, аутомобиле, тенкове, војну опрему, авионе. Увоз са Запада би тотално уништио привреду Украјине, како и сами званичници ЕУ признају.
Чак и Пољаци, који искрено и нису одраз индустријске нације, имали су довољно дрскости да кажу Украјини : ми ћемо да градимо технику, а ви инвестирајте у пољопривреду. Украјински експерти су проценили да би губитак од потписивања споразума ишао до невероватних 150 милијарди евра.
Што се тиче Галицијаца, за њих би тај споразум лепо функционисао. Њихов говорник на протесту је поручио да позва омладину „да оде тамо где је новац“ и да га не занима индустрија. Они овако и онако већ зарађују само на два начина: од туриста са Запада и радећи по Пољској и Немачкој физичке послове. Надали су да ће добити безвизни режим за све земље ЕУ, да ви могли пристојно да зараде за себе.
Међутим нико њима то није ни нудио. Британци већ овако и онако су на ивици да напусте ЕУ, због Пољака који су преплавили им земљу. Украјинци би за њих били једноставно превише. Само је САД, као и увек изузетно великодушна када је на туђу штету, тражила безвизни режим за Украјинце.
Док је ситуација на протестима на Мајдану кључала, Запад је слао своје представнике, министре, посланике да поздраве масу и позову на рушење Председника Јануковича и постављање про западне власти. Сенатор Мекејн се је истакао у ватерним говорима. ЕУ је прогласила Јануковича нелегитимним председником зато што су његови грађани имали протесте. Али када су милиони Француза протествовали против свог председника Оланда или када је „Окупај Валстрит“ протест насилно разбијен, нико није мислио да је Влада Француске или председник САД изгубио свој легитимитет.
Израел Шамир
(israelshamir.net) – за Србин.инфо превео Теша Тешановић)
