– Тако што ћете рећи: „Ћирилица“. Министарство културе је, ових дана, изрекло ту страшну реч на „ћ“. И од тада не престају крици и јауци наших аутошовинистичких културтрегера.
Колико они мрзе ћирилицу схватио сам, својевремено, из текста Владимира Арсенијевића (овде). У њему овај „кувар-техничар“ на привременом раду у српској књижевности, одушевљено пише о извесном пријатељу који чизмом, и то намерно и са уживањем, гази графит „Не гази ћирилицу“. Арсенијевићу је, види се, жао што се он тог сјајног геста није први сетио како би се, замишљам, након што се „селфовао“, снимак окачио на „ФБ профил“ и тако побрао лајкове наше аутоколонијалне чаршије.
Други, карактеристичан пример ћирилицом изазваног ђавоиманог бешњења наших аутошовиниста збио се после постављања табле исписане тим писмом на Културни центар у Новом Саду. Наши „ћирилофоби“ због тога су се толико узнемирили, да су нови лого ове установе прогласили – ни мање ни више него „стилизованим кукастим крстом“ (овде) – поступак који је толико сулуд и, истовремено, дрзак, да сваког разумног човека оставља готово без речи.
И пошто „друга Србија“, путем клановских мрежа, данас фактички држи само срце српске културе, ниједан министар овог ресора није се усуђивао ни да помисли, а камоли да изговори, ту страшну реч на „ћ“. Штавише, један од ранијих помоћника министра културе, иначе истакнути члан поменуте клановске мреже, својевремено се похвалио да је званично протестовао што су имена улица у Београду исписана – замислите, о ужаса! – „само ћирилицом“ (о чему сам опширно писао овде). Након тог „увида“, табле са именима београдских улица хитно су замењене онима на којима је додата латиница.
И после таквих министарстава за културу – којима је у раздобљу 2000–2012, па и 2013–2016. – примереније било име министарства за културну деконтаминацију, наједном се појавио министар који се усудио да у званичан документ – предлог Стратегије развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. године (овде) – као један од седам приоритета стави „неговање ћирилице“.
Предложено је (стр. 77–78) смањивање пореза за листове и часописе штампане на ћирилици, пружање пореских олакшица издавачима који књиге објављују на том писму, давање предности у откупу књига за библиотеке на конкурсу Министарства културе издањима штампаним ћирилицом, пореско подстицање дистрибутера да филмове титлују ћирилицом, обавезивање комерцијалних телевизија да 50% титлова буде на ћирилици, обавезивање оператора да омогуће равноправно коришћење ћирилице на мобилним платформама итд.
Ове мере сасвим су разумне. Рецимо, ја користим 063 мрежу, а у њој свако ћирилично слово у СМС поруци наплаћује се као 2,5 латинична слова. Не желим да пишем „ошишаном латиницом“, због које свака реченица изгледа као тепање двогодишњака, а неке речи добијају сасвим други смисао („шишање“ постаје „sisanje“). И због тог „луксуза“ морам да платим 150% више? Смешно.
На овај предлог Министарства културе надовезала се и управа Београда, која размишља да истицање фирми на ћирилици такође подстиче пореским олакшицама (овде).
Међутим, реакција другосрбијанског културњачког естаблишмента била је – урлик бола. „Жесток, трајан ударац на културу ове земље!“, ускликнуо је истакнути Пешчаников култрутрегер (овде). „Врло опасан самоизолационистички, регресивни тип културе!“, додао је, потом, сав важан и еврореформски велеучен. Уопште, по њему, ми заправо имамо посао са „Министарством некултуре“ (овде). „На то смо се већ навикли од `српских` душебрижника и националиста“, надовезао се и други Пешчаников идеолог; „на крају се они увек испоставе као убице“ (овде).
То „махнито“ и „надрићириличарско“ „затирање преосталих трагова Смисла“, заправо је „терорисање једним те истим глупостима и то за наше рођене паре“, при чему је ту, заправо, реч о „дискриминацији примереним земљама фашистичких хунти“, побунио се и редовни књижевни, позоришни, политички, et cetera критичар Времена (овде).
Ако бисмо из свих тих урлика исконског бола покушали да извучемо рационално језгро, добили бисмо следећу аргументацију:
- „ћирилици данас није ни боље ни горе него иначе“;
- „давање предности ћирилици је противуставно, јер је Устав третира као писмо у службеној употреби; но, службена и јавна употреба су две различите ствари“;
- „заштита ћирилице је дискриминација према онима који преферирају латиницу“.
Ништа од овога није тачно.
ad 1. Ћирилици не да није „боље него иначе“, она у Србији убрзано нестаје из јавног простора. У главној београдској улици, Кнез Михаиловој, данас само две радње имају ћириличне називе (књижара „Просвета“ и пекара „Хлеб и кифле“) – готово као у време аустроугарске окупације (1915–1918), када је ћирилица била и формално забрањена. Слично је и у другим српским градовима – од Сомбора до Врања.
