За десетак дана Електропривреда Србије почеће домаћинствима да наплаћује струју скупље за 3,9 одсто, што ће се видети на јануарским рачунима. Иако је први шок због изненадне одлуке да се цена струје коригује усред грејне сезоне прошао, многи се и даље питају да ли је до поскупљења стварно дошло због тога што ће ЕПС ове године произвођачима „зелених” киловата да исплати осам, а наредне године 16 милијарди динара. Другим речима, да ли то кошава ових дана дува у леђа инвеститорима у обновљиве изворе енергије, које и грађани рачунима за електричну енергију плаћају – 0,093 динара по утрошеном киловат часу, субвенционишући тако „зелену” струју.
Србија, према званично расположивим подацима, тренутно има око 400 мегавата инсталисаних капацитета на ветар, након што је крајем септембра пуштен у рад ветропарк „Кошава”, снаге 69 мегавата. Ово је трећи и највећи ветропарк компаније „Финтел енерџи”, а вредност инвестиције је 118 милиона евра. Компанија је власник и ветропарка „Кула”, снаге 9,9 мегавата, који је уједно и први у земљи и „Ла пиколина”, од 6,6 мегавата.
Наша земља је са 370 мегавата капацитета ветра стављених на мрежу у 2018. и 2019. години водећа у региону. То значи да се приближава циљу од 500 мегавата енергије ветра, која ће бити субвенционисана током гарантованог периода од 12 година.
На српском тржишту енергије ветра присутни су белгијска компанија („Малибунар”, осам мегавата, и „Алибунар”, 42) и израелски власник за сада највеће ветроелектране у Србији „Ковачица”, снаге 104,5 мегавата. Компанија „Тесла винд” гради ветропарк „Чибук”, снаге 158 мегавата, који би требало да буде пуштен у рад до краја године. Има их још. И ЕПС гради свој ветропарк.
У томе не би било ништа спорно када новац за откуп електричне енергије од ових, али и свих других произвођача „зелене” енергије, не би обезбеђивали крајњи купци. Фид-ин тарифа (субвенција државе) за енергију ветра износи 9,2 евроценти по произведеном киловат-часу. То значи да је гарантована откупна цена једног мегават-часа од 92 евра, током периода од 12 година, двоструко виша од цене по којој ЕПС иначе набавља електричну енергију. Дакле, подстицаји за ветроелектране у прошлој години достигли су 9,54 милиона евра. Према финансијским извештајима за прошлу годину највећи су тако лане остварили укупни приход од 450,3 милиона динара (3,82 милиона евра), док је нето добит 75 милиона динара (640.000 евра).
Мр Јован Јовановић, који је због одлуке да струја поскупи поднео оставку на месту члана Савета за заштиту потрошача у ЕПС-у, каже да корекција уопште није била потребна и да није тачно да је цена струје у Србији најнижа у Европи.
Упитан, да ли је у реду да потрошачи плаћају ову високу цену „зелене” енергије, док је цена киловата струје добијена из угља и даље социјална категорија, др Слободан Ружић, бивши саветник министра енергетике, каже да поскупљење струје нема баш никакве везе са задовољством или незадовољством инвеститора у ветроелектране. Они неће добити ни пару више него што им је држава обећала када су одлучили да инвестирају и да отпочну изградњу. А Србија има користи од тих електрана и зато треба да подржава њихову изградњу, а не зато што их гради овај или онај инвеститор.
– Сваки киловат-час који произведе било која ветроелектрана у Србији, као и мини-хидроелектрана или соларна електрана, не служи за извоз него се троши у Србији и спречава емисију угљен-диоксида у атмосферу у Костолцу и Обреновцу. Свака та електрана повећава нашу енергетску сигурност и смањује проблем који ћемо имати већ за 20 или 25 година, када лигнита потпуно нестане – каже он.
На питање да ли је држава ипак могла да нађе неки други модел наплате, Ружић тврди да није. Подстицајне цене у неким земљама ЕУ уведене су 20 година пре него код нас. Трошкове производње енергије увек плаћају потрошачи, на овај или онај начин (кроз порезе, ако не кроз цену), а убедљиво је најбоље када је то везано управо за потрошњу сваког од нас.
– Социјална цена електричне енергије ЕПС-а је проблем и груба грешка свих наших влада од деведесетих година двадесетог века до данас. Због тога ЕПС и данас тавори, троши сопствену супстанцу. Против тога треба подићи глас, јер то води у катастрофу, а не против изградње нових капацитета обновљивих извора. Логика подршке изградњи електрана које производе „зелене” киловате је потпуно исправна. Обезбедити и гарантовати инвеститорима разумну цену да би изградили та постројења управо у Србији. Те цене су одређене тако да им се инвестиција врати, не за две или три године да би имали екстрапрофит, него за 12 година, а након тога су потпуно препуштени тржишту – каже он.
И ЕПС, додаје, треба да гради нове капацитете. Али не само ЕПС. Потребно је да ово јавно предузеће има и конкуренцију да не би било монополистичко и да би било натерано да направи оптимизацију свог пословања. То што се Србија обавезала да достигне 27 одсто удела енергије из обновљивих извора у укупној финалној потрошњи енергије, недвосмислено иде у корист овој земљи. И енергетски и економски и еколошки, категоричан је Ружић.
Аукције за енергију ветра
У сектору обновљиве енергије ускоро би требало да дође до кључних промена, које су већ једном одложене. Наиме, важење старе уредбе о подстицајима продужено је до краја 2019. године, а следећи корак требало би да буде прелазак са застарелог фид-ин модела премија на модел са аукцијама, што значи да ће дозволу за градњу добити инвеститор који понуди најнижу цену.
Аутор: Јасна Петровић-Стојановић, Политика.рс
