Парадоксално је да халал-Срби и овдашњи „чистачи сопственог дворишта“ себе представљају као богзна какве пацифисте – но, они су тек пропагандни башибозук
Привукао ме је наслов на сајту N1: „Арсенијевић: Аутошовинизам је лингвистички бесмислен појам који не значи ништа“. Погледах текст, кад оно Владимир Арсенијевић тврди да, такође, „у исти такав корпус термина који не значе ништа, спадају и кованице `друга Србија` и `круг двојке`“.
– Ето шта значи недостатак формалног образовања, помислих. Арсенијевић и сам каже да „од званичних диплома има само ону на којој пише кувар техничар“, па је природно што не зна да речи имају значење чак и када ништа у реалности не денотирају (попут „једнорога“ или „бабароге“).
А аутошовинизам и те како денотира један реално постојећи феномен. Онај када се, рецимо, Арсенијевић дичи: „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“.
Или када хвали пријатеља што је мартинком газио напис којим се апелује на очување ћирилице.
Владимир Арсенијевић (Фото: Све о Српској)
Пошто пишем за сајт Све о Српској, хоћу још једном, баш на примерима из Српске, да укажем на важност препознавања овог феномена и на неке његове прилично опасне политичке функције.
У томе ће ми помоћи текст Горана Гаврића „Ренесанса Алијиних Срба“. Ту Гаврић подсећа да је муслиманској елити званичног Сарајева „циљ цијела Босна, наша, само за нас, под нашом контролом, гдје ће други наставити да се круне и исељавају, а ми ћемо им у томе помоћи“.
Но, унитаризација БиХ немогућа је све док постоји Република Српска. Зато је неопходно приказивати Српску као геноцидну творевину, а њене творце и браниоце као „четнике“ и „фашисте“. Стигматизација Српске и дехуманизација Срба за Гаврића је тек део пропагандног рата којим се припрема стварни рат за уништење Српске – јер она може бити укинута само ратом.
У том пропагандном рату, указује Гаврић, од посебног значаја су Срби који непрестано понављају мантре бошњачког шовинизма: „геноцидна творевина”, „четници“, „фашисти“…, позивајући, у крајњем, и на укидање Српске. „Трик је у томе да Србину који шири мржњу према Србима не можеш приговорити да је, рецимо, бошњачки екстремиста“.
На пример, Драган Бурсаћ: „Шта је Република Српска? Творевина која је успјела у три деценије направити геноцид, масовне злочине, тотално етничко чишћење и нацификацију преосталог становништва“; „настала у геноциду од Приједора до Сребренице, на ватри живих људских тијела у Вишеграду, у агонији масовних силовања по источној Босни, у убијању дјеце, масовном протјеривању, етничком чишћењу“.
Или Срђан Шушница: „Геноцид има своје политичко име и презиме, а то је `Република Српска`. (…) Додик и дио русофилске елите у Бањој Луци и Београду управо на темељу успјешног геноцида и етничког истребљења несрба са ових простора учвршћује режим и позицију РС-а као парадржавне творевине. (…) То је политика апсолутне негације геноцида и политика очувања РС-а (…). Грађани у РС-у су потпуно под индоктринацијом и нису у стању одвојити себе од злочиначког политичког подухвата какав је РС“.
Као што се види, није само Српска „злочиначка“ и „геноцидна“, већ је и цело њено становништво – које Бурсаћ погрдно зове „републикосрбијанцима“ – „ индоктринирано“, „нацификовано“ и „није у стању да се одвоји од злочиначког подухвата“.
„Нико од Бошњака такве гадости о Србима не би смио да напише као што то Бурсаћ, Шушница или Пухало себи дозвољавају“, каже Гаврић. „И тако, просјечан Бошњак слуша како су Срби злочинци, четници, фашисти… а све то му причају сами Срби. Па, ако они причају, ваљда знају сами себе“.
Додатна функција ових „халал-Срба“ је, каже Гаврић, и повратна радикализација Бошњака. „Ако погледате коментаре испод фејсбук објава, твитова и слично, Бурсаћа и Пухала, то су углавном одушевљене реакције Бошњака. Не мора нико од Бошњака да шири мржњу према Србима међу Бошњацима – трпјели би санкције, политичке, правне, моралне. А и зашто би, кад то савршено ради Бурсаћ“.
