Срби никад нису имали среће с владарима, како са страним окупаторима, тако и с домаћим диктаторима. Сви освајачи, без обзира да ли су стизали из Истанбула, Беча, Берлина, Кумровца или Вашингтона, ратне и пљачкашке походе оправдавали су лажима и увредама, али нико није искреније и жешће мрзео Србе од актуелног господара Александра Вучића, закључује уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Оптерећен бројним личним комплексима, нејасне националне и верске припадности, као најсрамнији политички конвертит, Вучић је мржњу према српском народу претворио у концепцију владавине. Енергично, с неконтролисаном страшћу користи сваку прилику да ниподаштава све супстрате српског колективитета.
Детаље из личне биографије – ко је, одакле је, ко му је отац – Вучић не уме да објасни, али зато вредно прекраја српску историју. Док је био радикал, Лазаревом клетвом је претио сваком Србину који с оружјем у руци не крене да брани Косово равно. Сад, кад је и сам моралном рђом капо, диви се турском султану: „Мурат је био озбиљан човек и војсковођа“. У свом шизофреном стилу, у зависности од какве приче има тренутну корист, дефинисао је однос према свим личностима и догађајима, па и према Карађорђу и Милошу Обреновићу. У ратнохушкачком заносу, поносио се вођом Првог српског устанка, који није марио за снагу противника, него је јуначки покренуо борбу за ослобођење. Иако се Војислав Шешељ одрекао монархизма и Карађорђевића, Вучић је бираним речима хвалио њихову спремност да се оружјем супротставе окупаторима. „Карађорђевићи су повели Србе у пет ратова, којима је створена модерна српска држава“, говорио је генерални секретар СРС-а, истовремено упозоравајући мирољубиве критичаре: „Време је показало ко је био на страни народа, правде и бога. Данас има не знам колико Карађорђевих потомака, а лоза Милоша Обреновића се угасила.“
Трансформисан у евроатлантског фанатика, сад се хвали обреновићевском политиком мира и попуштања. У том контексту мењао је мишљење и о Гаврилу Принципу. Док је четовао по Грбавици и сарајевском Јеврејском гробљу, Принцип му је био принцип. Откад му је на ревер закачен „цвет из Поточара“, на сва уста прича како је атентат на аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда обичан терористички акт, Принцип терориста, а „Млада Босна“ милитантна организација. Споран му је и Иво Андрић, припадник „Младе Босне“, а „поштеним и часним човеком“ сматра Драгана Ј. Вучићевића, несрећника из „Информера“.
И савремене личности и догађаје Вучић тумачи према потребама своје наопаке политике. Без имало стида инсинуирао је да су Срби убили шесторицу српских дечака у пећком кафићу „Панда“ средином децембра 1998.
– Постоје информације које наводе на закључак да убиство у „Панди“ није злодело британске тајне службе МИ 6 или САС-а и да није било професионално изведено и да нема доказа за општу перцепцију да су убиство извршили Албанци, како се то веровало. Засад нема конкретних доказа, али боље да вам не кажем ко је најсумњивији као извршилац тог злочина – тврдио је Вучић.
Без икаквих доказа оптужио је Србе за убиство своје деце, а без икаквих политичких и моралних дилема направио је коалицију која је Рамуша Харадинаја изабрала за председника владе независне државе Косово.
– Харадинај није ратни злочинац, он је само осумњичен пред нашим правосуђем – оправдао је Вучић недавно своју подршку ратном команданту УЧК, који је оптужен да је лично извршио 67 и наредио више од 400 ликвидација Срба и неподобних Албанаца.
Западни политичари, интелектуалци, уметници и новинари почетком деведесетих сврстали су се на страну ратних непеијатеља Срба и Србије. И најутицајнији државници учествовали су у медијској сатанизацији, покушавајући да објасне и оправдају политичке и војне напада на Србе.
– Срби су неписмени дегенерици, убице беба, кољачи и силеџије. Предлагао сам да бомбардујемо Београд, да пошаљемо америчке пилоте и да разнесемо све мостове на Дрини. Једини кривци за све проблеме су Срби. Они врше зверства. Све Србе треба ставити у концентрационе логоре – говорио је албански лобиста и доскорашњи потпредседник Сједињених Америчких Држава Џозеф Бајден, кога је Вучић називао „блиским пријатељем“, својим и српским.
