“Нестајемо”, у Сливову, селу на десетак километара од Грачанице, тик уз магистрални пут Приштина-Гњилане, вапај је који се најчешће чује. У кратком року, у атару села имовина од пет хектара продата је за само 5.000 евра.
Док се мештани присећају како је некада у 160 домаћинстава са око 1.000 Срба радовало свакој слави, рођењу, женидби и страхују да ће ускоро једино сведочанство о њима бити празне куће и обриси споменика, сиромаштво се уселило у њихове домове.
Када Никола Станковић и његова двојица браће не би отишли у школу, више од половине ђака у истуреном одељењу осмолетке “Петар Кочић” у Сливову би изостало са наставе тај дан.
Шестогодишњи Никола, дечак крупних тамних очију, тек је на прагу да кроз царство књига бар накратко потрчи далеко од тешке свакодневице.
Али, на питање шта би волео да буде када порасте, он не одговара. Он све одлично разуме, али не може да прича. Да може, најмлађи би, вероватно, као и двојица старијих који га ни секунду не испуштају из вида, стидљиво погнуо главу и казао да ни ове године до њихове куће нису стигли пакетићи за Нову годину, да се не сећа да је икада обукао нов комад обуће, да никада није одиграо фудбал у “целим” патикама.
До куће Станковића стиже се старим сеоским путем. Успут, поглед затежу пусти обриси кућа, у ухо се усади пуста тишина. Село је десетковано. Са домаћинима остало је можда 15 српских кућа, са око 25 мештана. Углавном старих, уморних, болешљивих. Деци је ту најтеже. У селу нема ни кафића, ни дома културе, чак ни продавнице. Једино место до којег малишани могу да оду и сретну друга је школа. У ствари, тамо ће срести само још два ученика. Тако услед свакојаке оскудице и Ненад, Никола, Алекса и најстарији брат Петар оскудевају и са речима.
– Учимо. А када не учимо, ми помажемо мами око крава и коза – тек је проговорио Ненад кратко на постављено питање.
Професоркина жеља
– Искрено се надам да ће се неко наћи да помогне овој породици да добије нови условнији дом. Услови у којима живе су заиста више него скромни – истиче млада професорка Јована Станојевић-Тодоровић.
Розе фасада куће од набоја у контрасту је њеним изгледом од пода до плафона. Над земљом је обгрлила влага, подно крова пробија буђ. У дом шесточлане породице Станковић улази се кроз шкрипава и стара врата. Унутра се пробија тежак и мемљив мирис. Под од блата муком одржава мајка Бисерка. Тек јој је 35 година, а тежак живот урезао је боре у чело, руке очврснуле од испуцале коже и жуљева.
– Радим по кући. Тешко нам је. Преживљавамо некако. Имамо десет коза и четири краве. Имамо и кокошке, која ми много значе јер деци могу да спремим јаја за ручак – причала је бојажљиво, уводећи госте из тамног ходника у собу у којој се једе, седи и спава.
Село без продавнице
Продавнице у овом разуђеном селу нема. Све намирнице се купују у скоромно опремљеној радњи покрај магистралног пута за Гњилане. Мештани се жале да немају организован превоз за село, што је посебан проблем зими, када је у брдима јако хладно. А прве куће су заправо удаљене пар километара од асфалтираног пута. Житељи Сливова кажу да им живот отежава и што у њиховом крају нема сигнала српске мобилне телефоније.
И тек најосновнији намештај сведочи о мучном животу, о кући у којој је свега премало. Нема славине, у кући нема воде. А Бисерка нема одговор на питање шта јој највише недостаје. Слеже раменима. Ваљда је очигледно. Цела породица живи од плате 45-годишњег оца Негована који је запослен у Комуналном предузећу у Грачаници. Месечно добија 20.000 динара.
Најстарији брат Петар ученик је Пољопривредне школе у Гуштерици. Никола је у предшколском, Ненад у шестом, а Алекса је ученик осмог разреда у родном месту.
Месечно имају само 20 000 динара: Бисерка са синовима Ненадом и Николом
– Иако Никола има здравствених проблема и он и његова браћа су веома паметни, послушни и добри ђаци – истиче Јована Станојевић-Тодоровић, 26-годишња професорка хемије из Грачанице.
Њено срце дубоко је гануо сусрет са овим дечацима. Алекса је усред зиме долазио само у џемперу. Температура се данима спуштала ледено испод нуле, а он је имао да обуче само комад танке вунене тканине.
– И тако обучен, од куће до школе и назад – потресно је испричала професорка.
Као човек и као образовни радник који треба да им буде пример у животу, организовала је помоћ колега и гардеробу за дечаке. Топле јакне и суву обућу за браћу Станковић.
– Али, најтеже је то што Станковићи живе у старој оронулој кућици. У овом брдско-планинском селу на раскршћу општина Приштина, Грачаница и Ново Брдо ионако живот није лак, али они живе без елементарних услова. Жао ми је што нисам успела да им набавим новогодишње пакетиће, али ми је још жалије и то никада нећу заборавити што је Алекса и када је добио нову јакну, наставио да долази у школу у старом џемперу. Питала сам га: зашто не носиш нову јакну? Он ми је одговорио да чува за следећу годину када пође у средњу школу – тихо је уздахнула млада професорка. И ућутала.
Чекајући грађевинску дозволу
Министар за повратак и заједнице Далибор Јевтић породици Негована Станковића у Сливову обећао је у јуну изградњу куће, а мештанима изградњу сеоског пута. Министар је, након разговара са мештанима, указао да је највећи проблем продаја имовине и да “жели да помогне људима како би се то зауставило”. “Вести” су контактирале министарство како би провериле када ће Станковићи добити нову кућу. Тамо нам је речено да је што се њих тиче све спремно, али да је за почетак градње неопходно да власник набави грађевинску дозволу од општине Приштина у косовском систему. А он, пак, из финансијских разлога, то до сада није учинио.
Ј. Л. Петковић – Вести
фото: Ј. Л. Петковић
