У Београду је ове недеље одржан још један скуп регионалних НВО о „фашизму“ (овде). И шта мислите у којој земљи је откривено највише фашизма?
„Хрвоје Класић је истакао да у Хрватској постоји опозиција која је великим делом антифашистичка, за разлику од Србије (…) – ситуација је у Србији по том питању катастрофална“.
То нам каже хрватски историчар који и сам слави геноцидну акцију Олуја тврдећи да „циљ Олује није био етничко чишћење – ти људи су отишли прије него што је војска дошла“ (овде).
„Ти људи“? Он неће чак ни име да нам изговори, савршено се уклапајући у званични НДХ 2.0 наратив: Зоран Милановић – „Србе из Хрватске није потјерала Хрватска војска јер није ни стигла, чак и да је имала такву намјеру“ (овде).
И сад ће историчар који дословно заступа гнусну шовинистичку измишљотину да су „Срби сами отишли“, да нам усред Београда држи лекције како је код нас гледе фашизма ситуација „катастрофална“?
А да ли се ико од учесника из Србије макар мало побунио? Пробао да разблажи или релативизује ову отровну опаску?
Новинар о томе не извештава.
Читамо да је Аида Ћоровић „подсетила да се у Србији користе токсична средства за индоктринацију младих“.
Олга Манојловић Пинтар „казала је да је антифашизам неодвојив од комунизма, те да би лишавање антифашизма идеје комунизма значило само додатно оснаживање фашизма“.
А Јово Бакић се жалио да су данас у Србији чак и студенти социологије „десничари“, те да „фашисти много озбиљније приступају борби – због чега су овде левичари они који добијају батине, што није нормално“!?
Смео бих се заклети да није новинар крив што је прећутао реакцију на Класићеву инвективу. Заправо, никакве реакције није ни било.
Јер, код нас влада тзв. апсолутни имератив, који гласи: „Почисти прво своје двориште“. Та заповест је врхунско вјерују Друге Србије – од Радомира Константиновића (нав. овде 183), до Зорана Кесића (овде).
Наравно, та норма је бесмислена – и паралишућа. Замислите да неко каже Јеврејима 1939: „Ви само своје двориште, а Немци ће своје“. Или Јерменима 1915: „И ви само своје, а Турци ће своје“…
Или да се неки Београђанин 1941. године згрози због лешева који Савом плутају из НДХ, а да му његов суграђанин одговори: „Шта тебе брига шта се ради у другој земљи? Почисти прво своје двориште“!
Но, наши грађанисти су ову заповест у тој мери интериоризовали, да бивају паралисани кад год неко из Загреба или Сарајева стане да бљује по нашем дворишту. Они се онда праве да ништа нису ни чули ни видели, и хладнокрвно настављају с уобичајеним мантрама: „Крив је српски национализам“ и „Све је почело с Милошевићем“.
И шта је на крају закључено? Који је лек за Србију? Да се направи регионални антифашистички покрет, и да се ради с „младима, између осталог прекидањем круга националистичке индоктринације“. Јер, у Србији је „суштински проблем што су млади индоктринирани и што велики број њих не зна шта се дешавало деведесетих“ (овде).
Већ сам писао о томе (овде) да наша омладина презире NATO, а све више и EU – ма колико новца се улагало у EU/NATO пропаганду (овде). Као кривца за овај неуспех Друга Србија првенствено означава овдашњи образовни систем.
Тако, Јелена Диковић (Danas), оцењује да „Србија предњачи у не суочавању с прошлошћу“ зато што се „у Србији инистира на ревизији историје, а омладина се трује национализмом“ (овде).
Бранислав Димитријевић (Peščanik) тврди да „идеологија и култура који су оправдавали злочине доминирају све до данас“, између осталог и зато што „деци сервирамо лажи у уџбеницима историје“ (овде).
И Дејан Илић (Peščanik) слаже се да се у „школским програмима промовише … ресантиманска национална историја“ (овде), због чега се „редовни школски програм не може описати другачије него као доследна националистичка индоктринација“ (овде).