Бил Клинтон је 23. марта 1998. одлуку о почетку бомбардовања СР Југославије, објављену на прослави 50-годишњице НАТО алијансе у Вашингтону, објаснио потребом да се „заустави српски терор“.
– Срби убијају старе и немоћне и силују албанску децу – рекао је Клинтон.
У знак захвалности, Албанци су му у Приштини подигли споменик, а Вучић му је крајем прошле године поклонио два милиона долара.
Нешто мањи био је хонорар Тонија Блера, кога је Вучић ангажовао за саветника. У време док је Вучић први пут био на власти, на функцији министра информисања, Блер је британску јавност уверавао да рат против Срба није само војни сукоб, „то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“.
У тој борби учествовали су, као увек, и политички варвари из Немачке. Прво су из властитог устава избацили забрану војних акција према другим државама и народима, а онда је канцелар Герхард Шредер, данас Вучићев другар, издао наредбу о учешћу у бомбардовању Србије и Црне Горе. Медијску припрему годинама су спроводили њихови лидери. Шредеров претходник Хелмут Кол залагао се за напад на Србе, који би довео до тога „да се удаве у властитом смраду“. Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, још 1992. предлагао је да Запад „Србе баци на колена“. Ратоборни Вучић им је узвраћао на исти начин, истичући да се поноси што је Немачка на „црну листу“ ставила не само њега, него чак и његову маму Ангелину, новинарку ТВ Београд, а једва је чекао да Немци нападну Србију, да „обори бар један њихов авион, па може мирно да умре“.
Колико год то било непријатно, после свега што се десило, изгледа да је био у праву Џејми Шеј, тадашњи портпарол НАТО агресора, који је тврдио да „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће брзо све заборавити“. Да то није тачно, не би Срби трпели Вучића и његове западне спонзоре, за које је и он сам говорио да су им руке упрљане крвљу невине српске деце.
Западни политичари су остварили своје циљеве и одавно заборавили расистичке изјаве о Србима. Жешћи од њих и истрајнији у мржњи према „свом“ народу, Александар Вучић приводи крају посао растакања српске државе и друштва. За разлику од странаца, он не се не задржава на паушалним дисквалификацијама, него детаљно, сегмент по сегмент, затире све врлине и вредности народа којим влада.
Поред тога што Србе сматра терористима, убицама и агресорима, Вучић сваки јавни наступ користи да их представи као лењивце, лезилебовиће који езгистенцију не желе и не могу да обезбеде радом већ искључиво преварама.
– Као народ и држава експериментисали смо, покушавајући да мало радимо, много кукамо и тражимо да будемо плаћени за оно што нисмо зарадили. Рад мора да буде наша главна идеологија, основа наше вере, наш главни залог за сваку и свачију будућност. Колико смо мало радили, а колико смо лагали, и себе и друге, нисмо ни тако лоше прошли – написао је Вучић пре две године у програмском тексту који је објавио његов билтен „Информер“.
Подсвесно, изнео је сурову истину. Колико је мало радио а много лагао, добро је и прошао. Логично је што је „рад“ прихватио као основну мантру своје примитивне манипулације. Вучић о раду зна много, вешто га избегава цео живот. Мимо политике, нема ни секунд реалног радног стажа. Покушавајући да превари лаковерне гласаче, понекад воли да се похвали како је био директор спортског центра „Пинки“. Да, био је, али по политичкој линији, 1997, кад су радикали освојили власт у општини Земун. Касније је причао да ради у једној маркетиншкој агенцији, чијег назива није могао да се сети. Ни то није запамтио, иако је у питању „Профајлер Тим“, чији је он био незванични власник, а који је водио његов кум Горан Веселиновић. Једини посао у који се упустио био је дневни лист „Правда“, који је радио од марта 2007. до маја 2012. године. Колико је способан показује податак да је то издавачко предузеће завршило у стечају.
– Грађани не желе да раде, тешко им је да рано устају, да се озноје и направе неки производ. Лакше им је да спавају до 10 сати, онда оду на интернет и критикују власт. Држава им не ваља, нису задовољни што им није обезбедила лагоднији живот. Држава не постоји да би издржавала нераднике, већ да би свима омогућила прилику да раде и привређују. Ми смо то урадили, али Србима недостаје предузетнички дух. Увек чекају све на готово, неко други да им заради плату. Такви су и радници у фабрикама, па и сељаци. Пољопривредник хоће да посеје пшеницу на хектар или два, да ради двадесет дана и да од тога живи годину дана. Па, не може, пријатељу. Код нас су сви научили да за месец, два или три ефективног рада задараде плату за 12 месеци. Па, не може – говорио је Вучић.
