Уважени глумац, који је у међувремену постао перјаница аутошовиниста, отворио је Србима очи кад је у питању слепи гуслар. Каже, Филип Вишњић није кредибилан историјски сведок јер је пипао по мраку повијесне збиљности, а много меродавнији су отомански папири.
Тамо све лепо пише. Правац Стамбол – по истину.
Аферим, Рубирозо.
Досад смо имали случајеве пеглања новије историје, а Мики је сада потегао чак до српских устанака. Јер, кад Свевишњи каже да Србима нема будућности док не промене свест, онда има да се мења свест до десетог колена уназад.
Да и Филип Вишњић прогледа и да се мане прошлости.
Кога, заиста, интересују херојства која су напајала, а и данас напајају груди ретких патриота? Би ли Дејан из Чачка запуцао на Кошаре да је читао из отоманских архива шта је и како је било у земљи Србији, у Србији земљи да преврне?
Стуштило се небо на земљу, па се спојило са црном водом Заовина. Преда мном и Дејаном, испод тенде надомак језера, флаша љуте и бомба пива. Да се ватра од љуте гаси. Врти се диктафон, не зна се ко више заплиће, а он прича, прича, полако, монотоно, као да се неком другом дешавало…
Како је, као прекаљени добровољац са хрватског ратишта, кренуо у граничне гудуре да чува леђа брату, редовном војнику.
Како су браћа Руси упадали у ровове да их одмене бар на сат-два, док с друге стране, и с неба, прашти као у ватреном паклу.
Како су пуштали Шиптаре и савезнике толико близу да им виде беоњаче, а онда косили као снопље. Један на сто, двеста, триста, о зар се и то може?
Како су, гонећи банду агресорску, чули паничну команду с мотороле: Лудаци, враћајте се назад, пет километара сте ушли у Албанију!
Како су увис летеле руке, ноге и главе, у том гротлу стешњеном међу планинама, где само лудак може да озида караулу, не би ли се курчио пред Енвер Хоџиним одрпаним бедницима сабијеним у страћаре.
А свака грешка кад-тад дође на крваву наплату, и плати је недужан.
Причао је тако, сатима, полако, са неким чудним погледом и осмехом Павла Исаковича, као неко ко је газио у крви до колена и више нема снова. Ни илузија.
Кад је ракија сишла на два прста до дна, више се нисмо препознавали. А с неба је тутњало, муње су цепале до Босне, и језеро је урлало под ветром,
Напипао сам диктафон. Био је мртав. Укључио сам га, а у њему мук. Ништа. Ни речи исповести.
– Боље – рече Дејан док га је преко рамена бацао у језеро.
– Боље – рекох. – Да ти се не смеју дезертери.
Онда смо се смејали као лудаци, а громови су цепали стогодишње борове као луч за божју потпалу. Тако је једна прича о херојству потонула на дно, међу сомове стокилаше.
Једног дана запуцаћемо у Пентагон, или у Тирану, да видимо шта је то било на Кошарама јер Филипа Вишњића више нема да опева хероје. Испуњавају се снови Микија Рубирозе, и његовог премијера.
Пре неколико дана, баш на годишњицу кад су хорде халачући кренуле на границу, пожелео сам да, овог пута, успешније репризирамо Дејанову исповест. Да не дамо да се Обилићи и Синђелићи забораве. У инат.
Рекоше ми да је у Италији, на грађевини. Ради од 6 ујутро до 8 увече. Онда спава. И тако редом.
Ово више није земља за хероје.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ
