Слика балканског шеика: ко је Расим Љајић и на чему је саградио своју политичко – криминалну каријеру

Већ скоро осамнаест година, дакле, близу две деценије у континуитету, несуђени лекар опште медицине, а некада и новинар у покушају, Расим Љајић, био је министар у свим српским владама, почевши од политичких промена 5. октобра 2000. године. Реч је о најдужој министарској каријери од како је уведено вишестраначје у Србији, а, вероватно једна од најдужих уопште, у политичкој историји Србије. Скоро две деценије након првих политичких корака које је направио са странком СДА, Расим Љајић је један од два кључна стуба сваке победничке коалиције у Србији. Иза њега су на стотине штетних међународних уговора које је потписао и на десетине наопаких закона који су на његову иницијативу донети против виталних интереса грађана Србије.

Прича о томе како је Расим Љајић, несмењиви министар свих српских постоктобарских влада остајао на највишим државним позицијама свих ових година, упркос драматичним превратима и разним коалиционим земљотресима и како је у међувремену постао мултимилионер, вероватно не би стала ни у дебелу књигу нити у дугометражни документарни филм. У његовом случају, вештина стицања, вештина којом је паралелно живео јавни и тајни живот, надиграла је сваку уметничку машту.

Расим Љајић је истовремено и неформални „заступник за арапско – муслиманске земље“, у име сваке владајуће политичке коалиције од пада Милошевићевог режима до данас и кључни потписивач „стратешке сарадње“ Вучићеве Србије са феудалним, деспотским режимима у земљама несуђеног „исламског калифата“ и разних „подземно – надземних“ нагодни са тусрким диктатором Реџепом Тајипом Ердоганом. Љајић скида визе најмарчнијим исламским режимима, уводи их у Србију наводним програмима „транзитног туризма“, иде по Блиском и Средњем истоку, па и до југоситочне Азије, линијом „зелене трансверзале“ и уговара незаконите послове за рачун Вучићевог режима. Но, кап је скоро прелила чашу…

Као Министар трговине, туризма и телекомуникација Србије Расим Љајић је 14. јула прошле, 2017. године, са амбасадором Ирана Хосеином Мол Абдолахијем припремио терен за укидање виза иранским грађанима за улаз у Србију (што се у међувремену и десило), чиме је Вучићев режим отворио сва врата увозу очекиване масе „туриста“ (директним летовима из Техерана за Београд и чартер летовима до аеродрома у Нишу) међу којима, сасвим сигурно, и многе обучене терористе.

Несмењиви министар свега и свачега, Расим Љајић, покренуо је током протеклих четири године више разних „неписаних споразума“ са компанијама из Уједињених Арапских Емирата. Падале су велике приче да ће 20 компанија из УАЕ отворити своје канцеларије у Србији те да ће оне градити више хотела у Београду и појединим планинским центрима Србије и више шопинг молова у Београду, да ће доћи до великог извоза наших пољопривредних производа на арапско тржиште и сарадње у области грађевинске и ИТ индустрије. Као што је познато, до данашњег дана, ниједан од феудалних арапских режима није уложио ништа у Србију, али су зато сви одреда, и директно у сарадњи са Александром Вучићем и Расимом Љајићем, испланирали арабизацију и исламизацију овог дела Балкана, присвајање преостале државне имовине и стварање „етничке базе“ исламског света за даље ширење ка Европи.

Ко је и какав је Расим Љајић, можда је најбоље јавности објаснио његов суграђанин и земљак, Исмет Рамовић, у емисији Санџак ТВ, 6. децембра 2013 (транскрипте те емисије пренео је портал Санџак Пресс), у којој је „олакшао душу“ признањем да је учествовао у једној отмици детета из породице Старчанин. Том приликом је изнео читав низ тешких оптужби на рачун најдуговечнијег српског министра Расима Љајића. Наиме, Исмет Рамовић је изнео тврдњу да је у периоду од 2000. до 2006. године био изложен уценама Расима Љајића, те да га је Љајић подстицао, наговарао, и предложио му поменуту отмицу, а заузврат би му на, унапред договореној робији од 5 година, сваког месеца исплаћивао по 3.000 евра и слао пакете у затвор.

Рамовић се није устезао и да Љајића назове „…врхом организованог криминала у Санџаку са веома јаким везама у Београду и широм Србије“, додавши да је он и главни организатор трговине дрогом. Рамовић је том приликом подсетио да је Љајић поменутом отмицом хтео да учврсти свој положај код новопазарских бизнисмена и да се након ње представи као њихов заштитник који ће преко својих људи на положајима заштити њихове породице и бизнис којим се баве.

