Слепи вођа и евроинтеграције: Које су последице судара Александра Вучића и његових фантазија са реалношћу

Кључно питање у вези са такозваним европским интеграцијама Србије гласи: како ћемо у Европу са владом која је разорила све институције и подредила их вољи једног човека и његове странке, која је разбила војску, полицију и правосуђе, уништила медије и свела их на вођине билтене, рециклирала националну историју и успоставила осећај колективне кривице и афирмише дух подаништва? Одмах до овог питања треба поставити још једно: где су границе лицемерја водећих политичких снага у Европској унији? Јер, ако је њихов “поуздани партнер на Балкану” постао Александар Вучић, човек који је двадесет година ширио антиевропску и антизападну пропаганду, онда је то једна неморална и цинична заједница, у коју Србија никако не треба да уђе. Варљиво лето 2014. уводи нас у неизвесну јесен, где ћемо се суочити са ескалацијом радничких побуна због најгорег антиевропског Закона о раду, али и због масовне беспослице и глади, коју само Вучић и његова камарила не виде.

У петак, 11. јула ове године, Београд је посетила екипа америчке телевизијске мреже ЦНБЦ и том приликом направила интервјуисала председника Владе Србије Александра Вучића. Режија је захтевала да разговор буде обављен на Калемегдану, оном делу који гледа на Саву и Дунав. Разапети су били специјални шатори за ту прилику, и постављено је снажно осветљење, јер је дан био облачан. У духу те сумрачне атмосфере, говорио је и Вучић. Без имало двоумљења, оптужио је сопствени народ за сва зла која се дешавају, рекавши дословно: “… Сваки покушај реформи на Балкану, гори је од пакла, али ја сам апсолутно посвећен и верујем да ће реформе започете у Србији бити успешне…Наш посао је да урадимо домаћи задатак у наредне три до четири године, а онда ће на чланицама ЕУ бити да одлуче желе ли да приме Србију у чланство или не.”

Дакле, човек који се двадесет година бавио ширењем верске и националне мржње и позивао на обрачуне, раме уз раме са Војиславом Шешељем, који је у сваком ондашњем сазиву Скупштине Србије био један од три главна кочничара сваких реформи, сада се јавно жали америчкој јавности на Србе (и остале бивше Југословене), да су неуки, задрти, примитивни и да их је тешко цивилизовати и увести у ред срећних и задовољних народа. Да не би било дилеме шта је у својој изјави Вучић хтео да каже, треба знати шта значе речи: “треба да урадимо домаћи задатак” . Тачније речено, његов режим ће до краја сломити остатке суверенитета Србије (јер чланство у ЕУ то подразумева у највећој мери), и преполовити становништво, које пати од хроничне неухрањености, незапослености, које живи у безнађу…

По свему судећи, тај посао је Вучић скоро обавио. Остало је још да распрода две највеће државне компаније (ЕПС и Телеком) и да званично потпише акт “о добросуседским односима са Косовом” (што ће значити да је Србија признала албанску републику на својој територији). Биће то, после такозваног Кумановског споразума из 1999. године, чин истинске капитулације и признање да Србија више не постоји као држава. Извесно је да Вучић у томе има пуну сагласност целокупне западне алијансе на челу са САД. Треба знати и то да је за Србију у Бриселу надлежно Министарство за регионална питања, у случају да се она неким чудом, некада тамо нађе. Дакле, неће бити третирана као држава, него као регија.

Истог дана у коме је Вучић за америчку ЦНБЦ телевизију говорио о “домаћем задатку”, у Београду је гостовала група немачких парламентараца на челу са Андреасом Шокенхофом (замеником шефа парламентарне групе ЦДУ-ЦСУ Ангеле Меркел). Шокенхоф је том приликом кратко и јасно рекао шта мисли о “европском путу Србије” и “задацима” Александра Вучића: “…Преговори са ЕУ неће почети док се не спроведе Бриселски споразум, а Србија неће моћи да уђе у ЕУ док Косово не постане равноправан члан УН. Дакле, процес придруживања Србије Унији неће се окончати док Косово не уђе у УН. Србија не сме да спречава чланство Косова у међународним организацијама. Преговори могу почети само поглављем 35, о Косову.”

Шокенхоф се није на томе задржао, него је директно запретио и Вучићу, (поводом паљења амбасаде Немачке у Београду, 2008. године). рекавши да: “…У Немачкој знају ко је инспиратор паљења немачке амбасаде, али знају и ко је са тим упознат у Србији.”

Ова група из Бундестага изричито је захтевала од Вучића да ничим не спречава стварање политичке опозиције у Србији, да реши проблем са реформом правосуђе и да о резултатима тих захтева детаљно информише посланике владајуће коалиције у Бундестагу.

Два дана пре овог догађаја (у среду, касно ноћу) у Београд је допутовао и одлазећи европски комесар, Штефан Филе који је дошао да се лично информише о томе шта је Александар Вучић договорио са председником и премијером Русије о гасоводу „Јужни ток”.

