Слободан Антонић: Наш циљ да са Косова оду окупатори, а Србија врати у Пећ и Призрен

Заиста верујем да ако свако од нас уради макар нешто, колико може, али посвећено и од срца, да неће проћи много а да сви заједно не запевамо „Многаја љета“ у Богородици Љевишкој

„Наш народ није савршен, као што није савршена ни наша култура. Срби су у многим аспектима доиста запуштен народ, јер их већ деценијама издаје и продаје његова сопствена елита. Али, здраво језгро наше старе нације је сачувано. Ми смо топао и срдачан свет, помало наиван, али ипак спреман да кад год може помогне. Ми још увек верујемо у хуманост, у доброту, у божанску правду. Наше светиње нису празне, још увек не продајемо цркве за коцкарнице, не избацујемо децу из куће са 16 година, нисмо још постали циничне и хладне машине за прављење пара…

Овај народ има судбину и има будућност. Али, нажалост, овај народ нема елиту. Наша елита је слаба, поткупљена и не воли свој народ. У томе је невоља.“

Ово у интервјуу „Искри“ каже социолог Слободан Антонић.

Недавно је вас, више од стотину интелектуалаца, угледних људи, професора универзитета, потписало Апел за Косово. Колико се тај апел у Србији чуо, колико је утицао на власт а колико на народ, је ли било какве вајде од њега?

– Немам илузију да је Апел зауставио или успорио намере да се Косово преда. „Што си наумио да чиниш, чини брже“, каже Христос Јуди Искариотском. Боље је одмах видети право лице издаје него наставити са слушањем пренемагања и лицемерства.

Али, Апел је потписало и једанаест владика, после чега је и Црква дигла свој глас. Интелигенција и Црква су тиме рекли своје. И то је чуо свако ко је требало да чује.

Ми, потписници, нисмо Пинк да нас гледа милион људи. Али, знамо да су нас чули у влади, и у председништву, и у војсци и полицији, чули су нас у политичким странкама и у амбасадама.

А то је, мислим, сасвим довољно да се тамо где треба схвати да то са предајом Косова неће баш ићи тако лако.

Кад кажемо стотину интелектуалаца, мислимо – само стотину. Шта је са осталима, да ли су сви остали противни ономе што у апелу пише, или је било размеравања и мерења – потписати или не. Од чега се плаши данас српска интелектуална елита?

– „Један је мени колико и десет хиљада, само ако је добар“, рекао је Хераклит. Знатан део српских интелектуалаца припада такозваној опслужујућој интелигенцији. Они опслужују систем, а он је, тренутно, у Србији, у суштинском смислу, аутоколонијални. Они служе атлантистичком Мамону. Шта се њих тиче Грачаница, Дечани или пак васкресење?

А опслужујућа интелигенција заправо је медиокритетска интелигенција. Они нису „елита“ зато што су талентовани. Они су „елита“ зато што су послушни. Зато што су купљени и зато што су корисни идиоти.

С друге стране, ми који смо потписали можда смо тек „шака соли“. Али, и шака соли је некада сасвим довољна да се доста тога засоли.

Једном сте рекли – не треба замерити сиромашном човеку када за две хиљаде динара прода свој глас и после за те две хиљаде купи брашна и хлеба да би остао жив. Колика је данас цена српске елите?

– У новцу прилично мала, поготово за колонијалне метрополе какве су Берлин, Лондон или Вашингтон. То вам је неки грантић, неки хонорарчић, нека наградица… И пола Београда је ваше.

Али, шта ће вам тих тридесет сребрњака кад се нађете на Страшном суду, најпре код потомака. Лепо је речено – родитељи ће вам све опростити, деца неће ништа.

А онда следи и прави Страшни суд. Кад год се преметне животом неки декларисани атеиста из наше компрадорске интелигенције ја помислим – колико ли он сада мора да је изненађен. Некад замишљам израз његовог лица док се суочава са оним чему се смејао и изругивао, проглашавајући то глупошћу и измишљотином.

Треба се бојати вечности. А за хонорарчић – глупо је продати се.

Елита на власти има прилично лоше мишљење о народу. Кажу – нерадници, лезилебовићи, без радне етике, без културе, има посла – народ неће да ради, итд. Да бисмо постали бољи на нас би требало накалемити неку другу етику, протестантизма рецимо. Да ли смо баш такви?

– То по правилу причају аутоколонијални политичари, чија је функција иста као и компрадорске интелигенције – да пацификују и упрегну народ, како би од њега направили послушну и јефтину радну снагу.

