Слободан Антонић: Опасно грађанистичко насртање на СПЦ

Изгледа да се код наших случајних Срба правовјерност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ. Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још двије феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тјело = моја аутономија“, пише политички аналитичар Слободан Антонић у коментару за портал „Све о Српској“.

Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тјела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извјештају није умјела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).

Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“.

Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене прије шездесетак година, а гумени презерватив прије сто и шездесет).

У извјештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мјешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тјела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овдје, 0:23-1:34), видио сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тјело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!

Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни дио здравствених услуга, уз тек лични захтјев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смјерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је промјенила (пооштрила) став према том питању.

Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.

Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.

Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек дио једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.

То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић вјерник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?

У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан вјерник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?

Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просјечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није вјерник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.

Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцјењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.

Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, бијелу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тјела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.

Мошти су, дакле, тек „комад тјела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вриједност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повриједиш осјећања на хиљаде својих вјерујућих суграђана?

Сваки антрополог или социолог разумије да је посебан однос према „тјелима мртвих“ саставни дио елементарног хуманитета. Да није тако, „тјела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.

Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вријеђа Горан Јешић? Зар ни мало не осјећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?

Али не, вријеђање вјерника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредиљв термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смију називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.

Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је ријеч о духовницима и вјерницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживјети ма какву осуду. Због тога нећете осјетити чак ни било какву нелагоду.

Заправо, тек тим увредиљивим рјечником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни рјечник толико жилав и толико раширен.

Или, узмимо на примјер, шта је предсједник Грађанског демократског форума (отцјепљени дио ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овдје), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да вјерско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко дјеловање цркве треба кажњавати“.

Овдје се, као на длану, од паушалних оптужби да је цјела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтјева за репресијом. Треба, једноставно, избацити вјеронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.

То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната инстутуција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одјели и разликује ни људе, нити одсјеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разумије, нити је у стању да је оцјени.

Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и вјерника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за цјелокупну „великосрпску идеологију“ и цјелокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico цијелу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо вјеронауку избацити, а литије забранити.

А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?

Најлицемјерније ми је, пак, оно када послије свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увријеђени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.

Тако се, на примјер, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свијеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice извјестио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свијећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А). Боже запамти. Знају шта раде“!

Међутим, ти наши велики „вјерници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтјели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од вјерујућих позната – да се већ одавно практикује да се свијеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.

Штавише, поменута „вјерница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да ријешите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.

И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свијећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…

Слично лицемјерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањалуци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свијеће на мјестима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.

Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било гдје у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, услиједила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.

Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увријеђене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увијек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.

Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (!?); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвјета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…

Шта рећи за овакв рјечник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених вјерника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“

Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на дјелу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална рјешења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ рјешавања вјерско-организационе димензије „српског питања“.

„Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.

Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.

Зашто, забога, то радите?

Слободан Антонић

Извор: sveosrpskoj.com