Такође, удео књига, часописа и новина на ћирилици рапидно се смањује. Само од 2000. године наовамо пад удела ћириличних књига штампаних у Београду износи 13 процентних поена (са 56% на 43%; овде), и ако се тако настави, до средине века више се неће ни штампати књиге овим писмом. Пад периодике на ћирилици, у истом раздобљу, још је већи и износи чак 25 процентних поена (са 42% на 17%; овде), тако да већ сада готово ниједан лист или часопис који се покрећу више нису на ћирилици.
Осим РТС и РТВ, који су по закону обавезни да користе ћирилицу, све остале телевизије с националном фреквенцијом употребљавају искључиво латиницу, као и огромна већина кабловских ТВ канала. Чак су и ТВ канали за децу латинични – чиме се врши убрзана латинизација детињства (о томе сам опширније писао овде).
Ћирилица убрзано изумире, а најбољи начин да се то и догоди јесте да се ништа не предузме како би се она заштитила. Управо то и хоће наш аутошовинистички култрутрегер, коме, како сам већ написао (овде), „није довољно што је 90 посто ТВ програма, 90 посто новина и часописа, 90 одсто уличних написа и 105 одсто реклама на латиници; не, он мрзи што уопште мора да гледа и тих 10 одсто ћирилице. Он мрзи да види било шта исписано тим `примитивним` писмом; он пати кад год види и једно једино Ф или Ж, Ш или Д – та грозна слова која подсећају на фењере, жабе или тарабе словенских сељака и ратника“.
Зато се наш аутоколонијални културтрегер понаша као ђавоимани када се јавно помене заштита ћирилице, а посебно када на ту помисао дође неко у држави или у установама културе. Он рипа од бола јер га пече и сама помисао да Срби до краја наредне деценије неће заборавити ћирилицу, па да њега, београдског и новосадског Европљанина, и даље могу да прогоне та грозна слова, подсећајући га на све што се трудио да уништи, на све што је прогонио са страшћу, али и тихо, мудро, рачунајући на нашу пословичну небригу и на плиткоћу памети када је реч о култури и традицији.
ad 2. Разликовање службене и јавне употребе писма/језика најобичнији је софизам. Ова „дистинкција“ супротна је „правном искуству и пракси држава ЕУ“ у којима се разликују два термина, „official“ и „individual“, али не постоји законско разликовање, бар када је реч о тој ствари, између „official“ и „public“ (овде, стр. 127, и даље). Арапи и Турци у својим четвртима у појединим земљама ЕУ могу да истичу натписе на својим језицима и писмима; али држава има право да регулише и ту област, односно да прописује стандарде за јавне натписе, за декларације на производима и за све друго што спада у јавну комуникацију. Зашто би, у том погледу, Србија била мање држава од других?
ad 3. Они који заштиту ћирилице сматрају дискриминацијом латиничара, морали би дискриминацијом да називају сваку правну заштиту – од заштите трудница, жена или Рома, до заштите угрожених животињских или биљних врста. Та заштита настаје као жеља да се сачува богатство у разноликости („диверзитет“), а културна разноликост (cultural diversity) једна је од признатих „европских“ вредности.
Латиница свакако да неће нестати из Србије ако држава да пореске олакшице за књиге и часописе штампане на ћирилици. Издавачи се одлучују за латиницу зато што је обим текста штампаног тим писмом, а истим слогом, за неких 10% мањи него на ћирилици; за књигу чији би обим био 500 страна то би значило 50 страна мање, што није занемарљива уштеда; други разлог неких комерцијалних издавача за штампање књига на латиници је могућност продаје публикација и на тржишту ван Србије (што је, како показује искуство, прилично прецењено, али о томе други пут).
Зашто би издавачи који штампају на латиници били „дискримисани“ уколико би издавачима који публикују на ћирилици био скинут порез, на пример, у износу од 10% вредности цене књиге? Они би, евентуално, изгубили предност када је реч о трошковима штампе, а задржали би предност у пласману ван Србије. Неки издавачи и даље би се опредељивали за латиницу, други би прешли (или би се вратили) на ћирилицу. Никаква дискриминација ту не постоји, а културни диверзитет био би сачуван, што је, ваљда, и циљ сваке културне политике.
Али, као што рекох, за наше грађанистичке културтрегере ова тема није питање разумне аргументације и разложног дијалога, већ предмет испољавања ирационалног беса, па и мржње. Стога у наредним данима и недељама очекујем ескалацију напада на министра који се усудио да каже: „ћ“.
У прошлом тексту (овде) исказао сам бојазан да због овакве своје „неконвенционалности“ актуелни министар има лепе шансе да буде „реконструисан“. После најновије канонаде наше аутоколонијалне јавности, ова „реконструкција“ – уз одустајање Министарства од било каквог програма заштите ћирилице – бојим се да је још извеснија.
Или ће нас, можда, овога пута власт изненадити и показати нам да уз елементе компрадорског и аутоколонијалног, у њој, ипак, има и извесних црта националног и разумног?
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
