“Сламање кичме” српској привреди: Да ли је могуће избећи катастрофу

Ана ФИЛИМОНОВА | 29.01.2013

Привредна ситуација у Србијиникада није била толико депресивна. По подацима из децембра 2012. године, нулти приход, то јест, апсолутно никакав доходак не добија више од милион људи.[1] Ту спадају 80 000 радника у предузећима чији су рачуни блокирани, 100 хиљада радника који “једноставно” не добија плату од свог предузећа (које нема од чега да плати зараду), 320 000 старијих грађана који не испуњавају услове за добијање пензијског осигурања, 700 000 људи који немају право на надокнаду са бироа. У овом тренутку око 15% становништва гладује[2] – и то све у земљи са благодатним и плодним земљиштем. На рачун “народних кухиња” живи 50. 000 људи, но њихов број ће бити знатно већи ако се нађу средства за отварање нових. Пола милиона људи прима социјалну помоћ, међутим, њима треба додати 10-15% оних чији је доходак незнатно већи од 50 динара на дан,[3] што их лишава права на добијање помоћи од државе, али суштински, то не мења њихово сиромаштво. У целини гледано, два милиона становника Србије живи у великој беди.

Најтеже је старијем покољењу. Како је указано, у Републици Србији 1 милион и 220 хиљада људи старије је од 65 година, од којих 27% (или 320 хиљада људи) није у пензијском систему; 447 хиљада људи прима минималну пензију од 12 989 динара (150 долара).[4] Средња зарада износи 357 еура (у Словенији – 980, Хрватској – 755, Црној Гори – 500, Босни и Херцеговини –  418). Пола милиона добија минималну плату од 170 еура, а на југу и истоку земље, мање од 100 еура, што је скоро три пута мање од средњег показатеља ЕУ.

У септембру 2012. године, Србија је по нивоу потрошње, званично била иза најсиромашнијих кинеских провинција. Наде на побољшање положаја скоро да нема – избори и нова гарнитура на власти не само да нису променили ситуацију, већ су је напротив погоршале. Разорена од претходне владе Бориса Тадића, земља се гура у још већу зависност. Тако се спољни дуг Србије, који је крајем децембра 2012. године износио 24,83 милијарде евра, само за последњи месец дана увећао за 620 милиона евра.[5] Огромна већина становништва сматра да у Србији неће бити бољитка, јер су градови и држава подељени на партијске феуде; “негативна селекција” кадрова у владајућој коалицији довешће земљу до свеопште пропасти.[6]

Све што се успело урадити – јесте доношење буџета који за 2013. годину предвиђа мере штедње од 3,3% БНД. То ће у првом реду омогућити обнављање преговора са ММФ-ом и добијање нових зајмова, власт се такође нада и у скромни економски раст и раст БНД за 2% – на конто извоза српске робе у земље региона и ЕУ. Тако се Србија – по речима директора Атланског савета Србије Владимира Круља – поново окреће Западу.[7] Премијер Ивица Дачић је 27. јануара 2013. године изјавио да “Сви они који кажу да нас неко тера у ЕУ – лажу. У ЕУ идемо да би било боље и да би овај народ живео боље”; “…ја не позивам овај народ да узалудно даје живот за изгубљене битке, већ да то чини за оне у којима може да победи, а то је да Србија иде даље ка ЕУ; Ми не чинимо “евро корак”. То није “евро корак”, већ српски корак” – закључио је премијер.[8]

Ипак, како показују чињенице и цифре, слични слепи пропагандни клишеи “висе у ваздуху”, и у раскораку су са политиком ЕУ и реалним положајем стања ствари у земљи, а у будућности, они ће Србију још скупље коштати.

Тако је, на пример у јесен 2012. године, Европски парламент у својој Резолуцији навео 24 спорне приватизације у Србији, од укупног броја од 2. 400 приватизованих предузећа, која су затражила њихову истрагу. Овај списак Европска комисија није саставила сама, он је рађен у складу са извештајем Савета за борбу против корупције Владе Србије. Списак је карактеристичан због асиметричног селективног приступа. На пример, некадашњи гигант из области тешке машиноградње, краљевачки “Магнохром”, није на том списку. Премда је то била најкатастрофалнија приватизација у Србији, уништено је предузеће које је некада издржавало цео град. У стара добра времена у “Магнохрому” је радило више од 9. 000 људи, сада је тамо 241 човек у сталном радном односу и око 100 по уговору о делу… садашњи политичари током предизборне кампање су обратили пажњу на “Магнохром”, али само “теоретски”. По завршетку избора, тема “Магнохрома” је затворена. Зато су на списку спорних приватизација “Вечерње Новости” и предузеће за производњу хране и лекова за животиње “Ветеринарски завод Земун”.[9]

Праве размере економског суноврата на путу евроинтеграција, потпуно се замагљују, а истинске мере на његовом преодолевању практично се не предузимају. Размотримо само основне показатеље.