Алексеј Кишјухас (Autonomija info) забринут је да у Србији „одрастају генерације које једва чекају да саучествују у злочинима које су починили њихови очеви“ (овде).
Посебно је занимљиво сведочење једног „покајника“. Никола Крстић (Vreme), наиме, раније је био српски националиста: „као млађи (…) шишао сам се до главе, пев’о Ој, Косово, Косово (…), прозивао остале јер су другачији, мрзео све што је долазило преко Дрине… био `поносни нациЈоналиста`“ (овде).
Сећа се како је 2008, у 8. разреду, са својим друговима „даноћно по школи, улици, парковима и граду певао песме пуне родољубно-кољачког жара“, јер „окружење нас је натерало да презиремо све што није спадало у србијанску националност“ (овде).
Као основни разлог томе наводи националистичко школство. Рецимо, професор српског је сиротом Крстићу „рекао да неће да чује да користимо реч зарез“, други професор му је забранио „да више икада каже (…) да је Милошевић био диктатор“, „на часу грађанског су нас подучавали да су нам `Косово Шиптари отели`“, а „мојој другарици је професорка грађанског објашњавала како је хомосексуалност болест“ (овде).
Тек кад се јадни Крстић извукао из канџи српског школства (доспевши на Megatrend), освестио се од нациЈонализма, те је постао узорни пројекташ и НВО новинар.
Иронишући овакве жалопојке Крстића на српско образовање, твитераши су посведочили (овде) да у Србији наставници и даље траже од ђака:
– на географији, да на немој карти нацртају границе Велике Србије;
– на ликовном, да насликају портрет Драже Михаиловића;
– на музичком, да знају све песме Баје Малог Книнџе;
– на физици, да се израчуна трајекторија граната којима се гађа Берлин;
– на биологији, да су амебе постале од Срба;
– на хемији да се направи бомба;
– на историји, да су Срби у давна времена живели у Индији, а још раније у Африци;
– на техничком, да се искује бодеж и закоље прасе…
Друга Србија, уз помоћ различитих ЕУ пројеката, држи важне тачке у нашем просветном апарату, непрестано настојећи да „реформише“ наставу. Циљ је да се уклони све што има везе са српском народном свешћу. Јер, како нам је објаснио главни Peščanikov стручњак за образовање, „у школу се не долази по идентитет, у школу се долази са идентитетом“ (овде).
Због тога се непрестано насрће првенствено на наставу историје (види овде) и српског (овде). Каже се, рецимо, да „Десанкине плитке и патетичне поезије има и превише у школи“ (овде), односно да би „било добро да престанемо да се претварамо да је Крвава бајка врхунац српске поезије“ (овде).
Својевремено је и Сретен Угричић, као управник Народне библиотеке, сачинио списак националиста међу српским писцима. Националистички реалисти су Ћосић, Капор, Витезовић, Братић, Данојлић, Марков и Драгослав Михаиловић, а националистичке естете су Павић, Бели Марковић, Горан Петровић и Миро Вуксановић .
Па да ми то лепо све поизбацујемо из читанки. Крвава бајка је ионако лоша поезија, где Немци да нам штампају уџбенике и да случајно прочитају тако нешто…
Дакле, „српски фашизам“ може се савладати само ако се, најзад, изврши окупација српских школа. Испод пене пропагандне свађе око, рецимо, Горана Марковића, води се стратешки рат за душу деце.
А сада, добра вест. Снаге отпора успеле су да, ових дана, макар мало одбране идентитетску причу. Фронт је померен, колико-толико, незнатно даље, од Москве и Петрограда.
Тако смо слаби да се не усуђујем чак ни да објасним о чему је реч. Али, нешто је урађено. Српско школство остаје, макар елементарно, народно, плуралистичко и слободарско.
Па да видимо „регионалне антифашсте“ и њихове моћне патроне из Вашингтона и Берлина, који ће потез следећи да повуку:)
Marković, Tomislav (2007): Sreten Ugričić: „Strah od grižnje savjesti“, u Feral Tribune, br. 1126, str. 40-41.
право у сриду!