У једном разговору, Рамовићу (тада још увек члану његове странке СДП), пришао је Расим Љајић који је обилазио истакнуте чланове у време Бајрама и обратио му се речима: „…Добро, ти живиш, али ти си интелигентан човек и није ту твој домет, ти можеш да направиш много више…“ и предложио му да инсценирају отмицу малолетника из породице Старчанин који је касније и завршио у затвору због тога.

У већ поменутом обраћању јавности, Рамовић је тврдио да му је министар Љајић у затвор слао новац преко Предрага Пеђе Стојановића, бившег декана Правног факултета у Крагујевцу, познатог по афери „Индекс,“ као и преко извесне Марије Тошић из Трстеника и Верољуба Анђелковића из Крушевца: „…Нека се провери колико сам евра донео из нишког затвора, како сам их примио, потписао, нек се провери и моја куповна моћ у кантини…Ја сам буквално бацао паре, нека се провери, одакле ми те паре?! Нека се провери како сам био ухапшен, без жуте банке, руке на леђа, банку жуту имао нисам. Ко ми је слао паре: Марија Тошић из Трстеника, Верољуб Брада Анђелковић из Крушевца и Предраг Пеђа Стојановић из Крагујевца!“

Рамовић је оптужио Љајића да је спремао атентат на свог политичког опонента, Сулејмана Угљанина, у периоду када је овај био градоначелник Новог Пазара. Убиство је требао да изврши бивши мајор ВРС из Хан Пијеска. Он је по речима Рамовића, на инсистирање Љајића неколико дана боравио у Новом Пазару и пратио кретање Угљанина којег су тада даноноћно чували и водили од куће до градске управе. Наводни атентат је требао бити извршен са бедема у центру града. Међутим, од тога се, казао је Рамовић одустало из њему непознатих разлога.

Да има истине о Љајићевим криминалним пословима, потврдили су и неки бивши чланови његове странке који су подсетили да је рођени брат државног секретара у Министарству за рад Александра Јаблановића ухапшен због сумње да дилује дрогу. А, везе Александра Јаблановића и Расима Љајића датирају још од 2001. године када је Љајић био потпредседника Координационог центра за Косово и Метохију. Јаблановић је тада био одборник у Скупштини општине Лепосавић, а нешто касније је обављао функцију потпредседника Скупштине општине Лепосавић.

Како Љајић преко Вучића контролише фактички скоро све медије у Србији, чињенице о његовим мрачним пословима никада нису стављене на увид српској јавности. Истина, Љајићеве везе са албанском мафијом и начин на коју функционишу, описане су у локалној новопазарској Ревији Санџак, где је разјашњено и како он користи свој високи државни положај и како возаче службених аутомобила ангажује као нарко дилере.

Брат Расима Љајића, Есад Керо Љајић, преминуо је, према наводима добро упућених познавалаца њихових породичних прилика, од последица тровања у једној нарко – лабораторији у Новом Пазару, где је, како се незванично говорило, кренуо да спашава људе који су у њој радили. Бивши „освешћени“ чланови странке Расима Љајића тврде да је и ту странку подигао „на темељима дроге“, те да то сви у Новом Пазару знају.

Кад је 10. октобра 2011. године, полиција на територији Новог Пазара и Тутина извела једну од рутинских акција у борби против организованог криминала под кодним именом „Гето“, разбивши један јачи нарко-ланац, запленила је и преко 125 килограма чистог хероина и читаву лабораторију за прераду наркотика. Том приликом, ухапшене су вође нарко-тандема на релацији Нови Пазар-Београд, Хикмет Хајровић и Далибор Ристић и њихови сарадници. Хајровић је покушао да бежи приликом хапшења, али кад су му оперативци МУП-а препречили пут, отворио је врата аутомобила држећи пиштољ у руци. Но, права сензација је тек уследила! Хајровићу је након хапшења, према устаљеној процедури, понуђено право на један телефонски позив адвокату, али је он одбио да зове адвоката и уместо тога, пред више сведока, рекао: „Зовите ми министра Расима Љајића!“ Али, ни то му није помогло, јер је Љајић већ одавно прескочио тај „нижи ниво“ и прешао на знатно виши, где се окрећу стотине милиона евра.

Два догађаја могу више од свега да одсликају његов карактер. Први је његова хладнокрвна изјава поводом смрти свог рођака анестезиолога из Новог Пазара, Џевада Љајића, који је погинуо у стравичној несрећи приликом пада војног хеликоптера (у вези чега још нико није одговарао): „..Био је најбољи човек и лекар кога сам знао…“. Ни речи оптужбе на рачун „партнера“ из Вучићевог режима који су том приликом директно скривили смрт седморо људи у том хелихоптеру.