Од 2001 до 2012. године приметна је стална тенденција скраћења броја запослених – у Србији је нестало 920. 000 радних места (за три кризне године Србија је изгубила 255 000, само током 2012. године, ликвидирано је 170 хиљада радних места). Економиста Мирослав Здравковић оцењује да је садашњи број радникаа у индустрији Србије, једнак као 1961. године, када је у том сектору плату добијало 386. 682 радника. У Србији је 1989. године, уочи распада СФРЈ било 920. 710 радника, а 2010. године, само 374. 683 радника. То јест, тада је на хиљаду људи долазило 12 запослених, а сада само 5.

У периоду од априла 2008. године, до априла 2012. године, када је у земљи проглашено да нема алтернативе испуњавању услова ЕУ, број радника у хемијској индустрији скраћен је са 33.839 на 19.151 људи. У машинској индустрији– са 38.777 на 23.204 радника, аутомобилској индустрији са 36.594 на 13.923 радника. Број запослених у пољопривреди смањен је са 84.050 на 42.339 (удупло!), грађевинарству – са 97.521 на 71.504 запослених. Постојан пад забележен је и у области трговине – са 206.293 на 188.707 радника и у саобраћају – са 126.872 на104.716 радника.[10]

Тешко је поделити оптимизам премијера: евроинтеграције ће тек нанети свој главни удар: у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, од 2014. године ће бити практично потпуно укинуте царине на увоз свих производа из ЕУ.[11]И то све у ситуацији када ниво трговачког протекционизма међу 20 најразвијенијих светских економија непрекидно расте. На пример, у Јапану и Норвешкој царинска дажбина на увоз пољопривредне производње износи од 50 до 100%. Сада средња царинска стопа у Србији износи 7,4% а за прехрамбене производе 14,2%, што је по речима М. Здравковића веома низак степен заштите пољопривредних производа земље,[12] но, у блиској будућности, Србија ће се лишити и такве заштите.

Индустријски гиганти, разорени још деведесетих година, после тога се нису ни опоравили. Стале су читаве гране машинске и прерађивачке индустрије. На вратима некадашњих индустријских гиганата, постављени су огромни зарђали катанци. Текстилна индустрија је на другом месту по броју ликвидираних радних места – 70% те производње неповратно је изгубљено. Радници, грађевинци, рудари на површинским и јамским коповима, радници у секторима услуга, саобраћаја и трговине, буквално су се преселили да живе на бироима за запошљавање. Тако су, уместо обећане “транзиције” у ходу и “економске обнове”, уследила отпуштања, банкрот и ликвидације предузећа.

Истовремено, ниво незапослености расте, достигавши у априлу 2012. године максималне показатеље, у резултату општег старења становништва, негативног природног раста и емиграције. Ипак је сачуван потенцијал радне снаге, сада у Републици Србији ради свега 44% радно способног становништва. То је најнижи показатељ међу европским земљама (Србију је “превазишла” само Македонија са 43,9% запослених радно способних људи). Само у протекле 4 године, од априла 2008 до априла 2012. године, број незапослених повећан је за 302.479 лица (од 432.730 до735.209). Но, уз сву катастрофалност ових показатеља, Србија још може да “расте” у том смеру: у самој ЕУ незапосленост је у сталном порасту, посебно међу младима. Најпогођенија је група узраста од 15 до 24 године и у априлу 2012. године, стопа незапослености међу њима била је достигла 50,9%, што је дупло више од укупне незапослености у Србији – 26,1%.[13]

Судећи по стабилно растућој динамици развоја деструктивних економских процеса у периоду од 2000. године, у овом тренутку се може донети закључак да власт није спречавала бирократске европске институције да прошире и продубе размере економске кризе у Србији.

И тако, сиромаштво и пауперизација преплавили су земљу. Ипак, веома карактеристично је да се по западним показатељима српско тржиште и 2012. године оцењивало више него високо – вредело је 70,6 милијарди долара, док се до 2016. године очекује раст на више од 105 милијарди долара (промет на тржишту Словеније рашће за 15,5% у наредне 3 године – са 23,9 на 27,6 милијарди долара, док ће у Хрватској расти само 8,3% – са 15,5 на 16,8 милијарди долара).[14] Све ово доводи до оправданих сумњи у природни карактер тако озбиљног неуспеха српске привреде. Пре ће бити да се у општем хаосу убира дупла “жетва”: рашчишћава се пут за диктат европских бирократских институција и експанзију западних компанија, које ће по “привилегованом програму” заузети стратешке позиције у српској привреди.

Као резултат следовања илузорним идејама (које од старта немају везе са стварношћу), угрожена је безбедност и развој земље. Гашење српске привреде је проблем системског карактера и не може се решити само уз помоћ евроинтеграција, већ проблем захтева хитну разраду ефикасне ненасилне алтернативе дубокој економској пропасти.