Осим ових “европских обавеза”, Вучића не чека ништа добро ни у обрачуну са радницима у Србији, против којих је уперен нови Закон о раду који је замишљен тако да урушава сва радничка права освојена још у деветнаестом веку. То је дубоко антиевропски закон, који за интересе ММФ-а хоће да спроведе Вучићев министар привреде, Душан Вујовић (бивши службеник овог глобалног зеленаша). И то насиљем које спроводи Александар Вулин, некадашње политичко недоношче одбегле Мирјане Марковић.

Такође, осим побуне због криминалног Закона о раду, следи и побуна оних који, према Вучићевој “реформској идеји”, морају у најкраћем року бити отпуштени са посла. Службеници ММФ-а дали су рок до октобра месеца Влади Србије, да отпусти најмање тридесет хиљада људи из државне управе. Могућности њихове преквалификације, добијања новог посла у приватним фирмама, сведене су на нулу. Али, зато ће улице бити широм отворене за протесте које неће зауставити ни вођина преторијанскам гарда.

У предизборној кампањи, у пролеће ове године помињао је Вучић “могућност грчког сценарија”, па је рекао да је и за то спреман. Али, проблем је што Србија није чланица ЕУ и што не може да рачуна ни на чију помоћ. Јер, од 980.000 запослених, једна трећина њих ради без плате, једна трећина ради у државној управи (и прима какву-такву плату), а једна трећина ради у производњи. Дакле, око 600.000 запослених треба да покрију све рупе у буџету и да обезбеди све социјалне доприносе. То, наравно, није могуће.

Али, ту је Вучићев “геније” Лазар Крстић, појачан са бившом ДОС-овом министарком Кори Удовички, који је недавно предложио, да до краја лета буду уведени такозвани “платни разреди”, што би, по његовом мишљењу, донело уштеду буџету. Наравно, реч је о мизерном покушају да се избегну неминовна отпуштања.

Кренуће Крстић и у смањење пензија, најдаље до краја јесени. То су све резултати Вучићевих лажних обећања датих у последњој предизборној кампањи. Није давно био 10. март 2014. године, када је самозвани вођа у спортској хали “Пинки” у Земуну поручио маси окупљених пензионера: “…Боље са наше грбаче да се скида него да се дирају стечена права пензионера!”.

Кад је 3. јула око подне, Александар Вучић завапио пред председником владе Француске, Мануелом Валцом, молећи француске привреднике да улажу у Србију, обећано му је само да ће “ствар размотрити”.

Само два дана касније, агенција Франс прес је у анализи тима економских новинара, објавила податак да је буџет Србије, који достиже око осам милијарди евра, под неподношљивим теретом исплата пензија за 1,7 милиона грађана и плата за више од 700.000 запослених у јавном сектору, као и да је више од 20 одсто радно способних грађана без посла, а многи од запослених једва преживљавају с просечном платом од 350 евра.

И главни аналитичар Стандард банке за тржишта у развоју, Тимоти Еш, изјавио за АФП поводом Вучићевог “излета” до Париза, да су „веома висока очекивања” од нове Владе Србије. Јасније речено, да су нереална. Тимоти Еш се није устручавао да каже: “…Обећавали су много, имају мандат за реформе и грађани од њих очекују резултате – више нема изговора. Ако не буду деловали, тржишта ће их казнити пошто се размере дуга приближавају нивоима који изазивају забринутост за одрживост.”

Али, Вучићева влада и даље даје субвенције од 600 милиона евра за 161 државно предузеће, а успут, о трошку народа, финансира и туђе приватне послове (попут италијанског “Фијата”). Јасно је шта Вучића и његову владу чека. Али, јасно је и обесправљеним радницима, гладнима, незапосленима и болеснима, да државе више нема и да ће морати да се одбране на једини могући начин- побуном и покушајем да нешто промене са улице. У протеклим деценијама, то је доносило промене, мада су оне, по правилу, биле праћене погрешним изборима политичких лидера и доводиле до нових падова у безнађе. И данас је тако. Већина оних који су гласали за напредњаке, за неколико месеци ће изаћи да захтева њихово рушење. Народ има право да погрешно бира и да исправља своје грешке. Али, самодржац нема никаква права да ружи народ због тога. Његово је да оде и да сноси последице.

Арапски чардаци, ни на небу, ни на земљи

Јасно је да Александар Вучић болује од тешког облика социопатије, одакле долазе и све његове фантазије, лажи и уверавања, да је баш са њим и његовом Владом Србије кренула на прави пут. Али, чињенице га сваког дана демантују. Посебно кад су у питању његове мегаломанске идеје о силним арапским инвестицијама и градњи библијског града од мермера, на обалама Саве.

