Слободан Антонић: Један „случајни Србин“

Наш случајни Србин остаће вечно затворен у кругу не-Српства – управо у ономе што не воли и од чега жели да побегне, тумарајући од једне до друге огорчености

„Случајни Срби“ сликовита је синтагма из колумни Зорана Ћирјаковића. То је ознака за припаднике наше блазиране елите који се хвале тиме да немају никакав осећај за ову земљу, пошто су се случајно родили овде.

Чланак једног таквог „случајног Србина“ имали смо прилику да читамо у прошлом „Културном додатку“ Политике (13. октобар 2018, стр. 10). Реч је о тексту „Патриотизам и птице на жици“ Владимира Скочајића, објављен у ауторовој музичкој рубрици „Поп-ћоше“.

Ту рубрику ретко читам, али ме је привукао наслов чланка. Пошто текста нема на нету, препричаћу га.

Текст почиње овако: „Дефиниција патриотизма је љубав према домовини. Признајем да је то једно од оних осећања која никада нисам имао“.

Скочајић даље каже да га „нико није питао у којој земљи би да се роди“ (у другом тексту о себи каже: „Родио се и живи у Београду. Нико га није питао да ли хоће ту да се роди“; овде). У крштеницу му је, истина, уписана као земља рођења Југославија, али она је нестала 1992. Тада је он имао 14 година, а његов отац је чекао војни позив како би ишао на Вуковар. Скочајић је, наводно, тада мислио:

„Питао сам се како да осећам љубав према земљи која шаље људе да гину у некој другој земљи? Како да будем поносан на земљу која вечито има кризу идентитета и која мења име чешће него садашња председница скупштине странке? Како да волим земљу на чијем челу током мог живота није био ниједан председник ког поштујем, укључујући и овог данас? Како да волим домовину када то није моја домовина? И шта је уопште домовина, дуго сам се питао…“

Наравно да је ово све збрка од слика и аргумената – битка за Вуковар била је 1991. а не 1992, тако да Вуковар тада још није могао бити „у другој земљи“; нејасно је како неки четрнаестогодишњак 1992. године зна да до 2018. у његовој земљи неће бити правогпредседника, да ће земља три пута да промени име, а и да ће на челу скупштине да се нађе председница из много странака, па због тога он ову земљу не може да воли, итд. Али, следи разјашњење шта је за Скочајића права домовина.

Домовина су за нашег писца две категорије ентитета. Прву категорију чине Скочајићеви родитељи („породица“) и људи за које каже да их „воли“ – с образложењем да је то зато што ће они „бити ту кад год су ми потребни, чак и ако је три ујутро“, а и „који ме капирају и када ја самог себе не разумем“ (а сународници који, дакле, за Скочајића нису ту у три ујутро и не „капирају“ га боље од њега самог ваљда су некакав ваздух, сенке, приказе, шта ли?).

У другу пак врсту ентитета који за Скочајића чине домовину улазе четири романа (Ловац у житу, Беле ноћи, Мали принц и Путовање на крај ноћи), два филма (Увећање и Горки месец), „Бели албум“ Битлса и пет песама, од којих је најважнија „Птица на жици“ Леонарда Коена.

„То су ствари за које живим и у чију одбрану бих престао то да радим“ (да живи – С. А.), каже Скочајић. „Никакве улице, зграде, ливаде, куће, границе, цркве, стадиони, гробља, паркови, тргови, председници, заставе или химне ме не могу натерати да дам живот за њих.“

Све, дакле, што није Скочајићево најличније искуство, односно што не спада у стриктно наведене ентитете – оца, мајку, пар људи за три ујутру, четири књиге, два филма и пет песама, није његова домовина коју би бранио. И не само да не би бранио, на пример, Сопоћане или Авалу, Ниш или Мораву, „сутра када би се заратило за оно брдо на Калишу (Калемегдану – С. А.) где сам први пут осетио женски језик, само тако не бих учествовао у њему (тј. у рату – С. А.)“.

„Међутим“, одмах наставља Скочајић, „кад је у питању песма Птица на жици, могу рећи да бих је бранио свим расположивим средствима. (…) Те птице које лете где им се ћефне, где им је топлије, које не знају за царине, пасоше, националности, за председнике и остале протуве, оне су моја домовина.“

И ту Скочајић завршава свој текст, не објаснивши читаоцу Политике не само то ко би уопште могао напасти Коенову песму о птицама и како би ту песму и њене птице Скочајић тачно бранио – а уверен сам да би то било баш „јуначки“ – него и шта он очекује да читалац Политике после овакве његове декларације уради.

Да одушевљено ускликне „Браво момче, сјајно је што сам ја за тебе мање вредан од песме о птицама, и баш си ми лепо објаснио да је и моје дете мање вредно, и сви читаоци Политике, и сва њихова деца, и супер си нам нацртао како никад, али баш никад не би бранио ни нас, ни Београд, ни Калемегдан, чак ни своју улицу, браво момче, добро је то, само тако настави“!

