Јелена Гускова
Претходна власт довела је земљу до крајњости: парализована привреда, становништво осиромашило, систем правосуђа, балансирање политичког уређења на нивоу диктатуре, медији угушени цензуром, реформе војске спроведене до степена непостојања, крајње ниска самосталност у доношењу одлука и врло висока послушност у погледу захтева Запада, корупмираност свих структура власти, одуство жеље да се сачува територијална целовитост земље (Војводина, Косово, Југ Србије), губитничка расположења у односима са суседима и много тога другог.
У таквим условима новим властима је крајње тешко да граде планове за будућност: ако извучеш главу, притиснуће ти реп. И тако до у бескрај. Добро би било још знати где је глава, а где реп. Не само да се егзистира, већ да се нешто чини у корист земље треба имати јаку или бар стабилну политичку власт, финансије, проверену економску платформу, јасан програм националних интереса, подршку (у случају мале земље) од стране великог значајног партнера – организације (на пример ЕУ) или поједине земље. Да ли нова власт има бар нешто са тог списка? За сада осим изјава типа „завршимо са корупцијом“, „нећемо дати Косово“, „разговараћемо са народом“, „створићемо отворено демократско друштво“ нема практично ничега.
Треба подсетити да су се САД и друге западне земље крајње забринуле карактером нове власти, пожуриле су, послале изасланике да провере њене намере. Амбасадор САД у Београду Мери Ворлик 11. јула је рекла отворено да би волела да види у новој влади исто тако енергичне људе као и у претходној власти. И само са владом која поштује претходне договоре Вашингтон намерава да сарађује. Напипавао је ситуацију и заменик помоћника државног секретара Филип Рикер. Мада детаљи разговора нису били познати, медији су писали да је Рикер наговарао да се формира коалиција Демократске странке и Српске напредне странке, што би значило потпуни континуитет власти.
Јачина и стабилност владајуће коалиције.
Скупштина после пролећних избора представља збор 46 странака и организација. Како би Српска напредна странка, која је сакупила 24,1% гласова (73 мандата) имала већину приликом доношења одлука, морала је да се договори са социјалистима (СПС), који имају 44 мандата, и Уједињеном партијом региона (16 места). У таквом стаставу могло је да се претендује и на формирање владе, што је и било учињено. Ипак да приметимо да је овај блок био састављен чисто механички (математички), а странке по својој идеологији имају сасвим различиту обојеност: недоређени националисти, интернационалисти и либерали-привредници. До извесног времена може да се очекује стабилност у односима партнера, али унутрашња напетост може да расте и да се испољи приликом решавања насушних питања. Демократска странка Бориса Тадића, мада и нема велике идеолошке разлике са напредњацима, прешла је у опозицију и навикава се на нову улогу критичара постојеће власти. Њен значајан број гласова (68) заједно са правом опозицијом – Демократском странком Србије Војислава Коштунице (21) и либералима (20) места, могу да буду битан фактор напетости у српском парламенту. Тако да је реч о врло крхкој већини у Скупштини.
Још једно важно посматрање. Власт фактички нема опозицију. У Скупштини је остала само ДСС Војислава Кошутнице. Мада је ДСС подржала Николића у одлучујућем тренутку другог круга гласања, њој нису понудили са учествује у формирању владе. То говори пре свега о принципијалности Куштунице који не мења своје ставове, не тргује принципима, као и о томе да управо Запад руководи политичким процесима у Србији, укључујући и формирање владе. Иначе проста захвалност Куштуници за подметнуто раме и добијену високу дужност покренула би Николића на сарадњу са ДСС. Тим пре што су заједнички принципи потврђени у договору: политичка неутралност се одређује на ферендуму, а промене Устава су немогуће без сагласности ДСС и Српске напредне странке.
Без обзира на сва уверавања напредњака о наступању ере демократије, већ примента постаје тенденција концентрисања власти у једним рукама, при томе не председника Томислава Николића или премијера Ивице Дачића. Вршилац дужности председника СНС Александар Вучић имао је огроман утицај како на формирање коалиције, тако и владе. Осим тога, он је заузео врло важно место првог потпредседника владе и министра одбране, безбедности и борбе против корупције и криминала. Њему већ прогнозирају дужност секретара Савета националне безбедности. Вучић је врло познат у јавности, харизматичан, изјашњава се по свим питањима, обећава да ће уводити строгост и ред.
Односи са ЕУ.
