Слободан Антонић: Беле „црнчуге“

Не треба посебно доказивати да су Срби данас предмет „нигеризације“. Оно што је занимљиво јесте да су „црнчуге” постали и припадници народа „белих господара“ који су показали солидарност са Србима-црнчугама

За колонију је својствено да се „инфериорно” становништво подвргава поступку нигеризације (види: Ј. А. Митрић, стр. 538?539).

Поступак је следећи:

1. сви они који треба да буду трајно потчињени и експлоатисани (радна снага и ресурси) јесу „црнчуге”;
2. „црнчуге” чине одвратне злочине;
3. то је зато што је њихова култура инфериорна;
4. њихова култура их чини подљудима;
5. отуда, покоравање, експлоатисање, па чак и истребљење црнчуга не може бити некакав нарочити догађај;
6. црнчуге, по потреби, могу да буду Африканци, Индијанци, Латиноамериканци, Азијати, Руси, Срби, Румуни итд.
7. чак и припадници народа белих господара, ако покажу разумевање за „црнчуге” и сами постају црнчуге.

Треба разумети да расизам у суштини нема биолошку основу већ метафизичку (Меми, стр. 94). Група A треба да буде инфериорна (да би се оправдало њено потчињавање); дакле, људскост чланова групе A мора бити приказана као дефектна; зато је тим подљудским бићима и потребан старатељ (читај: господар).

Наратив о суштинској дефектности колонизованог изражава се у облику:

1. Религијско-фанатичког расизма: ми, супериорни („Алахова/Божија деца”, „изабрани народ”, „правоверни”) наспрам њих, инфериорних („незнабожаца”, „безбожника”, „каура”);
2. Биолошког расизма: супериорни белци наспрам инфериорних обојених;
3. Културног расизма: носилац супериорне атлантистичке културе (идеологије) из САД и ЕУ наспрам носилаца „примитивне”, „злочиначке”, „традиционалистичке”, „антизападне” културе из остатка света (уп. James M. Blaut, The Theory of Cultural Racism, овде).

Функција сваког расизма је, заправо, да објасни зашто је колонизовани сиромашан, а зашто је колонијалиста богат (Меми, стр. 93). На пример, савремени културни расизам објашњава сиромаштво потчињеног народа не бојом његове коже, већ тиме што његова дубинска, незападна или недовољно позападњачена култура производи „недовољну марљивост”, „ирационалност”, „нетржишно понашање” итд.

Инхерентна инфериорност црнаца у 19. веку објашњавана је тиме да су они створења која се налазе на нижем ступњу биолошке еволуције. Инхерентна инфериорност Руса, Срба, Грка, Румуна, Бугара, Македонаца итд. у 21. веку објашњава се тиме да су они створења која су на нижем ступњу културне еволуције (уп. J. M. Blaut, исто).

Расизам је, стога, саставни део сваке колонијалне праксе. „Њих” је у реду слабо плаћати, одузети им све ресурсе, корумпирати им вође (како би се добили непоштени уговори), наметнути им систем лажљивих медија и преварне „науке”, уништавати им културу и традицију, итд. Јер, они су ипак подљуди – раније у биолошком, а данас у културном смислу. А субхумано биће и мора бити третирано на субхумани начин (уп. Ј. А. Митрић, стр. 65): оно мора да има господара, стечајног управника, својих ресурса и своје радне снаге.

Не треба посебно доказивати да су Срби данас предмет нигеризације (види моје раније текстове у овој рубрици). А како тај процес ефективно воде овдашњи компрадорски политичари и (ауто)колонијална интелигенција, онда је реч и о аутонигеризацији.

Оно што је, међутим, занимљиво да се покаже јесте како су „црнчуге” постали не само Срби изван компрадорско-аутоколонијалне „елите” (чији припадници су ионако „претенденти на асимилацију”; видети овде), већ су „црнчуге” постали и припадници народа белих господара који су у једном тренутку показали солидарност са Србима-црнчугама.

Најбољи пример за то је случај Арноа Гујона. Наша јавност била је запрепашћена начином на који је америчка ТВ у Србији, N1, третирала овог француског хуманитарца, познатог по прикупљању помоћи за Србе заточене по „косоварским” енклавама.

Наиме, интервјуишући Гујона, новинарка ове телевизије, Марија Антић, после троминутног представљања његовог хуманитарног рада на Косову, три четвртине преосталог времена емисије потрошила је оптужујући Гујона да је раније припадао ултрадесничарским и фашистичким групацијама у Француској (емисија овде).

