Жалосно је – не знам коју другу реч да употребим – увид о колонијалном положају Србије побијати једним графиконом и позивањем на то да су „у НИС-у Руси“
Функција опслужујуће интелигенције (Service intellectuals) јесте да доминатна групација може да оствари циљеве с минимумом насиља.
Рецимо, неко друштво треба десуверенизовати и дезиндустријализовати, како би се претворило у извор јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Опслужујућа интелигенција ће, дакле, настојати да објасни становништву да је приватизација+интеграција у ЕУ најбољи начин да се дотично друштво „модернизује“ и постане истински успешно и демократско.
Ако становништво у то поверује – одлично, није потребно послати војску. Ако пак не – ух, опслужујућа интелигенција ипак лоше ради посао.
Бојим се да одговор Владимира Глигорова (овде) носи неке од типичних одлика ове врсте идеолошких активности.
И одмах да кажем – лоше се осећам због тога. Глигоров је за моју генерацију – тада младих београдских интелектуалаца, средином осамдесетих – био појам слободне и трезвене мисли. Његове две књиге Социјалистички жанр (1985) и Политичка вредновања (1985) биле су за нас пример како треба мислити и писати.
Те књиге су добро уочавале мане тадашњег југо-система: доминацију парцијалних интереса у политици – у којој систем треба да обезбеђује општи интерес; и захтев за приматом општег интереса у економији – где систем треба да почива на конкуренцији посебних интереса.
Сви смо тада били либерали и сви смо се одушевљавали Глигоровљевом – аналитички готово неумитном – аргументацијом, и његовим стилом у коме су, уместо бирократског фразирања, доминирала позивања на чињенице и начела.
А онда је, кад је кренуо распад система и државе, Глигоров отишао у Беч, а нашу јавну сцену су испунили економисти који су, такође, били на трагу Владимировог мишљења. Они су нас, са своје стране, вехементно убеђивали да ће све наше невоље бити решене, кад једном оде Милошевић, чим успемо да приватизујемо неефикасну друштвену својину.
„Најбоља је она приватизација која је најбржа“, сто пута сам чуо, у то време. „Када треба да прескочите провалију, то радите у једном кораку, не из три или четири скока“. „Када псу треба да одсечете реп, боље је да то урадите одједном, него да га сецкате комад по комад“ – биле су слике којима су нас, током деведесетих, импресионирали српски економисти.
И ми смо им веровали. А њихове мантре, као несумњиве истине, нажалост, даље смо ширили.
Онда је оборен Милошевић и Србија је све урадила како је од ње захтевано. Највеће домаће банке отеране су у банкрот, велика предузећа су приватизована, индустрија и ресурси изнети на продају, укинуте царине, странцима дата безусловна субвенција од 10.000 евра за сваког кога запосле, омогућен им је и неограничен износ новца из Србије…
А резултат? И после две деценије још нисмо достигли индустријску производњу из 1998. (овде) – а о нивоу из 1989. да и не причамо.
Србија је после 2000. године дезиндрустријализована. У Београду је некада било 240.000 индустријских радника, а сада их је 14.000 (овде). Буквално смо се вратили на почетак 20. века.
Данас у Србији 80% запослених прима плату нижу од 340 евра (овде), а ако искључимо јавни сектор – где професори, судије, лекари и министри подижу просек – обичан радник не зарађује више од пар стотина евра месечно.
Страни инвеститори – та најтраженија фела предузетника у Србији – више и не тражи високообразоване кадрове. На 25 милиона евра државних субвенција, колико је добио један такав инвеститор, испоставило се да се од радне снаге траже тек смотачице жица – „ниско квалификоване жене које практично по цео дан плету каблове“ (0вде).
Чак и Дојче веле (DW) признаје да је у Србији „можда погрешно говорити о страним инвестицијама, већ (да ваља причати) о српским инвестицијама у иностране компаније“ (овде).
„Неки свјежији подаци“, наставља DW, „говоре да је Влада Србије само од 2015. године дала 860 милиона евра субвенција страним инвеститорима, мада су сви који су покушали да изведу рачуницу до краја наишли на зид – уговори су углавном тајни. (…) Штета настаје јер се подстичу радна места која запошљавају најмање квалификовану радну снагу“ (исто).
Прекјуче смо, такође, сазнали да је Влада, зарад подстицаја страном инвеститору (читај: Етихаду) укинула акцизе на керозин, али је, како би запушила рупу у буџету, одмах повећала акцизе на бензин и дизел (овде). Ко је крив Србину што вози трактор, а не авион.
Шта је решење? Боље и доследније спровођење система: више тржишта, потпунија приватизација, бројнији страни инвеститори, бржа ЕУ интеграција…?
Колега Глигоров јамачно се сећа да је, средином осамдесетих, одговор тадашње опслужујуће интелигенције на питање – како изаћи из кризе – био управо: боље и доследније применити системска решења.
Дакле, лек је гласио: „ојачати делегатски систем“, „ојачати самоуправљање“, „побољшати ефикасност пословања ООУР-а и СОУР-а“, итд.
