Најпре један увод – о мени.
Мој чланак о Динку Грухоњићу довео је до тога да још једном будем раскринкан. Горан Јешић оценио ме је као „оно фашистичко ђубре Антонић“, Милан Ћирковић демаскирао ме је као „особу са IQ-ом мањим од броја ципела“, који је „парадигма чистог, непатвореног лудила“, Александар Мартон је приметио да „у свакој озбиљној држави тужилац би морао да покрене поступак против неког ко напише овакве гадости“, Никола Самарџић је на то додао да би можда требало по мене да се пошаље „хитна помоћ“, док ме је Славиша Лекић до краја разоткрио као „годинама неокупаног професора БУ“, који „своје гадости објављује по разним опскурним порталима“.
То да сам „фашиста“ и „лудак“ одавно је већ утврђено. Петар Луковић је још 2006. године објавио да, уколико се неко усуди да ме позове на трибину, лично ће „доћи и ишамарати (Антонића) фашисту“, за „фашисту“ су ме уредно проглашавали и Бранислав Димитријевић, Богдан Иванишевић, Дашко Милиновић, Немања Рујевић, Невена Бојичић, Здравко Јанковић, Урош Васиљевић…
Драган Поповић био је милостивији, па ме је само звао „дилејом“ и „будалом“, Срђан Драгојевић: „лудаком“, Дејан Петровић: „пацовом“, Ивана Узелац „злим, пакосним човечуљком“, Гордана Чомић „штеточином“, Исидора Стакић „тешко оболелом особом“, Златко Црногорац „зрелим за Лазу Лазаревића“, Златко Паковић „дилером идеолошког опијума“, чији су чланци „наговори на криминалне радње“, док је Басара био најљубазнији од свих, комплементирајући ме да сам чак „регионални лидер у заумном племенском трабуњању“.
Међутим, морам да признам да је оштроумни Славиша Лекић све надмашио. Он је разоткрио моју велику и добро чувану тајну. Као и други српски националисти и ја се нисам „годинама окупао“. Сва срећа што овога пута нису раскринкане и остале моје тајне
Тако, чим устанем дрмнем дуплу и опалим по шамар жени и ћерки – чисто да се зна ко је газда; онда, као и сви нацоши, скокнем да мало обележим куму (док ми је кум на послу), затим млађем сину покажем како се коље свињче (које држим у кади – чему иначе служи када?), а онда одем до факултета да студентима објасним да нема никаквог вируса, већ су се само намножиле вештице и вампири (само колац и бели лук!), а ко оде из Србије нека припази да не дође на крај света како се случајно не би превалио преко ивице…
Ето, такав сам ја.
* * *
А кад смо већ код вештица и вампира, хоћу да испричам нешто што се збиља дешавало пре двеста година.
Срби су под Турцима подивљали, па кад је Милош 1815. преузео управу, једна од највећих његових мука била је борба с празноверицама.
Везано за вештице, извесни Костадин, из села Нереснице у кнежини Звишкој, ножем је 1820. године убио комшиницу Ему, будући да је оглашена за вештицу, зато што му је разболела и на онај свет отправила жену (овде 209). Три године доцније, ухватили су у селу Јакљу жену која се одала да је вештица. Она је открила да их по околним селима има још петнаестак. Ту сахватају и неког човека, који признаде да је вештац, па и он потврди да су оних 15 жена доиста вештице (исто, 210). Исте године, сељаци из Сврачковице огласе баба Даницу за вештицу, те је дају на муке. Следеће године у Солотуши, нека баба, за коју се сумњало да је вештица, „дође у кућу једног човека, па стаде говорити нешто његовој деци, а њему се сажалило, те је удари у главу и убије“ (исто).
Кад је пак реч о вампирима, 1820. године на Убу многи људи поумираху, те се закључи да то мора да је од вампира. Стога Убљани крену да умољавају књазa Милоша да им се дозволи да се на гробљу разрачунају с вампирима – или ће да се с Уба одселе („ја нами допусти да одкопамо гробље, или дај нама допуштеније да се разселимо, зашто дурати више не можемо“; исто). Такође, и у селу Својдруга, 1836, мештани су три пута откопавали и закопавали извесног Милоша Рајковића; први пут, нису звали вештаке, па вампир не беше упокојен; други пут, попрскаше га светом водицом, али опет без успеха; тек трећи пут су га „доронгама некаковим лупали, пушкама пробијали, и најпосле главу одсекли, па га тако посечена опет закопали“; и тек онда се злодејни вампир најзад смирио (исто, 211).
Колико је народ под Турцима постао празноверан видело се још и 1836. када се по Крагујевцу – престоници Србије 1818-1841. – пронео глас „да ће варош у земљу пропасти“. Народ се због тога препаде и стане бежати, па је ту ноћ „гомилом у пољу ноћио“ (исто, 212). Кад се смак вароши пак не деси, одмах се рашири прича „да ће пропасти свет“. Зато је 22. јула 1836. српска врховна управа морала издати распис свим началствима „да умирују народ“. Доцније се утврдило да су те злокобне гласе ширили „настојатељ Враћевшнице Јероним и неки Стеван Бранковић, човек скитница и будала“ (исто).
