Од 50 милиона стабала шљиве у Србији, готово милион засађено је у општини Осечина. Зато и не чуди што је ова воћка у варошици недалеко од Ваљева њен заштитни знак, нешто од чега мештани живе и чему су посветили и цео један Сајам.
Према последњем попису, Осечина је имала тек нешто више од 13.000 становника и највише шљиве по човеку – чак 80 стабала. И док је шљива све више, становника је све мање.
– Имамо четири до пет хектара шљиве, правимо пекмезе, џемове, слатко, ракију. Доста продамо овако од куће и по сајмовима. Не постоји организована нека продаја јер је тешко. Велики су проблеми и овде као и у држави и све то утиче на продају – каже Јован Вилотић, један од педесетак произвођача који су протеклог викенда излагали на Сајму шљиве, 14. по реду, који Осечина организује.
Са супругом и троје деце живи у селу Драгијевица и некако се, како каже, сналазе.
– Ове године је био и страшан проблем са радницима, нема их довољно, а и цена је 2.000 динара дневно, а шљива је 15 динара и онда се то тешко уклапа. Али живимо, морамо – објашњава показујући на лепо аранжирани штанд иза себе.
Два су велика проблема, каже Вилотић, један важан што млади одлазе са села и други што људи не знају да се уједине.
– Већ почетком године људи су у дуговима, а да смо сложни па да не беремо, овако сваке године све је исто. Стенлеј је 15 динара, „пожегача“ 25 динара, а све би требало да буде и до 10 и 15 динара више да би се исплатило – наводи Вилотић.
Сваки штанд спортске хале у којој је Сајам био смештен је био савршено аранжиран. Занимљива паковања, креативност у свакој теглици, великој или малој флашици ракије. Чак и у сваком колачу, а било их је баш доста. Од шљива, углавном. Цене су разноврсне, јер све зависи од паковања, али најчешће је тегла пекмеза или џема 300 динара, а литар ракије 500 динара.
– По сајмовима доста продамо, али и преко интернета и кући – каже Маријана Дамјановић из села Лопате. Шљиву производе на два хектара, али имају и другог воћа. Ипак, највише се тражи све од шљиве – пекмез, џем, слатко и ракија.
У Осечини су изгледа на време схватили колико је исплативије прерадити шљиву и купцима понудити готов производ. У целој Србији годишње се преради и до 600.000 тона овог воћа. У Осечини је то неких 30.000 тона, од чега две трећине оде на сушење у 200 мини сушара колико их има у крају. Осушена шљива се прода по вишеструко већим ценама, а Осечина је и највећи домаћи извозник суве шљиве. Неких 600 тона оде за Русију, Италију, Француску и Пољску.
Скоро 65 одсто укупне домаће производње шљиве заврши у ракији. Управо, то је основни производ Пауна Срећковића. Док стоји иза штанда има пуно посла, мало-мало неко испије чашицу шљивовице коју је изложио. Старији господин затражио је још једну – ако може. Сипао му је Паун још једну.
– Од петсто до хиљаду кила – одговара на наше питање колико је испече годишње. Задовољни су, како каже, он и баба донекле, дође им то што се баве шљивом као додатак на пензије. Има два хектара или, како он каже, „500 дрвета“ и највећи део онога што уберу оде у ракију.
Сува шљива као дијетални производ
Подршку произвођачима на Сајму у Осечини дали су и НАЛЕД и УСАИД, а директор УСАИД Пројекта за конкурентну привреду, Александар Павловић, истиче за Данас да је као део једног од пројеката формирана асоцијација са девет извозника сувих шљива. „Идеја је да се отворе нова тржишта, да се доведу купци из Европе, тамо где нас сада нема и да се наш „стенлеј“ позиционира као различит производ на њиховим тржиштима. Не можемо да га продамо као суву шљиву, јер Чилеанци продају суву шљиву која је слађа, а јефтинија. Али можемо да га продамо као дијетални производ, јер има убедљиво највише антиоксиданата у себи и врло мало шећера“, наводи Павловић.
Пише: Љ. Буквић, Данас.рс