Наиме, није тешко доћи до података да је за само годину дана Вучић лично најавио најмање 28 различитих мултимилионских послова са Уједињеним Арапским Емиратима. Између осталог, и изградњу фабрике микрочипова у коју је требало да буде уложено чак четири милијарде долара! Наравно, та градња никада није ни започета. Такође, само годину дана после најаве изградње, нема назнака ни да ће бити изграђен Центар за истраживање у који је компанија Мубадала хтела да уложи више стотина милиона евра. Није постављен још ни камен темељац за фабрику делова за Ербас и Боинг која би годишње Србији доносила 100 милиона евра, а коју је обећала Мубадала. Из те компаније, прошле године су стигле најаве да ће купити лиценцу за 4Г мобилну телефонију и онда своје капацитете највероватније изнајмљивати мобилним оператерима, и друга да ће са Телекомом Србије градити такозвани „Дата центар”. Од прве нема ништа пре средине 2015, а на другој се, кажу “још ради”.

Компанија Ал Дахра, која је прошле године најавила куповину десетак великих пољопривредних комбината у Србији, као и изградњу чак пет фабрика сточне хране и милионско улагање у наводњавање 25.000 хектара земљишта, повукла се а да ниједан долар није уложен. Вучићев службени преварант, градоначелник Београда, Синиша Мали, одустајање Ал Дахре је још у јануару објаснио тиме што им је цена од 10.000 до 12.000 евра по хектару земље, коју би морали да плате, била прескупа. Али, да се народ не би забринуо, Мали је истог момента најавио и долазак фирме Ал Равафеда, са којом је министар привреде Вујовић потписао уговор, рекавши да ћемо хектар морати да понудимо по цени од 5.000 евра (домаћи инвеститори били спремни да за исто земљиште плате до 10.000 евра по хектару). Арапска компанија Ал Дахра је хтела да гради и карго терминал на аеродрому Никола Тесла и за сада је непознато каква је судбина овог пројекта, сем што се зна да никакви радови нису почели. Развојни фонд Абу Дабија је требало да обезбеди 200 милиона долара за наводњавање и још 200 милиона за повољно кредитирање пољопривредника. Те паре још нико није видео.

Уговор о зајму једне милијарде долара за потребе српског буџета још није ни и разматрању, а камоли ратификацији од стране УАЕ. Један од великих пројеката који су најављени, а нису обустављени је изградња ракетног система АЛАС у вредности од 220 милиона долара, који би за Емирате требало да ради Југоимпорт СДПР. Пројекат је званично “у фази испитивања, провере и израде решења за подсистеме”. Више од 2.000 хектара земљишта код Кула, које су на јавном надметању добили у закуп домаћи пољопривредници по цени од 400 евра по хектару, биће дато арапским инвеститорима по цени од 250 евра по хектару.

А 1.

Сва Вучићева лажна обећања

Ово су најпознатија лажна обећања Александра Вучића, Српске напредне странке и његове владе

1. Објавићемо списак донатора; 2. Објавићемо уговоре са “Фијатом” и “Етихадом”;3. До краја марта излазимо са програмом решења за проблеме у фабрици “Јумко”; 4. Укинућемо РТВ претплату; 5. Сменићемо неуспешне и нестручне директоре јавних предузећа; 6. Увешћемо ред у коришћење службених возила; 7. Спустићемо границу афлатоксина у млеку на 0,05%; 8. Довешћемо “Икеу” до пролећа 2014. године; 9. Објавићемо истину о “Политици” и “Вечерњим новостима”; 10. Зауставићемо партијско запошљавање; 11. Синиша Мали неће бити кандидат за градоначелника Београда; 12. Направићемо најмању Владу, са само 15 министара; 13. Никада нећу сарађивати са УРС-ом; 14. Ни Бог ме не може спојити са Дачићем; 15. Струја ће бити јефтинија за 20%; 16. Смањићемо задуживања; 17. Нова Влада ће бити састављена од стручњака; 18. Крећемо да градимо хидроелектрану и термоелектрану; 19. Смањићемо незапосленост у Србији; 20. У Србији ће се производити “српски Мерцедес”; 21. Укинућемо функције државних секретара; 22. Ухапсићемо Дарка Шарића (Шарић се сам предао); 23. Изградићемо канал Дунав-Морава-Вардар-Егејско море; 24. Обезбедићемо десет милијарди евра инвестиција; 25. Направићемо фабрику чипова са Емиратима; 26. У Србији ће се правити делови за Боинг и Ербас; 27. Гарантује да се неће смањивати пензије; 28. Обећавам да ћу Србију водити поштено и храбро; 29. Обећавам бољи живот 2014. године; 30. Залагаћу се за слободу изражавања; 31. Решићемо две до три спорне приватизације до краја јула…

А 2.

Кад ће депортовати Девенпорта?

Занимљиво је да све водеће европске државе сада директно шаљу своје представнике у Србију, заобилазећи шефа делегације Европске уније, Мајкла Девенпорта, који, евидентно, подстиче све луђег Вучића да чини самоубилачке потезе који воде потпуном уништењу Србије и њених грађана. Због такве Девенпортове улоге, чак и представници међународних поверилачких институција избегавају састанке са њим, јер им је стало да Србија ипак некако економски функционише, како би могла да сервисира своја дуговања према њима.

Никола Влаховић, Таблоид