Ипак, треба признати да у тим увредама није правио полну дискриминацију, једнако је клеветао мушкарце и жене. Труднице и породиље је називао лењивицама, „могу коњу реп да ишчупају, али неће да раде, лагодније им је да роде двоје-троје деце и живе од дечјег додатка“. С друге стране, као макро, стране инвеститоре је привлачио хвалоспевима на рачун Српкиња, „имамо много лепих жена, дођите и уверите се“.
Заблистао је и рекламирајући „Икеу“: „Само онај ко спава, не греши. Баталимо јастуке на којима сањамо о безгрешном друштву и безгрешним компанијама и отвореним очима, будни, бацимо се на посао, јер је спавање свакако највећа грешка овог нашег доба и наших живота. Посао није само издржавање, циљ рада није да он прође и да ми, измождени нечињењем и незадовољни сами собом, одемо кући. Ако нисте посвећени ономе што радите, ако на раду не дајете све од себе, ако не покушавате да га обогатите, да откријете нешто ново, знате ли ди шта ће се догодити са читавом трећином вашег живота, а управо толико, у просеку, проведемо на послу…“
Да није трагично, било би смешно слушати тираде о пролетерском зноју и лењости сељака од човека који је политичким преварама унесрећио цео народ, а зноји се само под рефлекторима у телевизијским студијима. На лажима је стекао неколико посланичких и премијерских мандата, плус овај председнички, као и добро обрађен хектар стамбеног простора за све чланове своје породице.
Смета му недостатак предузетничког духа, а не уме да објасни откуд му имовина. Стан у коме живи његова бивша супруга добио је од државе и то у време бомбардовања. Паре за други стан му је дао тата Анђелко. Трећи је купио парама које је добила мама Ангелина кад је продала породично наслеђе у Бечеју. Замак у Јајинцима, данас претворен у „забрањени град“ пред којим хапсе и случајне пролазнике, подигнут је у време његове прве владавине, непосредно пред бомбардовање. Кад се на тај списак ставе станови његових родитеља, брата и актуелне званичне супруге, испада да је Вучић прави економски Худини, политичке пароле је претворио у лепо паркетиран простор од око 800 квадрата на најбољим локацијама у Београду.
Како би лаж деловала уверљивије, Вучић се представља као велики радник, ударник коме никад ништа није тешко. У ту фаму уградио је серију бесмислица. Тобож, ради 20 сати дневно, не спава, не једе редовно, чак се и не купа, како је признао, по седам дана. Од скромне плате, од око хиљаду евра, плаћа све трошкове, па и оне државничке, кад госте чашћава водом и кафом. То говори одевен у одело које кошта око 6.000 евра и маше руком на којој се цакли „Хумболт“ сат, вредан 42.000 евра.
Јефтини су само трикови којима покушава да опсени напредњачке простаке и остале очајнике. Један од таквих штосева смислио је прошле године, кад је најавио да ће свака два месеца по један дан потрошити на разговоре с грађанима, не би ли им помогао да реше своје приватне проблеме: „Желим да будем ближе обичним људима и да чујем од њих шта их тишти и мучи“. Шараду је одиграо 8. јула 2016. године, кад је организовао пријем грађана од пет ујутру. У пропагандној представи улоге су одиграли мученици који су се жалили што немају посао, не могу да се лече или да легализују неки објекат, а истакао се и извесни Иван Миљковић који је од тадашњег премијера затражио да му помогне у потрази за братом близанцем, који је нестао 1979. године.
Нема везе што сви ти проблеми, ма колико били озбиљни, излазе из оквира овлашћења премијера, Вучић је туђу несрећу искористио за своју рекламу. А, после целодневног слушања тужних прича, нескромно је самог себе прогласио за највећу жртву: „Није било лако. Пробајте да седите, а да не устајете три сата. Ја сам једанпут устао за 13 сати, тако да није било лако…“ Треба му веровати да се баш намучио, пошто више никад, супротно обећању, није себи приредио такву тортуру.
