Слободан Антонић: Курјачки народ

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу „елите”. Обичан народ, на нашу срећу, већим делом остаје диваљ, самосвојан и непредвидљив. Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу „припитомити“

Занимљиво је да су атлантистички културтрегери не само Милорада Павића, већ и Васка Попу идентификовали као писца српског национализма.

Да су Ћосић и Бећковић националисти, на такву (дис)квалификацију већ смо навикнути. Али да Попа, етнички Румун, буде српски националиста – како, забога?!

Спорна је, наводно, поема Вучја со, објављена 1975. године. Када су деведесетих почели ратови, та поема прочитана је као шифрована порука српског национализма камуфлирана у књижевно дело.

Ево неких од спорних стихова:

Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке

Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди

Видим сине земљу нашу распету
Између четири оцила
На којима вук зубе оштри
Вук се над њу надноси
И огледа љутито
У зеленим њеним очима
Искре се оцила
Стварају му златокруг за златокругом
Око лепе главе
Четири ће оцила знати сине
Оштри ли вук зубе за њу распету
Или за оне који су је распели

Немачки професор Рајнхард Лауер објавио је чланак 1993. године у Frankfurter Allgemeine Zeitung-у (овде; срп. превод овде, год. 1, бр. 4, стр. 7‒9; исцрпна анализа: Б. Булатовић, Оклеветана књижевност, стр. 334‒341), у коме је тврдио да песме из књиге Вучја со „јесу тајне поруке српства, које су у овом случају прерушене у мит. Хроми вук, који прогоњен и рањен лежи у свом логу, означава Србију чије је национално достојанство и снагу отела Титова држава. Све ово је само привремено док хромом вуку не порасту нови, гвоздени зуби, док његови преци не васкрсну и његово племе – дакле Срби – не пробуде га с ону страну неба завијањем” (превод, стр. 7).

Лауер признаје да су Попини стихови „изванредно лепи”, али упозорава да је њихова права сврха „да оправдају (утисак) како је вучје племе жртва, вредна жаљења, но да му предстоји, након дугог понижавања и прогона, блистав повратак. Вучји мит код Попе тиме добија опасну двозначност која дословно одговара ономе што данас ради српска пропаганда са својом тезом о геноциду (над Србима, било раније, или сада – С. А.)”.

„Када се узме у обзир митска логика његове лирике”, закључује овај немачки професор декодирање Попе, „једва можемо рећи да је пред нама невина поезија” (исто).

Ако у обзир узмемо и како су Лауер и други западни „стручњаци” декодирали Хазарски речник (о чему сам писао овде), верујем да је немачки читалац могао стећи овакав утисак о рату у БиХ: Србина с Пала, пошто се начитао Хазарског речника и Вучје соли, захватио је такав националистички занос да је одмах дограбио кухињски нож и сјурио се да геноцидишесвоје мирне комшије муслимане.

Лауера посебно узнемирава то што се и други српски песници надовезују на народну традицију која вука не види само као злу животињу (Булатовић, 341). Напротив, као што каже Чајкановић, „сачуван је један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу. За Србина се каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук, као што сам у једном ранијем раду показао, митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа” (овде, стр. 24).

Уопште, Срби вука виде као храброг, снажног и паметног, као слободног – јер се не може припитомити, али и као неправедно прогоњеног: због редовитих хајки ловаца и паса на ту често самотну животињу.

Лауер је, међутим, згрожен увидом да Срби не само да вука не виде као оваплоћење зла него и да свог националног свеца, Светог Саву, проглашавају „пастиром вукова”. По томе су Срби, тврди Лауер, другачији од осталих народа.

„Српски мит о вуку”, каже он, „оштро се одваја од античке традиције басни, где је вук опасна, крволочна звер. Победити вука, укротити вука – оног у нама и оног изван нас – то је од античких времена цивилизацијски задатак сваког народа. Од овог постулата у великој мери одудара место мита о вуку у новијој српској поезији” (исто).

И заиста, између осталих (Лауер помиње Р. П. Нога и Г. Ђога) и Матија Бећковић своје трокњижје: Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976) и Леле и куку (1978) завршава слављењем нашег „народа курјачкога” (овде, стр. 340), као и напоменом да вук „није име, него презиме нашега народа – јер једино тако сви (Срби) могу бити вукови” (исто, стр. 347).

Но, очигледно, такав наш доживљај вука и поистовећење с њим изазивају ужас и згроженост код западњака. „Они се толико плаше вука, толико га мрзе”, скренуо ми је пажњу професор Филолошког факултета Александар Петровић – с којим сам коментарисао лудовање западних стручњака у вези с Попом – „да су они све своје вукове истребили”.

И заиста, када сам пажљивије погледао, видео сам да су у Западној Европи и у САД (осим на Аљасци), сви вукови побијени. „У Британији последњи је вук убијен 1743. године, у Данској 1772. године, у Немачкој 1904. године, док су у континенталном делу САД вукови у потпуности истребљени почетком XX века” (овде).

Тек у новије време вукови се у ЕУ и САД поновно насељавају у националним парковима, али их ретко кад има више од педесетак.

У Србији, међутим, вукова је толико да је на њих лов слободан. Годишње се у Србији устрели и по две стотине курјака (овде). На хиљаде вукова живи и у Македонији, Грчкој, Бугарској, Румунији и Русији (овде).

Можда је случајност што све те земље припадају источном хришћанству. Но, објашњење се вероватно крије у томе што се у њима не осећа толики страх од вукова, а и у томе што се у тим земљама ова бића нису истребљивала сасвим систематично.

Лауер би вероватно прокоментарисао – „Јесам ли вам рекао!“ – ако би знао све податке о самоидентификацији бораца наших Отаџбинских ратова (1991-1999) с вуковима.

Тако су јединице самоорганизованих бораца Републике Српске себе називале  Белим вуковима, Вуковима са Вучијака, Вуковима са Дрине итд. А специјална јединица државне безбедности Србије, под командом Франка Симатовића, која се борила у РСK и РС 1992-1995, звала се „Вукови“. Од ње је и настао ЈСО, чији је грб био управо сиви вук (овде и овде).

Лауер би свакако поскочио и због Бећковићеве доцније објављене књиге Станица за откуп вучјих кожа (2012). „Кроз опис једне невероватне, готово карневалески описане потере (за вуком – С. А.)”, уочава један наш приказивач, „песник ствара оштар поларитет између вука као симбола нашег јунаштва, патријархата, традиције, трајања, укорењености, мудрости и издржљивости, насупрот њиховог кукавичлука, срамотном скривању иза мајчине сукње, технологије, новитета, савремености као негативне стране поларитета симболизоване клишеима политичког дискурса који су нужно покриће за суровост, садизам и материјализам” (овде, стр. 251).

И тако, изгледа да заиста постоји нека дубља веза између Срба и вукова. А и наши непријатељи нас, несумњиво, виде управо као та „дивља” и „страшна” бића која су од стране „цивилизованих” народа једноставно морала бити истребљена.

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, с нама као да не зна шта да ради. Њена моћна колонијална пропаганда примила се овде тек у делу „елите”. Обичан народ, на нашу срећу, већим делом и даље остаје некако диваљ, самосвојан и непредвидљив.

Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само ако закључе да нас не могу „припитомити“.

Ми смо заиста посебни.

Због тога ћемо победити. Или нестати.

Слободан Антонић, Стање ствари