ЕУ је била главна звезда водиља претходне власти. Односи су се успостављали тешко, Тадић је вршио бескрајне уступке не у интересима сопствене земље. Од нове власти су свио очекивали тачније ставове по том питању, јер напредњаци су озбиљно критиковали своје претходнике. Али већ први дани су показали да озбиљних промена не треба очекивати. Прва посета Томислава Николића у својству председника била је посета Бриселу, премијер је летео у Немачку, где се саветовао са немачким колегама по питању формирања владе и упознао их је са својим програмом. Вучић је посетио Вашингтон. Нова власт је пожурила да увери Европу и САД да је са Србију чланство у ЕУ стратешки циљ. Нови премијер Ивица Дачић је убеђивао Кетрин Ештон да Србија одлучно стоји на европском путу и да је спремна да започне реформе у складу са европским вредностима. Да подстимо да је Србија добила статус кандидата за ЕУ у амрту, али почетак преговора о томе је датум неодређен. Главни услови су испуњење свих споразума о Косову техничког карактера и почетак политичког дијалога. Овај последњи ће обавезно подразумевати питања интеграције Северног Косова у Косово и Метохију, слободу кретања територијом северно од Ибра. Наравно, осим тога, почетак преговора везан је са темпом реформи, обавезних за сваког кандидата.
У српским медијима појавила се тврдња да ЕУ истиче нове захтеве Србији ради почетка преговора о чланству. Представник ЕУ Мирослав Лајчак који је одјурио у Београд одмах после избора, како су писали свезнајући листови, довезао је три нова захтева Београду: да ликвидира паралелне институције власти на Северу Косова, да отвори амбасаде Косова у Београди у Србије у Приштини. Као што видимо, чланство у ЕУ и даље је тесно повезано са Косовом. Најотовреније од свих се изјаснио Марти Ахтисари: Србију не треба примати у ЕУ док не призна Косово. И даље сасвим цинично: Ако желе са Русијом, нек иду тамо. Никакви уступци нису могући ни у Босни и Херцеговини, ни на другим местима.
Косово – тест на патриотизам.
Време лукавства и недоречености је прошло. Томиславу Николићу је било речено отворено шта значи наставити курс који је започео Борис Тадић. Помоћник државног секретара САД Филип Гордон затражио је да Србија призна реалност постојања демократски сувереног Косова. Генерални секретар НАТО, позивајући лидере Косова и Србије на наставак преговора, поставио је конкретан задатак: политички процес треба да доведе до потпуне интеграције Севера Косова у косовско друштво.
Косовски Срби захтевају од Београда укидање свих споразума постигнутих у току техничког дијалога са Приштином, намеравајући да пошаљу новом руководству земље петицију у којој се поред свега осталог говори: Ови споразуми у суштини су индулгенција за албанске терористе и сепаратисте, која им дозвољава да наставе убиства и пљачкање Срба.
Срби са Косова слушају сваку реч изговорену у Београду, покушавајући да на основу интонације схвате став новог руководства, надајући се да ће нови људи на нов начин решавати питање Косова. Изјаве Томислава Николића говоре о томе да се он не разилази у свом ставу са претходном влашћу. Недавно је председник рекао да више никада неће бити председник у Приштини, вероватно имајући у виду да се Косово више неће вратити у орбиту Србије. Индикативно је што се Томислав Николић није састајао са Србима са Косова. Многи сматрају да ће то знак Западу о ставу Београда после разговора са америчким високим чиновницима. А нема шта ни да им каже. Преговори са Приштином ће ускоро започети.
Атифете Јахјага, председник Косова, спремна је да седне за преговарачки сто као званични лидер државе. Она је подвукла да очекује од нових политичара Србије да ће они прихватити реалност и што је могуће брже признати Републику Косово и као две суседне државе успоставити дипломатске односе и сарађивати на путу ка евроатлантским интеграцијама. Она је чак означила даља питања за разматрање: војна контрибуција, нестала лица, кажњавање ратних злочинаца.
Српске власти се све јасније изражавају о томе да је неопходно сести за преговарачки сто и не скретати са пута који је изабрала претходна власт. То је одлучно изјавио Александар Вучић: договоре о Косову треба поштовати. Приликом посете Немачке Ивица Дачић је саопштио помоћницима Ангеле Меркел да је Београд спреман на преговоре са Приштином не само по техничким, већ и политичким питањима. Једина разлика нове власти састоји се у томе што је Николић објећао да ће израдити заједничко мишљење за све парламентарне платформе по питању статуса Косова, такозвану платформу за преговоре и одредити ону црвену линију коју Србија не сме да пређе.
Избиљни проблеми са којима ће се такође суочити нова влада јесу: стање армије, односи са НАТО-ом, ниво аутономије у Војводини, економске реформе у условима кризе. Али о томе се нова власт за сада не изјашњава, сматрајући да време за њихово решавање постоји. Ипак треба схватити: ако се Западу не допадне шта ради Николић, они ће оптужити њега и његову странку за национализам и наћи полуге за промене на политичкој сцени Србије. У првим реакцијама на формирање српске владе немачки листови су већ написали да је реч о старим снагама које су пре 20 година подржавале националистичку политику Милошевића. Недвосмислено о великоспрском национализму Николића изјаснио се сада већ опозиционар Борис Тадић. Перспектива нема алтерантиве. Пробај да не послушаш!
Фонд Стратешке Културе