У пропагандне сврхе употребио је и сина, престолонаследника Данила. Кад је Данило одбио да настави школовање, Вучић је рекао да се поноси што ће му син постати радник: „Сви би да се запосле, али нико неће да ради у производњи, јер нисмо тако децу васпитали“. Како је он васпитао види се по детету које засад производи само скандале на сплавовима, где се проводи са Вељком Ражнатовићем, Мирком Шијаном и осталим наследницима црних бисера деведесетих.
Док вређа Србе, власт над тим лењивцима дели са себи сличнима: Ивицом Дачићем, Александром Вулином и осталим типовима који никад ништа нису радили, осим што су политичким преварама згртали паре и имовину, паразитирајући на несрећи лаковерних гласача. Слику о Вучићевом односу према поштеном раду употпуњавају опскурни богаташи који га подржавају: Милан Беко, Станко Суботић Цане, Богољуб Карић, Млађан Динкић, Жељко Митровић, Драган Ђурић, Михаљ Кертес и други њима налик, који би били на оптуженичкој клупи да није дошло до помирења правосуђа и организованог криминала.
Александар Вучић је за пет година владавине увукао Србију у дужничко ропство, а пролетере свео на ниво правог робља. Солидне плате имају само његови идолопоклоници, које је удомио у државним институцијама, док остали срећници, који имају какав-такав посао, раде за највише по 250 евра. Сиротињу, која једва крпи крај с крајем, његов режим прогони и черупа уз помоћ судова, јавних извршитеља и полиције. Новац, отет из гладних уста несрећника, који не могу да плате основне рачуне, прелива се у џепове напредњачких дахија. При том, Вучић се отворено спрда са сиротињом, оптужујући је да је сама крива за своју беду, јер не жели да ради и напредује. Пошто су му потребни и њихови гласови, купује их пакетима с уљем и брашном, али и бестидним лажима. У председничкој кампањи, у марту, обећао је да струја неће поскупети још три године. Као и обично, његово обећање је трајало краће него радост преварених грађана, којима је остало само да се надају да ће им и пред следеће изборе поклонити неки динар.
Ретке интелектуалце који дигну глас и охрабре се да критикују власт, Вучић назива лажном елитом. Како њих, тако вређа и све остале.
– Наш амбис најпре се види у нашој писмености, која је на нивоу Енглеске из 1900. године – каже диктатор, који је на власт довео партијске паразите с купљеним дипломама.
Просечан Србин, без обзира на ниво образовања, за разлику од Вучићевог министра зна да Ханс и Кристијан нису браћа Андерсон; зна и да ваздуплохов постоји само у глави напредњака Бабића; а и боље од кондуктера Бечића слути да италијански председник Матарела није мортадела…Захваљујући Вучићу, Србију у амбис воде криминогени плагијатори, богати комплексаши и разни лимари, аутомеханичари и фризери, које је он уздигао пет нивоа изнад њихових реалних компетенција.
Без реда у глави, Вучић хоће да прави ред у држави. Неспособан да мења себе, покушава да политичком алхемијом трансформише народ.
– Наш највећи проблем је како Србе да променимо, како да мењамо сопствену свест. Морамо да разумемо Србију, њену бит, ону коју желимо да мењамо. Ми припадамо оном делу Европе, протестантском, који зна да само тешким радом може да се дође до успеха – признао је Вучић у једном програмском тексту.
Наравно, Срби с протестантизмом имају везе колико и Вучић с радом, дакле 0:0. То и он зна, али истина га не спречава да проблеме с властитим идентитетом пројектује на целу нацију. Корени његових религиозних конфликата задиру у дубоко и далеко, до Чипуљића и 19. септембра 1941, кад се његов деда Анђелко Вучић одрекао православља и прихватио римокатоличку веру, што је потврдио бугојански фратар Мијо Филиповић. Као и друге сенке из прошлости којих се стиди, Александар Вучић је и промену вероисповести потиснуо из свести. Одрастајући на новобеоградском асфалту, међу Србима, проценио је да му се више исплати да се утопи у већину. Иако је, непосредно по уласку у политику, причао да није крштен, схватио је да то није прихватљиво за радикалске гласаче, па је напрасно почео да слави Светог Николу. Услед честих менталних криза, једно време је искрено тражио помоћ у православљу. У лето 1999, непосредно после бомбардовања, кад је савест прорадила, излаз из депресије нашао је уз помоћ духовника, тадашњег монаха а данас митрополита загребачко-љубљанског Порфирија. Какав је био националиста, такав је био и верник. Чим се извукао из проблема, занемарио је поуке из манастира у Ковиљу и изградио лични пантеон у коме се клањао пред много практичнијим божанствима – новцем, моћи и вољеном себи.
