На садашњем поколењу је или да подигне ово друштво на ноге и отресе са себе све пијавице – домаће и стране, или ће већ за нашег живота Србија да постане лешина коју комадају и развлаче околне хијене
Недавно је власт купила Kopernikus Tech. за 200 милиона евра (овде). Реална цена је испод 40 милиона (овде и овде). Власници Коперникуса блиски су власти (овде и овде). То ствара сумњу да су људи из врха власти „опрали” (читај: стрпали у џеп) неких 160 милиона евра, за колико је КТ преплаћен.
Пре тога је власт продала ПКБ за 105 милиона евра (овде). Купац је предузеће „Ал Дахра Србија”, иначе основано 26. марта 2018, а за чију директорку кажу да је чланица СНС-а и блиска врху наше власти (овде и овде). Реална цена ПКБ је: за пољопривредно земљиште минимум 200 милиона евра и још 200 милиона када се парцеле иза Пупиновог моста претворе у грађевинско земљиште (овде).
Дакле, и на овом послу изгледа да ће неко из врха власти узети између 100 и 300 милиона евра.
Два посла – а више стотина милиона штете за јавно добро, и стотине милиона добитка за компрадорску врхушку.
Фото: Д. Ј.
Но, не седи само врхушка на нашој грбачи. Читава пирамида пијавица паразитира на телу ове несрећне земље.
Како се, између осталог, хране паразити на дну? – Преко комисија.
Државни ревизор је 2016. године испитао рад 14 јединица власти у Србији (овде). У Б. Петровцу је утврдио да је постојала „Комисија за уништавање печата јавног правобраниоца”. Комисија се састала 26. августа у 10.00, а завршила рад у 10.30. Сваки члан комисије је за тих 30 минута посла добио по 14.658 динара (исто, стр. 44).
У Србији има преко 7000 таквих комисија. Извештај набраја неке од њих, рецимо, у Б. Паланци: „Комисија за утврђивање испуњености услова за почетак рада плажа”, „Комисија за издавање билборда”, „Комисија за попис паса у прихватилишту” итд. (исто, стр. 85).
У таквим и сличним комисијама, које заправо служе само за испумпавање пара у корист нижих ешалона власти, у Србији је ангажовано неких 48.000 особа, а просечна годишња зарада члана комисије је 54.000 динара (овде).
И тако, пијавице на врху исисавају на стотине милиона, а пијавице на дну по пар стотина евра. Овакво паразитско устројство у литератури се, иначе, назива екстрактивним(extractive), односно исисавајућим системом (овде).
Из извештаја државног ревизора 2014. године
Како тачно тај систем функционише у Србији најбоље је описао Душан Павловић у књизи Машина за расипање пара (овде). Наслов Павловићеве књиге може да завара. То није устрој направљен да паре тек тако расипа. То је машина конструисана са циљем да се новац систематски испумпава из друштва и слива у џепове политичке номенклатуре.
Павловић каже да је ова машина „настала за време владавине Бориса Тадића”, али да су „Александар Вучић и његова влада још више усавршили екстрактивне институције” (исто, стр. 30; 32).
Основно питање које се, наравно, поставља је: зашто тај систем трпимо и како га демонтирати?
Око одговора на први део питања вероватно би се сложили сви критичари система: народ је немоћан јер су медији контролисани, а демократија слаба.
Уместо да медији данима брује због екстрактивних операција „Коперникус” или „ПКБ” – којима је украдено на стотине милиона евра, они непрестано производе тзв. информативну мећаву којом се затрпавају суштинске теме. Зато смо се ових дана интензивно бавили кокаинском кризом Дарка Лазића, питањем хоће ли београдски глумци успети да смене директора Народног позоришта, Кораксовом карикатуром на насловници листа Данас и разматрањем зашто је Вучић посађен на шамлицу у Паризу.
Неки од наслова који се баве Дарком Лазићем (Извор: Гугл/Снимак екрана)
Али, чак и да су медији посветили потребну пажњу очигледним примерима исисавања, да ли би то нешто променило? Да ли би се отворила расправа у парламенту? Да ли би пала влада? Да ли би били расписани нови избори?
Не би. Наша демократија је фасадног карактера и толико је слаба да се готово целом поретку може одрећи демократски легитимитет.
И сад, како то променити? Ако се око дијагнозе готово сви критичари слажу, разилазе се у вези терапије.