И зар је тако тешко признати да је сувише много системских грешака, после којих се, ипак, не може рећи да је систем добар, а проблем су мангупи у нашим редовима?
Стога сам слободан да се запитам – а шта је од целе наше, Глигоровљеве и моје, либералне приче после 18 година „транзиције“ остало?
То што запослени имају убедљиво мање плате него пре тридесет година? То што радници и службеници имају далеко мања радна права него пре четврт века? То што нема независне јавности која је темељна претпоставка демократије (овде)? То што су индивидуална права мања него у доба социјализма?
Како је уопште могуће, питам се, да интелигентан, образован и непристрасан посматрач не примети убиство независне јавности, које се у Србији десило после 2012. године? И с тим у вези – ћутање наших европских и америчких пријатеља, само зато што од те власти очекују испоруку Косова?
Но, чак и изван приче о овом саучесништву, зар у Србији не постоји очевидно ограничење елементарних људских права, укључујући ту и слободу мишљења и слободу окупљања? О томе сам већ писао овде, али ево и најсвежијег примера.
Универзитетског професора Бранислава Ристивојевића казнио је, ових дана, Виши суд у Новом Саду „због повреде Закона о забрани дискриминације”, јер је на сајту НСПМ објавио критику „медијске кампање која прати нови Закон о спречавању насиља у породици” (овде).
Изречена је следећа казна: „Забрањено је туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, износи ставове којима се омаловажавају жене и припадници/це ЛГБТ популације“ (овде).
Дакле, професор Ристивојевић кажњен је тако што му је забрањено да о некој теми убудуће уопште дискутује на начин на који је то једном урадио.
Схватате ли накарадност такве забране? Професор је кажњен за аргументе које је изнео, какви год да су – слаби или јаки, прихватљиви или неприхватљиви, оштри или уздржани. Кажњен је, дакле, забраном да своје аргументе више икада сме да изнесе!?
А сада, усуђујем се да питам свог идола из осамдесетих – да ли смо се, ми либерали, за то борили? Да ли је то либерално друштво и либерални систем коме смо тежили када смо поткопавали југо-социјализам?
Искрено, не разумем како је могуће затварати очи пред овим кардиналним чињеницама. И како је могуће – као да се за ових тридесет година ништа није догодило – настављати мантру: етатизам, популизам, српски национализам, националистичка интелигенција, бла бла…?
Жалосно је – не знам коју другу реч да употребим – увид о колонијалном положају Србије побијати једним графиконом и позивањем на то да су „у НИС-у Руси“. Па чак и тај графикон, који може да буде тек један од индикатора наше катастрофе – зар он не показује јасну тенденцију све већег одлива дохотка из Србије? А ако га ставимо у упоредну раван – како ли тај графикон тек изгледа за Немачку или САД?
Можда парадигма постколонијалних студија и није сасвим савршена за разумевање онога што се дешава Србији. Одиста, имамо посла, као што већ написах, с мутираним колонијализмом – без номиналног колонизатора, без белог гувернера, и без стране војске на главном тргу.
Али, зар је проблем што данашњи колонијализам није исти као онај од пре два века? Колико ли се, само, данас галами о фашизму – а да нема ни Хитлера, ни смеђих кошуља, ни Аушвица, ни застава с кукастим крстом…?
Нкрумах је још пре пола века објаснио да је „суштина неоколонијализма у томе да је држава, која му је изложена, на папиру независна и да има све спољашње елементе међународног суверенитета“, али да се „у стварности, њен економски и политички курс усмеравају споља“ (Nkrumah 1965, овде).
Поента је у том што се „страни капитал користи за експлоатацију, а не за развој“ (исто). Неоколонијално друштво, наиме, купује производе колонизатора иако је роба с неког другог места јефтинија, као што и монетарну политику и банкарски систем контролише (колонијална) империјална сила” (исто).
По Нкрумаху, „неоколонијализам је најгори облик империјализма, зато што подразумева моћ без одговорности и експлоатацију без накнаде. У време старомодног колонијализма, наиме, империјална сила барем се морала оправдавати за акције које је предузимала. А колонизовани су се макар могли жалити на насиље које су трпели. С неоколонијализмом то није случај” (Nkrumah 1965, исто).
Штавише, неоколонијализам се заснива на принципу разбијања колонијалних територија у више малих, немогућих држава. Како нису способне за самосталан развој, те (квази)државе морају се ослањати на белу империјалну силу, не само у одбрани и безбедности, већ и у економији и финансијама (Nkrumah 1965, исто).
То исто данас каже и Денис Кентербери (овде, стр. 211): „Неоколонијализам укључује различите облике: војну окупацију, државну, економску или монетарну контролу. Страни капитал се користи за експлоатацију, а не за развој. То је моћ без одговорности”.
На пријему чланова руског хора Александров код председника Србије стајала је, без стварног разлога, и застава нашег фактичког колонизатора (овде).
Слободан Антонић, Стање ствари