Кад они своју децу буду дали на дуално образовање, па их после запослили као мотаче каблова код неког „страног инвеститора“, кад им синови и кћерке буду рмбачили за двеста евра – онда нека нам причају како има посла, али да је народ лењ.

Да ли Европа, оличена у Европској унији, треба да дође овде и да нам уреди живот до последњег детаља, да нас научи и како славу да славимо, или бисмо понешто могли и сами. Шта се крије иза тезе да код нас ништа не ваља, а да у ЕУ све ваља, и да смо без њихове етике, њиховог морала, њихове културе, традиције, пропали начисто?

– Паметне ствари треба учити и од пријатеља и од непријатеља. Али, не треба се заваравати какву улогу је политичко-економска елита ЕУ наменила Србима. Ми има да будемо њихова помоћна и услужна радна снага. Они ће да буду инжењери, а ми дунђери, они законодавци, а ми келнери.

„У се и у своје кљусе“, лепо каже наш народ. Нама треба посвећена и просвећена национална елита, не инструкције бриселских бирократа како да реглементујемо овдашњи свет живота.

Наш народ није савршен, као што није савршена ни наша култура. Срби су у многим аспектима доиста запуштен народ, јер их већ деценијама издаје и продаје његова сопствена елита. Али, здраво језгро наше старе нације је сачувано. Ми смо топао и срдачан свет, помало наиван, али ипак спреман да кад год може помогне. Ми још увек верујемо у хуманост, у доброту, у божанску правду. Наше светиње нису празне, још увек не продајемо цркве за коцкарнице, не избацујемо децу из куће са 16 година, нисмо још постали циничне и хладне машине за прављење пара…

Овај народ има судбину и има будућност. Али, нажалост, овај народ нема елиту. Наша елита је слаба, поткупљена и не воли свој народ. У томе је невоља.

Чини се да се у Европи последњих година, месеци пре бисмо рекли, буди покрет који прети да стане ногом за врат пројекту Европе без нација, безличне, очишћене од сваке националне, културне посебности. Како ви видите те процесе, има ли Европа снаге да се супротстави Соросу?

– Наднационална елита у ЕУ и САД данас се суочава с проблемом буђења обичног света, истог оног за ког су мислили да су га одавно пацификовали. Обични Европљани и Американци виде да раде све више, а да су све сиромашнији, док се малобројна супер-елита бесмислено богати.

Недавно је објављено да власник Амазона за сат рада заради 11 милиона долара, а његов радник у САД 12 долара. Радник од тих пара у САД не може ни себе да издржава, а камоли породицу. А тајкун не зна шта ће с парама.

Замислите да дневно зарадите 88 милиона долара. Како бисте те паре потрошили? Данас купите једну кућу, једна кола, једну јахту, сутра купите другу кућу, друга кола, другу јахту… Али, шта ћете педесет седмог дана? Или двеста педесет седмог дана? И шта ће вам уопште толике паре? Шта ће иједном човеку толики новац?

Али, ти људи на врху, ти који припадају светској суперкласи од неколико стотина људи, они су робови демона похлепе. И због тог демона сатиру милионе и милијарде обичних људи.

И сада је проблем у томе што је обичан свет у Европи схватио да супер-елита планира да увезе милионе јефтиних радника из Азије и Африке, који ће заменити тог обичног Немца или Италијана. А када се због тога тај Немац или Италијан побунио, елита је, преко својих медија и својих политичара, заграктала – то је популизам, то је успон деснице, то је фашизам!

Европска унија се пред нашим очима љуља и осипа, Британија излази, Вишеградска четворка одбија послушност, Италија се копрца да се спаси из лихварског сужањства. А ови наши политичари, уз здушну помоћ наше медијске и интелектуалне псеудо-елите, запели да нас по сваку цену тамо угурају.

Глупо и бедно.

У Србији се и даље, непрекидно, понавља – Европа нема алтернативу, ЕУ нема алтернативу. Има ли алтернативе и где је она?

– Будимо реални, Србија је мала земља да би без великих жртава сама могла да се до краја одупре атлантистичкој машинерији. Али, отпор се просто мора пружити, јер ће нас та машинерија самлети и од нашег народа направити гомилу лоботомизованих робота.

А кад се пружи отпор, онда ће доћи и савезници да помогну. Неки од наших савезника су довољно велики, као Русија, да нас могу заштити. А неки од њих ће се појавити и унутар атлантистичке структуре.