Растерећен хришћанских догми, веру је употребљавао искључиво као репроматеријал за политичке преваре. Под притиском Војислава Шешеља, као и остали радикалски посланици, морао је 2004. у земунској цркви Светог Николаја да се закуне да никад неће напусти Српску радикалну странку. Потписао је заклетву, исповедио се и причестио, а касније је збијао шале о томе како се није одрекао Христа већ само његовог колеге Шешеља.
Међутим, у радикалско време Вучић је био најистакнутији апостол шешељизма. Брутално се обрачунавао са свим непријатељима васколиког српства, па и с римским папом Јованом, лично.
– У Денверу, 1995. године, Карол Војтила, какво му је пређашње име, рекао је Клинтону: „Молим вас, господине председниче, да бомбардујете Србе“.
Папа је за свеце прогласио најтеже и најгоре усташке злочинце и њихове идеологе, пре свега Алојзија Степинца и Еугена Кватерника. Папа није учинио ништа добро за српски народ, он сноси велики део одговорности за догађаје у бившој Југославији. У Другом светском рату најжешћи и највећи мучитељи српског народа, посебно западно од Дрине и Дунава, били су католички свештеници. Није случајно што је Јован Павле Други три пута боравио у Хрватској од када је прогласио за независну, на тлу савремене НДХ. Ниједном није посетио Јасеновац, није се извинио српским жртвама и српском народу за злочине које су католици починили над нашим народом. Ниједном се није извинио за „Бљесак“ и „Олују“, за злочин протеривања више од 400.000 Срба са њихових вековних огњишта – говорио је радикал Вучић.
У страху, да спасе живу главу, његов деда је прешао у римокатоличку веру, а сад председник Србије жели да, како каже, промени Србе и да их одвоји од православља. Турци су 400 година покушавали да Србе преведу у ислам, Хрвати су се истицали у време светских ратова, Тито је наметао атеизам, па је дошао ред на малог Алека да их поведе у немачки протестантизам. Није за утеху, али његово протестантско месијанство бар показује да су му дражи Макс Вебер и Ангела Меркел од незваничног тате Фахри Муслиуа.
На крају, можда је Вучић у праву, можда су Срби заиста много грешни, лењи, неписмени, примитивни и покварени, чим их је задесило да он влада. Тог терета ће се грађани решити на изборима, али да би катарза била потпуна неопходно је да Александар Вучић добије прилику да у поштеном судском поступку одговара за све зло које је, вођен слепом мржњом, нанео српском народу и осталим грађанима Србије.
Мртав радник, добар радник
Шта заиста мисли о раду и радницима Александар Вучић је показао на трагичном примеру новинара Жељка Сегића. Сегић је у Вучићевом листу „Правда“ радио од њеног оснивања. У јесен 2009. године савладала га је опака болест. Иза себе је оставио мајку, сестру и пет плата, које му је дуговала „Правда“. Директор тих новина је сакупио 50.000 динара и на име две заостале плате дао их мајци покојника. На сахрану је Александар Вучић дошао с комплетном свитом, с братом Андрејем, кумом Николом Петровићем, Дејаном Матићем и Браном Пространом. Први је прискочио да породици изрази саучешће. Иако у шоку, Сегићева мајка му се захвалила на финансијској „помоћи“.
Сандук с телом 36-годишњег новинара још није ни спуштен у раку, а Вучић је дигао дреку због пара. Телефоном је звао директора и уредника „Правде“ и урлао: „…Ко је дозволио да му се исплате заостале плате? Шта ће мртвацу паре? Немамо за живе раднике, а ви делите покојницима…“
Било му је жао што мртвог новинара није преварио за пет, него само за три плате. Пљачкашки губитак је надокнадио неисплаћивањем зараде другим радницима „Правде“, међу којима има и оних који данас о њему пишу оде у „Информеру“ и „Куриру“.
Предраг Поповић, Таблоид
