Од грађевинара се очекивало да изграде пут и да га обезбеде потпорним зидом. Не нуклерано постројење, већ пут и зид који су успешно и трајно прављени и у време Римског царства. За то је било потребно, како тврди министарка грађевинарства чак 11 пројеката. И опет је пао. Али надлежни су то, према речима директора Коридора Србије Зорана Бабића, већ били предвидели, само су очекивали да ће мало дуже потрајати.
Паневропски Коридор 10 требало је Србију да споји с Европом. Градња је почела пре три деценије. Исто толико грађани Србије слушају обећања о томе да ће, барем када је реч о путевима, ући у породицу европских народа где Србија, за сада само географски, и припада.
Урушавања потпорног зида на Коридору 10 у Грделичкој клисури права је слика државе Србије, њене администрације и места где нас та администрација држи на мапи Европе. Урушавао се у више наврата уз образложења надлежних, али и најаве да ће одговорни бити санкционисани. Онда се коначно и сасвим срушио. И поново обећања да ће одговорни бити санкционисани, иако није познато да је неко, и за она мања урушавања сносио одговорност.
Од Слободана Милошевића до данас сви су се сликали како секу врпце. Разбијали су се шампањци. Трошен је новац свих грађана. И док „елита“ слави сваки метар паневропског коридора, грађани се возе балканским путевима, а кроз главни град и даље пролазе теретњаци на путу ка Европи.
Не би било фер рећи да се није одмакло. Грубо говорећи, претходна власт је припремала пројекте и обезбедила почетна средства да се помери с мртве тачке на којој се стајало јер су неки министри сматрали да је важнији пут до њиховог села. Ова власт јесте градила. Ипак и даље су мапе Коридора у црвеним прекидима – мало се возиш као Европљанин, чисто да осетиш чаролију, а онда силазиш у балканску реалност, на путеве пуне рупа који на појединим местима личе на пачворк – или је рупа или закрпа.
У међувремену се јавашлук види на сваком кораку. Да то није претерано рећи говори податак да је извођача у неким тренуцима било више од броја километара који се граде. Уместо инсистирања на одговорности и санкцијама за оне који су пробијали рокове, одговорне за обрушавања, за лоше пројекте, за неиспуњене уговорне обавезе, преко свега се прелазило уз различита оправдања. Преко свега, осим преко Коридора. Коридор је остао полудовршен, затрпан аферама и пребацивањима кривице између пројектаната, извођача, подизвођача, надзорних органа, јавних и приватних предузећа, раскинутих и потписаних уговора… Цена тога је најмање 1,3 милијарде евра, а плаћају је грађани Србије и то не само преко буџета односно враћања кредита, већ и животима због вожње по лошим путевима. Притом, чињеница је да је срећа што у обрушавањима потпорних зидова досад није било страдалих.
Представници сваке политичке „елите“ у земљи упорно понављају да је најтежа деоница Грделичка клисура. Оправдано је претпоставити да је то само изговор. У време када свет шаље редовно експедиције у свемир, у Србији је и даље проблем Грделица?
Изгледа да тако није било пре 70 година. Пруга Брчко- Бановићи, први велики инвестициони пројекат велике Југославије почео је да се гради у априлу 1946, а први воз је кренуо у новембру. Исте године! Пруга је дуга 92 километра. И све су то радили омладинци. Уз лопате, крампове и колица, а не модерних машина. Остала је негде чак забележена анегдота да је друг Тито питао омладинце да ли им је нешто потребно, на шта су они одговорили да им треба још колица.
И после такве историје, неко може да каже да је Грделица тешка или, како смо видели, готово несавладива деоница. Пре ће бити да није до Грделице, већ до државне администрације за коју до сад није пронађен делотворан лек.
Инсајдер.нет
