Слободан Антонић: Јеси ли „гладана“, моја Србијо?

Лепо каже наш народ: „Што један луд замрси, сто мудријех не могу размрсити“ (овде  356). Безобразни и недоучени донели су Закон о родној равноправности и сад сто паметних има да потроши месеце, а можда и године, да објасни буд…ма да то ништа не ваља и да неће моћи то како су они замислили.

А замислили су да нас обавежу да морамо да користимо „родно осетљив језик”, јер је то „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе (…), укључујући промене мишљења, ставова и понашања” (чл. 6, ст. 17).

Дакле, кад нас натерају да говоримо „примач и примачица“ (у одбојци) или „давалац и давачица“ (за трасфузију крви) то ће омогућити да се мушкарци и жене у Србији у свему изједначе. Ко неће – 2.000.000 казна.

То је једна од оних феминистичких лудорија по којој се, преко промена у језику – кроз тзв. родну инклузивност („повећање видљивости”), може извршити поправљање друштвене стварности. О овој магијској, заправо примитивној представи о језику – где шамани нешто чарају, па лакше уловимо бизона – писао сам још пре десет година (овде 38-46). Упозоравао сам да ће, ако озбиљно не схватимо родно-феминистичку агенду, и то доћи у Србију. И дошло је.

Закон је прописао употребу „родно осетљивог језика” у уџбеницима и наставном материјалу (чл. 37), као и у медијима (чл. 44). Матица српска, најстарија установа за бригу о српском језику (осн. 1826), одмах је указала да ће реченица из уџбеника географије „Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити)”, сада морати да гласи: „Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке)”.

Заправо, можда ни ова реченица неће бити довољно инклузивна. Јер, у популацији Индијанаца и Ескима она не истиче и постојање осталих родова, попут андрогина, роднофлуидних, родноупитних, трансмушкараца, трансжена…?

Мислите да се шалим? „Антонић претерује“? Онда ништа не знате о захтеву родних мудраца/киња да се поништи стандардни језик као „тлачитељски“. Недавно је на сајту НВО „Да се зна” – џендер удруге чувене по прогону Владе Димитријевића и кињењу Банета Ристивојевића – објављен текст у коме се описује начин на који ваља обезбедити језичку видљивост и „родно небинарних” особа (ни мушко, ни женско).

У тексту се полази од кретања у енглеском језику, где се заменице за мушки род (he, him, his) или за женски (she, her, hers), сада допуњују или супституишу скованим родно неутралним заменицама (e, em, eir; или: ze, hir, hirs). За српски језик се, дакле, решење налази у спајању мушког и женског наставка глаголске конјугације или придевске деклинације, уз (архаичне и дијалекатске) заменице „њ” и „њин”.

Тако, реченица која денотира небинарне особе, на родносензитивном језику има да гласи: „Ишаола је јуче до ресторана јер је биола гладана”. Или: „Ишаола је да се нађе с Вањом на њином послу, па је видеола њ како црта”.

Ако неко мисли да је ту крај џендер будалесању вара се. Већ је на делу пузећи прелазак на „родно сензитивно образовање”. При Влади је, наиме, 2019. штампан приручник „за увођење родне перспективе у наставу српског језика за први циклус образовања”. Влада је, најпре, платила да се уради Родна анализа уџбеника (2019) која је показала да „концепт родне равноправности не прожима садржај уџбеника” (о, какав ужас!), као и „да је патријархална матрица и даље моделујући агенс разматрања улога и положаја жена и мушкараца” (стр. 2; одмах стрељати!).

И Приручник констатује да су „ауторке у наставном програму од 1. до 4. разреда основне школе заступљене са само 13%”, те „да је реч о дискриминацији” (стр. 2), као и да се „у лектири за други циклус образовања (5-8. разред – С. А) налази 14 романа од којих 9 говори о одрастању дечака, а ниједан не говори о одрастању неке девојчице” (4).

„Да би се програм сматрао родно осетљивим”, каже се даље у Приручнику, „требало би да у делу који се односи на књижевност ауторке и аутори буду подједнако заступљени, као и јунаци и јунакиње у изабраним текстовима; да има више текстова у којима су девојчице главни ликови, да има више активних, храбрих, независних ликова девојчица и нежних, брижних, пажљивих ликова дечака, који не теже да доминирају над другима и сукобе решавају на конструктиван начин” (5; моје истицање).

Једна од састављачица Приручника пре тога је објавила књигу – део доктората „на студијском програму Родне студије Универзитета у Новом Саду” – Свилена кожа и пилеће срце: родни стереотипи у романима из лектире за основну школу, у издању Покрајинског завода за равноправност полова. О карактеру студије најбоље говоре називи поглавља која су посвећена одређеним књижевним делима:

Робинсон Крусо – Бели господар;

Том Сојер – Нормативна мушкост;

Хајдуци – Гнев очева;

Хајдук Станко – Патријархално-ратнички модел родних улога;

Поп Ћира и поп Спира – Традиционални наспрам еманципаторског модела женскости итд.

У докторској дисертацији још су анализирани:

Зов дивљине – Алфа мужјак;

Кроз пустињу и прашуму – Маскулини модел заштитника;

Дечаци Павлове улице – Доказивање мушкости;

Орлови рано лете – Идеално женско у хајдучкој дружини;

Ловац у житу – Осетљиви сексиста:

Старац и море – Непоражена мушкост;

Атлантида – Клише мушкости…

Ауторка је, иначе, радила и у Министарству просветe као саветница за школско развојно планирање, а позната је и по томе што је, као наставница књижевности, „ученицима седмог разреда буквално говорила да би ’била пресрећна да има сина који би јој саопштио да је геј’, затим да је ’Библију писао мушкарац како би вређао жену’ и да ’деца не треба да се рађају како би нестало човечанство, јер човек уништава природу‘”.

