Влада Србије одлучила је да повуче политички веома ризичан потез и да смањењем пензија и плата у јавном сектору покуша да угаси пожар у буџету у којем је мањак повећан за 42 милијарде динара, односно на 224,7 милијарди динара, што је 4,64 одсто бруто домаћег производа. Прецизније речено, усвојеним ребалансом буџета предвиђано је повећавање расхода са 1.113 милијарди на 1.222 милијарде динара, док су приходи смањени са 930 милијарди на 897 милијарди динара.
Ако је судити према проценама Фискалног савета, ситуација је још алармантнија, с обзиром на то да стварни дефицит државне касе износи 300 милијарди динара. И мада све то указује да је штедња неопходна, ове мере које се, узгред, нигде у свету нису показале као ефикасне, нису наишле на подршку већег дела стручне јавности. Напротив, економисти упозоравају да ће смањење пензија и плата изазвати пад потрошње, што ће се неминовно негативно одразити на наплату ПДВ-а и акциза, одакле се, иначе, пуни две трећине државне касе. Министар финансија Душан Вујовић већ је указао на податак да су приходи од наплате ПДВ-а за осам месеци ове године нижи чак за осам милијарди динара. Па, да ли је онда ово права мера
– Суштина је у томе да Србија има озбиљних проблема са јавним финансијама и такво стање је неодрживо. У том контексту разумем да мора да се штеди, али не слажем се да је ово прави начин, односно да прве на удару треба да се нађу пензије и плате у јавном сектору. Напротив, држава је најпре требало да рашчисти ситуацију у свом дворишту, јер готово ништа није урадила у реформи јавних предузећа која су рак-рана српске привреде. Ту би се могле остварити много веће уштеде него смањењем плата и пензија. Овако, стиче се утисак да је, по оној народној: Коњ се туче који вучи, изабран најједноставнији потез – коментарише за Данас Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду.
Он се слаже с констатацијом да би, теоретски, ова мера могла негативно да се одрази на укупну тражњу, а потом и на укупну производњу, али додаје да у пракси, овај својеврсни систем спојних судова, не функционише тако једноставно. То, другим речима, значи да би смањење плата и пензија могло да утиче на тражњу, али наш саговорник указује на чињеница да се и без тога, већ неколико година уназад, бележи пад, и то по двоцифреним стопама, реалног промета у трговини.
– Смањење плата и пензија никако није гаранција да ћемо се извући из кризе, утолико пре што ће се приливи у буџет смањивати зато што се земља налази у рецесији и што је све мањи број људи којима је пружена шанса да зарађују новац. И, што је посебно важно, нема озбиљног раста производње, а једино то, дугорочно посматрано, ствара нову вредност као основу за наплату ПДВ-а и доприноса на плате. С друге стране, известан оптимизам улива чињеница, регистрована и деведесетих године прошлог века, да људи не живе само од текућих доходака, већ и од штедње која према званичним подацима износи око девет милијарди евра, не рачунајући значајан износ уштеђевине ван бакарског система, а која се у овако кризним ситуацијама активира – каже Савић.
У позитивне ефекте ових мера сумња и Иван Николић, сарадник Економског института у Београду, пре свега због дубоке рецесије у којој се Србија налази. Он сматра да је Влада Србије овим потезом желела да пошаље поруку инвеститорима, пре свега оним окренутим портфолио улагањима у државне хартије од вредности, да је спремна за реформе.
– Проблем је, међутим, што нам расту расходи по основу камата на задужења и, наравно, ту су јавна предузећа која су се задужила, што значи да сектор јавних финансија није обухваћен реформским мерама. Кад је реч о смањењу обима потрошње, који ће неминовно уследити, очигледно је да Фискални савет није о томе размишљао, баш као што није превише заинтересован за подизање привредне активности, већ се фокусирао само на уштеде. Али, пошто је Фискални савет под великим утицајем ММФ-а, који инсистира на расходној страни буџета, разумљиво је што чланове тог савета у овом тренутку не занима много ситуација на средњи и дужи рок – истиче Николић и упозорава да без обзира на ефекте ових мера штедње, још није решен проблем мањка у државној каси од око 300 милиона евра.