Наша аутоколонијална интелигенција сматра да је главни кривац за овакво стање – српски национализам. Националисти су, наводно, још за Милошевића одвојили Србију од ЕУ како би могли да је пљачкају. Једино решење је безусловно прихватање свих захтева и норматива из Брисела, како би се, под утицајем ЕУ, медији ослободили, а институције демократизовале. Тако ће и Срби најзад моћи да уђу у Ханаан.
Проблем са оваквом теоријом је што не може да објасни тесну сарадњу тих истих ЕУ структура – које, наводно треба да нас ослободе и демократизују, с овдашњом управом која је све само не „тржишно инклузивна”, медијски либерална и демократска.
Каже се да је то због Космета, те да ће алантисти Вучића трпети само док не испоручи пријем „Косова” у УН. Али, не само да је наш режим у својеврсној интересној коалицији са политичким естаблишментом Запада, он је у коалицији и са његовим капиталистичким естаблишментом.
Више пута сам већ писао о чињеници да режим, преко институције субвенција од „10.000 евра по раднику”, обезбеђује бесплатну радну снагу иностраним капиталистима (овде, овде или овде). Писао сам и о томе да управо институције попут „Америчке привредне коморе у Србији” имају одлучујући утицај на радно законодавство – на смањивање радничких права и на обарање цене рада (овде).
Лого Америчке привредне коморе у Србији (Извор: Промо/Н1)
Сада ћу навести још један карактеристични пример. Сви се сећамо побуне радника у Јури због лоших услова рада и малих плата (овде). Главни проблем тих радника био је, заправо, то што нису имали синдикат. А нису га имали зато што је првих шесторо радника, који су покушали да га оснују, отпуштено.
Наш закон забрањује отпуштање вођа синдиката у неком предузећу. Али, ових шест радника нису били формално вође, него тек иницијатори. Они су, у складу са прописом, пријавили своју иницијативу надлежном министарству како би се регистровали. Али, у Србији постоји пракса да неко из Владе дојављује привилегованим послодавцима имена иницијатора синдикалног организовања (Павловић, исто, стр. 259; 282). Тако је и Јура сазнала за имена ове шесторице радника и одмах су избачени с посла – као и сви који су после тога покушали у Јури да направе синдикат (овде).
Може ли се оваква пракса објаснити теоријом о злим српским националистима који намерно изолују своју земљу како би је пљачкали? Не. Овде је на делу, као што сам више пута писао, типична коалиција компрадорских политичара и колонијалних капиталиста, уз садејство аутоколонијалне интелигенције из медија, науке и културе.
Такав систем је и направљен како би сваки од ових наметника могао добити свој део, а да жртва остане пасивна, те да и даље мирно трпи паразите који јој сишу животне сокове. И ево, анестетизирање жртве је тако успело да готово да нисмо ни приметили епски дрске операције „Коперникус” и „ПКБ”.
Извор: Ал џазира
Неколико пута сам већ писао или говорио шта можемо да урадимо како бисмо пружили отпор и покушали да демонтирамо систем (овде, овде или овде). Али, обратите пажњу – систем нису створили само домаћи политичари. Он је заједничко дело овдашњих компрадорских паразита и атлантистичких колонијалних структура. Зато се ови први не могу рушити у савезништву са овим другима.
Као што већ написах, за Србију нема „европског пута” – ако иде њим то је само пут у статус још подложније ЕУ колоније (овде). Нама је потребно да се пробудимо из хипнотичке анестезираности, јер ће нам паразити, мало по мало, исисати сву крв.
Ми смо народ који буквално одумире. На садашњем поколењу је или да подигне ово друштво на ноге и отресе са себе све пијавице – домаће и стране, или ће већ за нашег живота Србија да постане лешина коју комадају и развлаче околне хијене.
Крајње је време да се тргнемо. Иначе ће већ за нашу децу бити касно.
Кренимо од ситница: помозимо, најпре, сајту на коме читамо овај текст да преживи; престанимо да се кријемо иза „никова“ и напишимо под именом и презименом колико смо незадовољни и љути; ставимо до знања свакој „пијавици“ у нашој околини колико је то што ради одвратно; будимо члан макар једног грађанског удружења које пружа отпор – од заштитника планинских река, до противника обавезног вакцинисања и обавезног донирања органа; изађимо на бар неки протест против предаје Космета или пљачке народне имовине…
Много је? Опасно је? Немамо времена? Није то баш прави начин?…
Онда се не жалимо што ће нам деца живети као беле црнчуге у колонији Србији. Ми смо им то направили.
Слободан Антонић, Стање ствари
фото: ФоНет