Као илустрацију, навешћу тек неке од наслова Бурсаћевих текстова са сајта Ал Џазире: „Наци-журка у славу творевине настале на геноциду и злочинима“; „Геноцидна творевина против Срђана“; „Извините се Србима што су вас убијали у Приједору“; „Бањалуко, срамиш ли се четничког фашистичког марширања? “; „Геноцидна рука око Мелихиног врата“; „Порука Додику: Република Српска није требала постојати“; „Како су четници постали добри момци у пола БиХ“; „Сјећање на српске злочине неодвојиво од српског идентитета“; „Божићни тријумф геноцида“; „Српским стазама геноцида“…
Драган Бурсаћ (Фото: Адмир Кубуровић/Радио Сарајево)
A oндa, после Бурсаћа, Шушнице и Пухала, лепо дође Реуф Бајровић и мирно закључи: „Наши свјетови су неповратно сукобљени и дугорочно нема мјеста на овом комаду планете земље да оба та свијета преживе. Zero sum game. Или ће (БиХ) бити држава како ми хоћемо – дакле доминација већине – или ће бити по њиховом, тј. нас неће бити. ‘Помирење’ само отупљује оштрицу реалности“.
Сатанизација Српске као „геноцидне творевине” и њеног становништва као „индоктринираног“ и „нацификованог“ реално је позив на њену ликвидацију упркос легитимитету који произлази како из међународног права (Дејтонског споразума), тако и из демократске воље њеног становништва. И док се глуми „чишћење сопственог дворишта“, заправо се у целости стаје на страну бошњачког шовинизма и својски се подупире његов пројекат унитаризације и мајоризације бх. друштва.
Заборавља се да су говорни акти саставни део чинидбе: чим неко каже „Српска не треба да постоји“ или „Становништво Српске је нацификовано“ он је тиме већ отпочео акте агресије и дехуманизације, који се по правилу завршавају протеривањем или геноцидом.
А ако мислите да Гаврић и ја претерујемо, ево изватка из текста Драгана Бурсаћа, чији је наслов „Лична карта Републике Српске“, а један од међунаслова „Злочиначка за сва времена“:
„Настала сам у плански припреманом, елитоциду, урбициду и на концу геноциду. Настала сам на домовима протјераних несрба од Новог Града до Требиња. Настала сам на диму из аутобуса и камиона, који су `хумано премијештали` сваког ко се другачије звао и презивао. Населила сам туђе куће, туђу земљу, туђе посједе, неким другим људима, само зато што су се Србима звали. Прије тога, у логоре сам стрпала сваког ко ми се није хтио поклонити. Чули сте за Омарску и Трнопоље, чули сте за планска масовна силовања, чули сте за живе ломаче. Е, то сам ја, то је мој идентитет, то је моја нарав. Сребреница је моје геноцидно исходиште. О да, то сам ја, Република Српска, како ме не препознајете?“
А у другом тексту Бурсаћ, призивајући Олују, предвиђа и за БиХ нове „колоне српских избјеглица (…) на тракторима“, уз опаску да ће „са собом понијети дио БиХ само колико се закачи на опанак, ципелу и тракторску гуму“, а „и то је превише“.
Обележавање Дана Републике Српске 2020. (Фото: Владимир Милаковић/РТРС)
Ово је у тој мери хушкачка и шовинистичка пропаганда, да није ни чудо да такве ауторе Александар Ламброс назива „аутонацошима“ и „Србима-усташама“ – „они који српску државу називају геноцидном упркос чињеници да почива на непребројаним јамама пуних костију закланих Срба, упркос чињеници да је у Сарајеву било око 93.000 Срба а да их је данас десетак хиљада (а у ФБиХ их је мање за 420.000! – С. А)… Чудан неки геноцид“.
Да, баш чудан, те у „геноцидној“ Републици Српској Хрвата и Муслимана данас има 17%, наспрам само 2% Срба у „мултикулти“ ФБиХ-у.
Наравно да „халал Србима“ терцира цело мноштво „чистача сопственог дворишта“ из Београда, који Српску проглашавају не само за „епицентар расизма и шовинизма“, већ и за претњу миру, јер „наоружава народ уз помоћ Србије и Русије“ (!?). А пошто званични Београд, према тврдњи овдашњих аутошовиниста, „гледа на Србе у суседним државама као на Судетске Немце“ (!?), логично је, ваљда, да се и судбина тих Срба реши на исти начин – трајним протеривањем.
Али, то не може бити без новог рата. Стога све ово хушкање личи на класичну пропагандну припрему обрачуна. Парадоксално је да халал-Срби и овдашњи „чистачи сопственог дворишта“ себе представљају као богзна какве пацифисте. А они су тек пропагандни башибозук, претходница послата да телима попуни ратне ровове, како би преко њих могла да прође права војска.
Добро је да тога постанемо свесни. Не само да бисмо знали с ким имамо посла, већ и шта и ко наступа одмах иза пропагандних постројби.
Једном смо због наивности костима напунили вртаче. Зато сад само можемо да будемо виши пријатељи.
Опрема: Стање ствари