Да „успешне фискалне консолидације“ у неким европским државама, на које се позива Фискални савет, и нису биле тако успешне, најбоље сведоче подаци да је јавни дуг дуплиран, а порасла је и стопа незапослености. Тако је, рецимо, мањак Португала нарастао са 66,4 на 130 одсто БДП-а, док је стопа незапослености забележила скок са 8,5 на 16,5 одсто. Ситуација је још алармантнија у Грчкој, где су драконске мере штедње резултирале растом јавног дуга са 97 на 175 одсто БДП-а, док је стопа незапосленост скочила са 7,7 одсто на 27,3 одсто.
Према оцени Саше Ђоговића, сарадника Института за тржишна истраживања, предложени начин решавања мањка у државној каси само је још један од показатеља да се са озбиљним реформама касни. Тврди да је реч о драстичној мери, која ће сигурно негативно утицати на куповну моћ становника, али с друге стране указује на то да би без тог потеза Србија брзо ушла у банкрот, ризикујући да сасвим изгуби поверење кредитора.
– Нажалост ова мера је потребна, мада не и довољна, да бисмо изашли из кризе. Али да ово не би била узалудна жртва као што је, рецимо, то био случај са солидарним порезом, неопходно је направити озбиљне реформске резове у јавном сектору. То подразумева не само ефикасније управљање државном управом, већ и професионализацију менаџмента јавних предузећа, односно усвајање маркетинг концепта пословања уз максимизацију профита и промовисање одговорности. И најзад, неопходно је што пре решити проблем предузећа у реструктурирању, при чему би предузећа која немају тржишни перспективу требало да оду у стечај. Док се ти процеси не заврше овим мерама штедње може се само, на кратак рок, купити време. Исти ефекат би се постигао и кад бисмо продали неко државно предузеће, после чега бисмо дошли у још тежу ситуацију јер бисмо остали и без државне сребрнине а наставили бисмо да се задужујемо – упозорава Ђоговић.
А управо такав сценарио нам се „смеши“. Јер како друкчије разумети изјаву премијера Србије Александра Вучића да „тражимо инвестиционог партнера за Телеком Србију и инвеститора заинтересованог за куповину мањинског пакета акција ЕПС-а“. Статистичари су израчунали да би у наредне три године на државном нивоу требало уштедети око 1,5 милијарди евра. Проценили су, такође, да ће ефекат уштеда од умањења плата и пензија за 10 одсто линеарно, на годишњем нивоу, износити 67 милијарди динара, или око 567 милиона евра, при чему две трећине те суме чине уштеде остварене „кресањем“ пензија.
Акценат на приходној страни
– Напретка нема ако се не поправи ситуација на приходној страни, односно уколико се драстично не повећа бруто домаћи производ, при чему стопе раста не би смеле да буду ниже од пет одсто. Осим тога, неопходно је да се ојача пореска служба и да се доследно спроведе принцип нулте толеранције. Огромне резерве постоје и у сивој зони где је штета вишеструка – с једне стране изостаје прилив средстава у буџет, а с друге и оно мало здраве привреде постаје неконкурентно јер измирује обавезе према држави. И најзад, држава која толерише тако висок проценат сиве зоне шаље поруку да се у Србији више исплати бити непоштен и, с времена на време платити неку казну, него радити поштено и редовно измиривати обавезе – коментарише за Данас Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду.
Цех погрешних потеза
– Фокус Фискалног савета погубан је по економију земље. Али више од Фискалног савета о томе би требало да брине Влада Србије, којој ће бити испоручен цех погрешних потеза. У том контексту подсетићу на прошлогодишње искуство са солидарним порезом, да не говоримо о још лошијем искуству са подизањем стопе ПДВ са осам до 10 одсто. Фискални савет је тада изашао са проценом да ће та мера донети 0,5 одсто БДП-а, уместо тога имамо за осам милијарди динара нижи прилив средстава у буџет – истиче Иван Николић, сарадник Економског института.
Аутор: Мирјана Стевановић, Данас.рс