Обични људи били су шокирани овим начином испитивања Гујона, што се могло видети по броју и садржини коментара који су уследили након чланака о случају француског хуманитарца (рецимо, овде). И поједини колумнисти осудили су шиканирање Француза. Зоран Ћирјаковић написао је да је циљ таквог Гујоновог третмана био да се гледаоцима пошаље порука: „Косово је данас бојно поље лажних хуманитараца, белосветских и домаћих фашиста и (нео)нациста. Заборавите га!” (овде).

А Горан Гаврић је оценио: „Овакав избор тема и питања саговорнику нису никакво новинарство већ слабо прикривен медијски линч. […] Неко је направио избор шта ће и како да пита Гујона, шта је битно да о његовом раду српски народ зна, а шта није битно да зна. Марија Антић је мислила да `јавност у Србији треба да зна целокупан његов бекграунд`. Јер покрет „идентитараца” је имао ставове против ЛГБТ популације. Нема те помоћи нижој раси косовских Срба која може да опере нападе на свету (ЛГБТ) краву. […] Огроман број новинара у Србији су срамотни, издајнички олош. То не сме да се каже, јер се тиме утиче на `независно новинарство`. Али, то нити је новинарство, нити је независно” (овде).

У одбрану Марије Антић одмах је скочила наша аутоколонијална „елита”: најпре НУНС (овде) – за који је већ примећено да „иако су његови чланови углавном прави новинари, НУНС није новинарско удружење већ аутоколонијална полуга неслободе и потчињавања западним центрима моћи” (овде); затим повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић (овде), па ноторни YUCOM (овде), затим асистент ФДУ и колумниста портала VICE Вук Бошковић (овде), новинари Антонела Риха (овде) и Игор Михаљевић (овде), „новинарке N1” (овде), Биљана Србљановић (наведено овде) итд.

Марија Антић је своје инсистирање на испитивању Гујонове политичке прошлости оправдавала тврдњом да је он имао заказано предавање на ФПН, чиме је престао да буде само хуманитарац (?!), а да „јавност Србије има право да зна његов политички бекграунд”. Њени браниоци, пак, оправдавали су је јавком да је „она само радила свој посао”.

Али, хајде да направимо мисаони оглед. Марија Антић воли псе, држи и сама куче, и чак тврди да јој је „љубав према псима у генима“ (овде). Замислимо, дакле, да Гујон после свог младалачког излета у политику није постао хуманитарац који помаже косовским Србима, већ „борац за права животиња”. Замислимо, стога, да је требало да одржи предавање на факултету (какво је и одржано овде) под називом: „Ослобођење животиња”. И, онда, таквог Гујона је Марија Антић, у нашој алтернативној стварности, позвала у емисију.

Можете ли сада да замислите да Гујон – који у овој алтер-реалности није хуманитарац него „борац за права животиња” – у студију N1 и од стране Марије Антић, буде подвргнут испитивању чији је циљ разоткривање његов „комплетног бекграунда”? Наравно, то не може да се догоди.

Зашто? Зато што су за наше колонијалисте, као и за нашу аутоколонијалну „елиту”, пси вреднији од Срба, тј. овдашњи (ауто)колонијалисти показују већу емпатију према псима, него према Србима.

Када је 200.000 Крајишника протерано из Хрватске, примећено је да би атлантисти заграктали до неба да је са својих станишта протерано 200.000 птица. Али 200.000 Срба – тја, па кога то занима?!

Е, то је зато што су Срби црнчуге. А и Гујон, иако Француз, у тренутку када се солидарисао с нама и сам је постао црнчуга. А са црнчугама можете како хоћете. Јер, они су у односу на нас, цивилизоване – подљудска бића.

Марија Антић је данас у Србији „цењена новинарка”. Гледаоци је знају по томе што јутарњи програм води обувена у ципеле с високом црним штиклама. Она увек „само ради свој посао”.

Тако је у колонији Србији. Тако је у земљи која није свесна да је постмодерна колонија. Али, када ова земља буде схватила како је третирана, Марија Антић ће бити препозната као оно што јесте – колонијална новинарка („Colonial presstitute”).

A овдашње црнчуге почеће с ослобођењем.

Слободан Антонић, Стање ствари