Заправо, „одакле долази опасност, тамо лежи и спас“, каже Хајдегер. Кад се бар један велики народ на Западу побуни и успе да сруши атлантистичког Левијатана, лакше ћемо се и ми ослободити нашег колонијалног положаја.

А дотле, треба пружати отпор, колико је у нашој моћи. Има једна лепа персијска прича. Јахао витез кроз шуму и угледао врапца како лежи, ножицама нагоре. „Шта радиш врапче?“, упитао га је. „Чуо сам да ће небо да падне, па се трудим да то спречим“. – „Зар ти, тако мали, да задржиш небо?“. – „Ја ћу да учиним што је до мене, а Бог ће да уради остало“.

Тако и ми Срби – треба само да радимо шта је до нас. А ваљда ће, на крају, Русија и Бог да учине остало.

Је ли Србија колонизована или је аутоколонизована?

– Промењен је карактер моћи у данашњем свету. Некада вам је моћник клештима чупао златан зуб, а данас ви сами извадите зуб и радосно му га однесете. То је зато што нам је ум претходно успешно колонизован, зато што смо поунутрили моћникову лажи-причу.

Срби су, најпре, поверовали бајкама да ће живети као Немци или као Американци ако своје ресурсе одмах предају немачком или америчком капиталу. А онда су пустили да им за елиту доведу компрадорску фукару и сноберајске аутошовинисте.

Ми смо колонизиовани преко наше псеудо-елите: политичке, економске, медијске и културне. Они су овом народу испрали мозак и убедили га да је ЕУ решење за све. И онда је народ почео да вади своје златне зубе и да их ставља на олтар бриселској бирократији.

Управо тако смо, између осталог, предали Север Косова Приштини.

Ако би се питање Косова морало решити сада, које би решење, по Вашем мишљењу, било најбоље за Србију?

– Oнај ко у овом тренутку хоће да реши питање Косова то ради на српску штету. Наш циљ је да са Косова оду окупатори, а да се Србија врати у Пећ и Призрен. Констелација снага сада је таква да то, нажалост, није могуће. Зато треба сачекати да се промени структура моћи на Балкану и у Европи. А дотле треба радити, спремати се и – веровати.

Ако свако од нас, као онај врабац, уради оно што треба и може, ми ћемо се вратити у Призрен и Пећ. И ја заиста верујем да ако свако од нас уради макар нешто, колико може, али посвећено и од срца, да неће проћи много а да сви заједно не запевамо „Многаја љета“ у Богородици Љевишкој.

Сад су сви срећни и истичу као важну ствар рестаурацију Споменика захвалности Француској. Мислите ли да неки споменици и њихова симболика бледе са разлогом? Како ми у очима света изгледамо обнављајући споменик људима који су нас бомбардовали пре непуних 20 година, а ни данас нису са нама у неким нарочито добрим дипломатским и било којим другим односима?

– Недавно сам шетао своју децу Калемегданом и рекао им: „Оно је споменик Француској која више не постоји“.

Те старе Француске, те земље Ламартина и д`Епереа, те културе која је ценила српску храброст и част, нажалост, више нема. Има Макрона који истиче заставу „Косова“ на Нотрдаму. И има француских банкара који гуле кожу с леђа нашим несрећницима који су морали од њих да узму кредит за стан. Али, она добра стара Француска једноставно је нестала.

Током срамне 1999. године – срамне за однос Француске према Србима – споменик на Калемегдану који помињете био је покривен црним застором. А онда је застор склоњен, иако, с обзиром како се званична Француска односи према нама, тај застор би морао тамо још увек да стоји.

Сада како ствари стоје, верујем да би требало размислити да се споменик можда премести негде другде. А да се на том месту једноставно обнови споменик Карађорђу, који су Аустроугарски окупатори демонтирали и уништили 1916. године.

Као још један од стубова нашег националног идентитета, намеће се језик, па и ћирилично писмо. Да ли сматрате да је ћирилица угрожена и подржавате ли законе који су у припреми, а односе се на очување ћирилице?

– Ствар је таква да је латиница данас колонијално писмо у Србији. У слободној земљи, два писма би се можда и могла и доживети као културни плурализам, као добродошли диверзитет. Али у колонији Србији?

Немојмо се заваравати. Није случајно што „страни инвеститори“ пишу искључиво латиницом. Није случајно што наше вашингтонске странке знају само за латиницу. Није случајно да наши аутоколонијални медији, наши аутоколонијални издавачи, наши аутоколонијални писци, познају једино латиницу.