На крају, уз вештице и вампире, народу се привиђаше и чудовиште из Лох Неса. Тако је 1836. у реци Увцу, усред дана, опажено чудовиште које је „у телу с главом за четири хвата дугачко и за један растегљај човечји широко, глава му је као код кљусета затубаста и на четврт догната, вилица доња поуска, под грлом подбеласта, на челу жути јој се нешто у величини једне песнице, само две ноге имаде, и то велике и помало криве, и чињаше се да су мало ракљасте, испред ногу, код главе близу, виђаху се нека помалена крила, наредом неког ситно нарецканог перја, одозго је као окрек зелена, а одоздо као потрбушина, тако и ноге, пиргасто шарена“ (исто).
* * *
Као што је ономад прост свет подивљао под Стамболом, тако је и сада наша селебрити грађанија подивљала под Бриселом и Вашингтоном. Иако се наши грађанчићи праве да су богзна како фини и паметни, заправо су тешки примитивци. Већ сам писао о њиховом дилувијалном страху од мртваца и о њиховој паланачкој естетици. Сад ево пар речи и о њиховом рату с аветима – вампирима и вештицама.
Главни вампир тренутно је Зоран Ћирјаковић, кога су оптужили да „позива на убиство Весне Малишић“. Та млада дјева је, иначе, једна од другостепених заповедница (тур. кабадахија, хрв. doglavnica) аутоколонијалне печатње, какав је сад и НИН. А сељаци из Својдруге, који несрећног Милоша Рајковића већ по трећи пут ископовају, не би ли га коначно дотукли дорангама, овога пута су: НИН, НУНС, УНС, СИНОС, Жене у црном, Репортери без граница, уз саслуженије N1 и Danas, и, наравно, уз егзорцистичку гомилу састављену од наших старих знанаца: Јоване Глигоријевић, Биљане Србљановић, Јелене Лалатовић, Антонеле Рихе, Николе Крстића, Луке Божовића и других високих бјесоизгонитеља.
Ревносна полиција већ сутрадан је издала саопштење да трага за починиоцем. Два дана потом, полицајци су дошли Ћирјаковићу на врата, извршили му преметачину стана – а све у потрази за оружјем којим се Ћира, је л’ тако, спремао да кокне Малишићку – те га одвели у станицу да му узму изјаву.
Најлепше је што нико од забринутих вампиролога, који су апеловали на полицију да што пре набави глогов колац, није навео како тачно гласи та Ћирина „претња“. Да би показао апсурд читаве оптужбе, Ћира је ту страшну објаву закачио на почетак свог профила: „Мислим сам да није могуће наћи аргументе у прилог фемицида, али ментално разглавњена Весна Малишић својим јавним деловањем као да жели да покаже да нема немогућих мисија. Нажалост, и ђаво је постао сувише милосрдан и више није у стању да се носи са неким изазовима“.
Па где је ту позив на убиство? – рећи ћете ви. То су рекли и сви остали, којима сврака није мозак попила. Стога су наши вампиролози морали да дају додатно тумачење. Прва се тога подухватила Јована Глигоријевић, као она баба Мирјана у Лептирици, која је сељацима објаснила Саву Савановића (овде 27:30-30:47).
Глигоријевићка је, а да није нашла за сходно да цитира саму објаву (како не би, ваљда, јавност саблазнила), препричала њену садржину овако: „Неко је на Твитеру написао да је Весну (Малишић) сасвим у реду – убити“. Али, додала је она, „интелигентни аутор ове грозоте формулисао је твит тако да његово значење затрпа као мачка сопствени измет“.
Ето, каже Јована, обичан свет, здравог разума, не препознаје опасност од Злодеја; али, срећом, ту нам је она, дипломирана херменеутичарка и вампиролошкиња, да нам открије трагове Хромог Дабе и охрабри нас да га натакнемо на колац.
Одмах се огласила и друга наша истеривачица авети, баба Србљановићка. Она признаје да Ћирјаковић за Малишићку „никада није рекао да ће је лично убити, нити да неко треба да је убије, него је, лукаво и много опасније (е, што ти је Ћира! – С. А), заправо ‘само’ написао да би могао да разуме да је неко убије“. Дакле, „опасније“ је рећи „разумео бих да те неко убије“, него „убићу те!“ и „треба те убити!“ Какав мозак, јебентесрпио, што нам таква жена није министарка полиције?