Друга његова ледена и цинична изјава, поводом убиства Оливера Ивановића у Косовској Митровици, још речитије говори ко је Расим Љајић. Наводно, кроз сузе, рекао је: „…Колико пута сам му рекао: шта ћеш више у Митровици…“

Акција протеривања Оливера Ивановића ни њему није успела, па је дошло до „коначног решења“.

Колико је Љајић богат, тешко је са сигурношћу знати, јер је велике своте новца склонио у стране банке, од Турске до Швајцарске и од Шведске до Велике Британије. Али, има и богатства које је голим оком видљиво. Највреднији објекти у власништву породице Љајић су породична кућа од 260 квадрата у Новом Пазару, на Хаџету, која се води на Хајра Љајића и у којој је Расим Љајић власник једног спрата, и вила у близини Градског стадиона од 291 квадрата у којој живе супруга и деца Расимовог покојног брата Есада.

Преко пута те куће се налази и старија кућа од 107 квадрата, власништво Хајра Љајића, која је процењена на 180.000 евра. У близини тих кућа налази се и парцела од 60 ари поред које је изграђен Атлетски стадион, а планирана је и изградња хотела. Минимална процењена вредност те парцеле је 250.000 евра.

Брат министра Мирсад Љајић власник је пословне зграде у Пешачкој зони у центру Новог Пазара од 172 квадрата, процењене вредности 260.000 евра. Ту зграду купио је Хајро Љајић 2001. године, а 2007. ју је превео на Мирсада. Он је сада издаје кладионици и коцкарници „Алфа Гаме“. Поред те зграде налази се и локал површине 20 квадрата, који је такође у власништву Мирсада Љајића. Локал је процењен на 30.000 евра.

Мирсад Љајић власник је и викендице од 40 квадрата, вредне 40.000 евра, у селу Кожље. Тај објекат је изграђен без дозволе, није уписан у катастар и налази се на парцелама које су у катастру укњижене као воћњак и ливада.

Љајићев брат власник је тог воћњака и ливаде од 20 ари, а та земља је процењена на 25.000 евра. Поред виле крај Градског стадиона, супруга и деца Расимовог покојног брата Есада Љајића власници су и воћњака, ливаде и њиве надомак Новог Пазара, као и нелегално изграђене викендице на једној од тих парцела. Викендица је непознате квадратуре, а према речима Расима Љајића, њена површина је „око 60-70 квадрата“, на основу чега је њена вредност, са оближњим земљиштем, процењена на 90.000 евра. У власништву породице покојног Есада Љајића је и пословна зграда са два локала у Првомајској улици, у старом градском језгру Новог Пазара. Тај објекат је површине 66 квадрата, вредности 85.000 евра.

Љајић је релативно млад човек, рођен 1964. године у Новом Пазару, где је завршио основну школу и гимназију, а потом и Медицински факултет у Сарајеву (извесно време провео је и на Универзитету у Приштини). Иако има лекарску диплому, тим послом се никада није бавио.Чудно или не, тек, Љајић је на известан начин своју политичку каријеру трасирао кад је почео да ради као хонорарни новинар. У његовом званичним биографијама пише да је од 1989. до 2000. године „радио за више дневних и недељних часописа“ у ондашњој држави, те да је писао колумну у сарајевском часопису „Муслимански глас“ и у приштинском листу „Зери“. Наводно је на студијама „игром случаја“ срео Алију Изетбеговића, оснивача Странке демократске акције (СДА) који му је тражио да у Санџаку формира СДА. У политику је званично ушао 1990. године када је изабран је за секретара СДА Санџака.

Али, како је већ у самом почетку изневерио Алијина очекивања, упркос томе што је јавно заговарао референдум о отцепљењу Санџака (Рашке области) од Србије, Љајић је непогрешивим инстиктом кренуо путевима новца, а не путевима идеологија. Добро упућени у његов животни пут и странпутице, тврде да је те његове амбиције препознала и једна српска тајна служба која је ступила са њим у контакт и понудила му блиставу политичку каријеру и кључеве од државних благајни, само да буде „амортизер“ евентуалних етничких побуна у овом осетљивом подручју. Кажу, такође, да га није требало посебно наговарати.

„Они“ су веровали њему, он је веровао њима. Али, како се Вучићева пирамида распада, више нико ником не верује. Спремају се одступнице, а некима „не гину вешала“ и дуготрајни процеси.

Хоће ли Љајић још једном надиграти судбину или ће му јатаци, сарадници али и повереници, окренути леђа?

Никола Влаховић,  Таблоид