Да они бар некад нешто напишу ћирилицом, па да кажемо – нема ту политике, нема ту неке посебне поруке. Али, искључиво латиница – па то је већ знак препознавања, статусни симбол који виче оне легендарне речи Мие Давид: „Како је само одвратна ова земља!“. Или која виче оне карактеристичне речи Владимира Арсенијевића: „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“.

Наша култура мора изаћи из тог аутколонијалног круга самопоништења. Зато и подржавам сваку иницијативу која нас може извадити из те жалосне, компрадорске црне рупе.

Када погледамо уназад, приметићемо да је светска историја пуна злочина које су починиле и ратова које су започеле католичке земље – крсташки ратови, Први светски рат, Други светски рат, злочини у НДХ, па је Србију 1999. године бомбардовало 18 хришћанских земаља (од укупних 19 које су вршиле агресију). Како то да једна религија која проповеда љубав међу људима може нанети толико зла свету и људима који на њему живе? Шта се догоди, па у име Исуса Христа неко убија?

– Ваше питање је изузетно важно, то је директан улазак у суштину теодикеје и есхатологије.

Ја нисам теолог, али заиста, зар није Јасеновац једна светскоисторијска мистерија? Не због броја жртва, већ због чињенице коју су констатовали готово сви истраживачи – то је место у коме је концентрисано вероватно највеће зло у историји.

Историја је препуна злочина. Али толико смрти, оне најстрашније и најболније, толико највеће и најморбидније погибељи – па то одиста није било никада и нигде у историји.

Зашто? Зашто су баш Свети Вукашин и Свети новомученици Јасеновачки морали да понесу тај крст? Шта је смисао тога да људи који се декларишу као хришћани, уз благослов клира који се такође декларише као хришћански, на такав, потпуно демонски начин уморе на стотине хиљада других хришћана?

Као хришћанин помишљам да је то стога што на то место мора да је провалио Сатана. Јер збиља, управо у Јасеновцу ми њега у потпуности видимо, какав је и шта је све у стању да уради.

Али, зашто су Срби били жртве тако страшног топоса светске историје? Недавно сам прочитао мишљење Владе Димитријевића да Срби имају сопствени Завет са Христом – још од Косова, и да смо управо због тога жртве деловања најстрашнијих демонских сила.

За мене је право чудо како су Срби уопште остали хришћани. Почетком 19. века Србија је била земља искључиво неписмених сељака. У Карађорђевој војсци, од 25.000 људи само један је знао да пише. У Правитељствујушчем совјету, од 12 министара само 4 су била писмена.Свештенство је било готово потпуно неписмено.

Па ипак, иако су деценијама, па и вековима пребивали у тако јадном културном стању, тадашњи Срби нису дозволили акултурацију. Та маса неписмених сељака није допустила дехристијанизацију, штавише успела је да сачува чистоту вере.

Када је први руски генерални конзул, Александар Гиљфердинг дошао 1857. у Босну и Херцеговину, приспевши међу Србе записао је: „Стојећи у мраку манастира Дужи и слушајући молитве као и код нас (у Русији), окружен гомилом припростог света, чудновато одевеног, обријаних глава, с црвеним капама у рукама, суморно сетног израза лица – света који на мене, туђина гледа као на рођеног брата, нехотице сам се питао: како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења одржао у крилу православне цркве?“

Хиљфердинг даље примећује да је неписмени народ, са свештенством које је у тој мери необразовано „да би се врло лако могло, из незнања, заразити лажном науком“, био потенцијално једноставна жртва кривоверја пошто му је, због равнодушности туђинске управе, „свако могао прићи и пропагирати шта хоће“.

„Шта је сачувало овај народ у чистој вери?“, пита се Хиљфердинг да би затим одговорио да то може бити само чудновато велика „снага хришћанске љубави, која живи у народу“.

А ја бих додао – и снага Завета, да се издржи и не одступи упркос свих искушења. Па ако су те генерације могле да издрже, моћи ћемо ваљда и ми, у садашњим искушењима, као и у онима која нам тек предстоје. Срби су више пута у историји морали да носе крст. Али, где је крст ту је и васкресење, само треба бити тога достојан.

Важно је не уплашити се. А да се не бисмо уплашили, морамо разумети оно што нам се дешава и узајамно се храбрити. Мислим да томе и служе овакви разговори, као сада овај наш. И хвала Вам на томе.

Милан Ружић, Зоран Шапоњић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Искра, 7. 11. 2018)