Штавише, Србљановићева открива нешто што чак ни турбо херменеутичарка Јована није видела – Ћира је само зомби којим управља мастермајнд и његова „машинерија“, „они који су изгреднику давали простор и створили му темељ моћи“, „који су га створили и употребили“. Реч је о „центру моћи око Љиљане Смајловић“, „елитном и моћном кругу мејнстрим шовинизма, окупљеном око поменуте моћне новинарке и уреднице“. Раскринкавши прави центар зла, вештицу која управља зомби-Ћиром, Србљановићева се на крају сита исплакала да канселовање Ћире није довољно. Не, јер „машинерија остаје, сви они остају нетакнути“, „они су се опет провукли, остали неокрзнути, опраних руку, сасвим некажњени за своју улогу у трасирању пута том злу“ (то зло = Ћира).
Србљановићка се већ одраније доказала као врсна разоткривачица мега урота: „Чврсто верујем да Србијом, од Мајског преврата (1903), управља једна параполицијска и параполитичка организација“, „ја сам чврсто убеђена да Црна рука постоји и даље“, „убиство Ђинђића извела је Црна рука“, „црнорукаши имају заштиту правосудног система у Србији, то је снага која траје читав век“, „то језгро, то змијско легло никада нико не сме штапом да такне”, и зато „Црна рука доћи ће главе овом друштву, ако друштво напокон не успе да изађе на крај са њом“.
Пошто је, по моделу вечитог Јеврејина и вечитог рептила разобличила и вечног Србин-црнорукца, Србљановићка је сада разоткрила и главну вештицу – надвештицу Љиљу, која заправо управља свима нама, зомби-нацошима.
Ето, баш пре неки дан, пожалих се Ковићу и Ломпару да ми се чини као да неко влада мојим мислима, да ми неко, ко ми је у глави, говори шта морам да урадим. „Требало би да се јавиш својој врачари, да ти то мало погледа“, рече Ковић. „Нипошто“, упозори Ломпар, „жену и здравље не проверавај, увек ћеш се непријатно изненадити“…
Кад оно – Љиља. Хвала ти, Бики, куд не рече пре, вештичару не видех једно десет година, али сад, кад си ми отворила очи, сломићу јој метлу о грбачу, неће ме више она теледириговати на Светог Грухоњића и Преподобну Јовану.
* * *
Наши селебрити-грађанчићи су, заправо, толико припрости да су листом поклоници једног култа насталог дегенерацијом – примитивизацијом и дебилизацијом – елемената традиционалне религије. Ти елементи су, према Бојану Драгићевићу, следећи (моје допуне):
– Творац и рајски свет – Тито и СФР Југославија;
– Побуњени Луцифер који је уништио Рај – Милошевић;
– Првобитни грех због ког сви Срби морају да испаштају (укључив и децу) – подршка Милошевићу, испраћали тенкове цвећем…;
– Наши смртни греси – Вуковар, Сребреница, рушите оног финог Ђукановића…;
– Први долазак Месије – 5. октобар и Ђинђић;
– Јуда Искариотски – Коштуница;
– Јевреји који одбацују и убијају Месију – Срби, 12. март и Ђинђић;
– Покајање – „суочавање с прошлошћу“, одрицање од „српског нацизма“;
– Свето писмо – Философија паланке;
– Синагога сатанина – СПЦ;
– Храм у Јерусалиму – Центар за културну деконтаминацију;
– Јулијан Апостата – Ћирјаковић;
– 12 апостола – Латинка, Дубравка, Србљановићка, две Цеце (Peščanik), Чеда, Дабрица, Самарџа, Кишјухас, Чонградинова, Грухоњић;
– Хиљадугодишње царство – улазак у ЕУ;
– Лажни месија – некад Тадић, данас Вучић;
– Нови, коначни Месија – Саша Јанковић, судија Миодраг Мајић, Мариника Тепић… (настави низ).
„Другосрбијанци су нека врста псеудорелигиозних зилота“, уочава добро Драгићевић. Као и сви зилоти они су фанатични (биготни), али су још и друштвено малигни, будући да је њихов атеистички култ по примитивности на нивоу мамбо-џамбо истеривања вештица и демона.
Коџа-Милош је с „будалама“ које су шириле празноверице излазио на крај тако што би им дао десет по туру и нема приче. Али, Србија је тада била озбиљна вазална кнежевина. Данас је тек колонијална прчварница, у којој се компрадорска елита клања сваком проклетом чиновнику из Брисела и Берлина, и у којој се власт мора правити да за озбиљно узима параноидне фантазије хистеричних баба Милијана. Јер, вампиролошкиње су важан део идеолошког залуђивања овог народа, те сачувај Боже да неко доведе у питање њихова шаманистичка наклапања.
Зато већ две године линчују Ћиру: прво су га уклонили из наставе, онда су га отерали с посла, а сад хоће да га стрпају у лудницу (или затвор) – као оног Рајковића из Својдруге, што су га триред ископавали и закопавали.
Аман, оставите човека на миру! Шта може да задовољи ваш лудачки култ? А да обећам да ћу да се окупам?
Насловна фотографија: Медија центар Београд
Извор Искра, 15. децембар 2020.