Ово прописивање садржаја књижевних дела и карактера њихових ликова неодољиво подсећа на приповетку Иљфа и Петрова Како се стварао Робинсон (1933).

Уредник омладинског листа наручио је од писца да састави први совјетски пустоловни роман. „Да буде занимљиво, ново, пуно интересантних збивања – совјетски Робинсон Крусо!”, објашњава књижевнику.

Тако добија рукопис романа чији је сиже: совјетски младић доживљава бродолом, доспева на пусто острво, али на крају успева да савлада дивљу и моћну природу.

Међутим, уредник је незадовољан:

– „Не осећа се дух совјетског колектива, где је, на пример, местком (месни комитет – С. А), где је руководећа улога синдиката?”.

– „Какав местком, па острво је ненасељено?!”, чуди се писац.

– „Не, не, местком мора да постоји!”

– „Добро, унећу да се приликом бродолома спасао и председник месткома”.

– „И два члана ослобођена дужности, али и једна активисткиња, сакупљачица чланарине!”.

– „Ако баш мора… Удаћемо је за председника месткома или за Робинсона”.

– „Нипошто, не треба нам буржоаска сентименталност, нека она само скупља чланарину и чува је у сефу”.

– „Какав сеф на пустом острву?”

– „Заједно с Робинсоном таласи су избацили и сеф!”

– „А да таласи нису случајно избацили и сто за конференције?”, подсмехну се писац.

– „Наравно да јесу, и бокал за воду, звоно и столњак. Али, што је најважније, недостаје – маса”.

– „Откуд маса на пустом острву?”.

– „А зашто пусто?  Има совјетских људи, али су некако неорганизовани, синдикат лоше ради, а активисткиња открива проневеру чланарине”.

– „Али, какве то везе има с Робинсоном?”

– „А шта ће он уопште? Избаците га. Избаците и бродолом. Острво нека буде полуострво. Али, столњак може да буде у боји коју ви хоћете – ми се не мешамо у стваралачке слободе”.

Тако се Законом о родној равноправности и владиним Приручником за родносензитивно образовање, а супротно мишљењу струке и под претњом кажњавања, уводи обавезни „родносензитивни језик“, док се струци великодушно препушта да смисли одговарајуће женске називе за сва занимања, измисли романе у којима се дечаци играју луткама, а девојчице мачевима, да састави читанке с једнаким бројем јунакиња и јунака, те искује граматичке облике за свих сто родова – а боју столњака нећемо да вам одредимо, ми се у струку не мешамо.

И пре доношења овог чудовишног закона Одбор за стандардизацију српског језика два пута одлучно је одбацивао наметање родносензитивног језика (овде и овде). Одбор, да подсетим, чине 14 највиших научних установа у области српског језика: САНУ, ЦАНУ, АНУРС, Матица српска, Институт за српски језик, СКЗ и осам филолошких факултета (Београд, Нови Сад, Никшић, Приштина, Ниш, Српско Сарајево, Бања Лука и Крагујевац). Али, било је то исто као зиду говорити.

Кад је пак донет закон, Одбор је објавио два оштра протеста, указујући да су његове одредбе „у супротности са целом историјом норме српскога књижевног језика, а самим тим и са његовим системским и структурним правилима“. Посебно је указао да „и сама ЕУ у својим декларацијама избегава термин `родна равноправност`, или су пак њене најугледније чланице, попут Француске, изричито против `родно сензитивног језика`“.

Онда су Одбор за српски и Матица уприличили научну конференцију, како би и шира струка рекла коју. Био сам тамо, и сатима слушао филологе како, жене и мушкарци подједнако (кад се већ разбрајамо), објашњавају због чега је све закон „катастрофалан“ за српски језик (снимак: 1. део, 2. део, 3. део). Написано је и четрдесетак реферата, из којих је оно најважније сажето на 19 страна Закључака и прослеђено јавности. За месец дана излази и књига саопштења…

И, хоће ли то макар дотаћи нашу компрадорску класу? Ха-ха! Па да имају макар неко поштовање за знање не би узели Јелену Лалатовић да им састави Приручник за употребу родно осетљивог језика. Кога мрзи да гледа снимак с конференције где се језикословци просто изругују дилентатизму Приручника, нека погледа Закључке, стр. 5-7. Али, како да будете добри у језику ако морате да јурите Ћирјаковића због мизогиније, или Грбића што пише „родно несензитивне“ романе…

А да неће случајно Гоца Чомић сада да каже – „Ух, мало га претерасмо, види шта кажу Матица и осам филолошких факултета, можда да мало попустимо…“. Или ће да каже – „Ма ко су они, мрачњаци, токсични маскулинисти, патријархални опресивци, ваљда Јеца Лалатовић то боље зна…“

На шта се све троше паре и како нас све не залуђују. Гледам ону девојку за касом у самопослузи, не сме  ни столицу да има како случајно не би села, ринта по цео дан као коњ, али јој се уредно одбија од плате за порез и буџет…

А за шта и за кога? Да би Чомићка направила закон по ком ће касирка, за изборе, постати гласачица, док ће, захваљујући Лалатовићки, у дому здравља од сад да пише: „Рotrebno je da zakažete pregled kod svog izabranog/e lekara/ke tako što ćete ga/je pozvati na broj telefona 123-456“ (овде 74).

О, како ће то да унапреди живот мојој касирки, како ће само од тога да јој буде боље…

Јеси ли гладана, моја Србијо?