У пристојном друштву овакав текст може да објави само неко чији се социјални и интелектуални развој зауставио још тамо у пубертету, дакле пре него што је добацио до супер-ега, па му се центар света и даље налази одмах испод појаса. Али, што је најгоре, Скочајић не би ни писао овакав текст када би знао да ће у својој околини наићи на презир, не, он зна да има много оних који ће га тапшати по рамену и казати: „Е све си лепо рекао нацошима из Политике, сељачинама који не слушају винил и нису први пут чантрали на Калишу него у некој стрњици, е лепо си им објаснио да те заболе д**е за њихове цркве и границе, за њихова гробља и тргове…“!

Наравно да такве „тапшаче по рамену“ лично није брига ни за самог Скочајића. Они би га свакако први пустили да цркне у неком тоалету – „Ј**и га друже, свако мора сам да се сналази, то је индивидуализам“. Али, ти тапшачи су најчешће утицајан део наше културне елите. Знате већ оно: „Патриотизам је последње/прво прибежиште за ништарије“ (овде; о правом значењу изреке види овде, стр. 722); „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“ (овде). „Ја сам изразито и дубоко анационална, … у самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу“ (овде); итд.

Проблем је у томе што је тај део културне елите од ругања елементарном патриотизму – у смислу солидарности с другим члановима заједнице и спремности да се учествује у заједничкој одбрани – направио врлину. А управо ту грађанску врлину, цењену у круговима компрадорске и аутоколонијалне елите (писао сам о томе овде, овде, овде и овде), Скочајић је намерио да демонстрира овим текстом.

Психолошко објашњење – премда не и оправдање – такве жеље може се наћи у чињеници да је Скочајић недавно на лутрији извукао „зелену карту“ за усељење у САД (овде). И да је, вероватно, ово био његов опроштајни текст у Политици.

Скочајић, дакле, одлази из Србије. Како сам каже, то је зато што је годинама радио као музички критичар и уредник Б92, Забавника и Политике, али за 40 година живота ипак није успео да скупи више од 16 месеци стажа.

И сада, честити Скочајић за то што се данас у Србији не може живети од плоча оптужује – своје суграђане? Он је ваљда због тога љут на нас и стога нам поручује да ми не спадамо у његову домовину.

Али, да је Скочајић можда наставио да чита литературу која говори и о нечем другом осим о младим мушкарцима и њиховим проблемима у сазревању, вероватно би схватио да у земљи која се налази на периферији капиталистичког система домороцима заправо ни нису намењени други послови до мотача каблова и анимир девојака.

Рећи својој поробљеној земљи да је не волиш јер ти не омогућава да живиш од пуштања плоча и писања о музици – па то је једнако рећи својој старој мајци да је не волиш зато што је сиромашна и што не може да те пошаље на Малдиве.

Једнако, рећи својим сународницима који месец дана мотају каблове за 200 евра, или пак својим суграђанима који за исте паре стоје за касом или испоручују сендвиче, да их не би бранио ни колико песму о птицама – јер су, ваљда, они криви што ти имаш тек 16 месеци радног стажа…?

Рећи тако нешто, ипак, може само онај ко има поприличан хаос у глави. И који је поунутрио главне стереотипе колонијалне пропаганде о „лењим“ и „примитивним“ домороцима.

Лично, желим сваку срећу Скочајићу у његовој новој земљи. И желим му да са својим квалификацијама – које описује овако: „Зна да пише, пушта музику и спрема помфрит“, у САД оствари своје жеље, дефинисане као: „Машта о кући поред мора“ и да се „вози кабриолетом кроз аутопут у Аризони, док ми са звучника свирају отпањени до даске Нил Јанг или Диносаур Јр.“

Но, ако Скочајић којим случајем, пу пу, далеко било, ипак не добије оно што заслужује… Ако ипак не добије музичку рубрику „Поп-кутак“, и то најмање у Њујорк тајмсу или Вашингтон посту… Ако ипак ни у САД не буде могао да живи од слушања плоча и писања о музици…

Знате ли ко ће поново бити крив? Па ова овде земља, наравно.

Јер због ње, у којој се родио а да га „нико није питао“, Скочајић је изгубио толико времена – учећи погрешан језик, читајући погрешне писце, слушајући погрешну музику, љубећи се на погрешним местима… Управо због ње је осуђен да зарађује за живот пржећи помфри у неком локалу у Хјустону, а не пишући музичке критике за Њујоркер.

И на крају, а што је тако типично, сви су изгледи да ће наш случајни Србин у слободном времену и даље пратити сајтове из своје не-домовине и да ће уредно остављати коментаре о својим не-сународницима, сећајући се ранијих не-девојака, бивших не-комшија и свог не-родног града…

Наш случајни Србин тако ће остати вечно затворен у кругу не-Српства – управо у ономе што не воли и од чега жели да побегне, тумарајући од једне до друге огорчености.

Случајни Србин постаће, на један первертиран начин, вечити Србин. Није ли то парадоксално, трагично, али на неки начин и – исправно?

Слободан Антонић, Стање ствари