Слободан Антонић: Самоокупација у култури

Слободан Малдини, архитекта и дизајнер, објавио је недавно чланак „Колонизација у култури“ (овде). Реч је о колонизацији српске културе.

„У архитектури Србије, на капиталним пројектима ангажовани су инострани аутори“, примећује Малдини. „Добили смо неурачунљиве пројекте странаца који немају предзнање ни искуство рада у Београду: Захе Хадид подно Калемегдана, Данијела Либескинда у дунавској луци, групе Скидмор Оувингс и Мерил на Кули Београд, Калисон РТКЛ, ДВП и других на Београду на води, Јана Гела на парку `Ушће`, Бориса Подреке на сету пројеката у центру града и друге“.

Такође, вајка се Малдини, „и ове године ће најзначајнију ликовну манифестацију `Октобарски салон`, одредити странци. Кустоси Салона су Даниел (Француска) и Гунар Б. Кваран (Исланд), кустос прошлог салона био је Дејвид Елиот (В. Британија), а претпрошлог Аустријанац Николас Шафхаузен… И поред бројних српских међународно признатих графичких дизајнера, визуелно обликовање нашег националног дневног листа `Политика` израдио је загребачки графички дизајнер из САД, предводник недавно одржаног `Прајда`, Мирко Илић“.

Малдини закључује да је „Србија данас талац и колонија светских моћника“ и да „неоколонијализам у Србији није заобишао ни културу“.

Такође смо недавно могли да прочитамо и текст Николе Павловића „Окупација под српском заставом“ (овде). „У историји ратовања одувек је страна која изгуби у сукобу сносила терет окупације“, каже он. Али, данас „у већини случајева, нема стране војне силе (на улицама – С.А.), нема концентрационих и радних логора, нема саопштења окупатора“. Окупацију заправо спроводи домаћа власт, а правило је: што више издаје националних интереса, то више застава и патриотског пренемагања.

И док наша власт послушно реализује добијену мапу пута издаје Косова, у јавности све пуца од наводног родољубља, почев од „`патриотски брендираног` воза, преко подизања споменика Кнезу Лазару у К. Митровици, помпезног полагања заклетве на Мирослављевом јеванђељу, иницијативе о постављању гигантске (српске) заставе на Ушћу, до именовања булевара у Београду по `Херојима са Кошара`“, каже Павловић.

Повежемо ли ова два увида, добићемо јасну слику појмова самоокупација и аутоколонијализам. Они означавају двоструки феномен:

• на једној страни постоји компрадорска власт, која послушно спроводи налоге колонијалне или окупационе силе, притом убеђујући становништво да је реч о „правом патриотизму“;
• на другој страни, постоје бројни „добровољни колаборанти“, поготово међу културном, медијском и академском „елитом“, који су поунутрили идеологију окупатора (колонизатора) и који својски подржавају пацификацију и декултурацију сопственог народа у корист страног хегемона, убеђујући становништво да је то „прави интерес“ народа и једини пут у „нормално друштво“.

Актери који припадају тим двема странама истог феномена могу да делују заједно, као део исте политичке структуре, а могу и да буду у сукобу око конкретног кадровског распореда или због контроле ресурса. Но, они су свагда део исте самоокупаторске формације, а њихов „идејни“ сукоб више је борба за наклоност хегемона него што између њих постоје стварне функционалне разлике.

Тако се Новосађанка којој је на зиду синовљеве школе засметао мурал „Нема предаје, Косово је Србија!“ и која је алармирала локалну јавност, због чега је мурал убрзо прекречен (овде), може у недоглед представљати као „опозиција режиму“ и као „нешто друго“ у односу на напредњаке, и у то искрено веровати; али, она је заправо у истој функцији колаборанта и самоокупатора као и носилац режима, који нам је прошле недеље с поносом објавио да је „Косоварима“ пред странцима рекао: „Нећете ући у УН, осим ако ми нечим не будемо задовољни“ (овде). Тако је фактички признао да се спрема завршни чин издаје, само да се још утврди цена – „коначни датум ЗСО“?; „затварање поглавља 21“?; „нове немачке инвестиције у српску пољопривреду“?; или нека друга, слична, евроунијска радост и лепота.

Једнако, Биљана Србљановић, Кокан Младеновић или Андраш Урбан могу веровати да су „опозиција Вучићу“ и да „немају ништа с режимом“. Али, „њиховим новим читањем историје (у позоришним представама ᾿Мали ми је овај гроб᾿, ᾿На Дрини ћуприја᾿ и ᾿Родољупци᾿ – С. А.) Апис је постао терориста (Србљановићка), Република Српска је геноцидна творевина (Кокан Младеновић), а родољубље је дефинитивно професија хуља и подљуди (Урбан)“, односно „у сва три дела, идеологија аутошовинизма је она основна нит којом су представе прожете“ (овде). Пошто је аутошовинизам главни симптом поунутреног аутоколонијализма, ова три члана културне елите фактички су тек јуришници идеолошких јединица окупационог апарата који делује у српској култури.

Такође, Мариника Тепић, изабрана за народног посланика на листи Чеда-Борис-Чанак, као и Балша Божовић, посланик из ДС-а, могу до сутра да се куну како су „против Вучића“. Али, када су, расправљајући недавно о новом просветном закону, тражили да се латиница уведе у српску просвету као опционо писмо за дневнике и уџбенике (овде), заправо су показали да су и они тек део аутоколонијалних трупа, заједно с Вучићем.

Исто је и са листом „Данас“, за кога је роман „Арзамас“ Иване Димић, који је добио НИН-ову награду 2017. године, написан „српскохрватским језиком“ (овде), или са истакнутим аутором „Пешчаника“ Ненадом Димитријевићем, који и 2016. године, наводно, пише „српскохрватским језиком“ (овде), баш као и са београдским писцем Дејаном Тиаго-Станковићем који такође 2017. године „пише на српскохрватском језику“ (овде)… – сви они, nolens volens, само су део култур-колонијалног, самоокупационог апарата.

Они који мисле да је ова оцена екстремна показују да заправо не знају шта су у Србији својевремено радили баш директни окупатори. Аустроугари су не само 1915. забранили ћирилицу већ су као званичан назив језика увели управо „српскохрватски“ (овде, стр. 131). У Црној Гори, где је до 1915. име језика било српски, а писмо ћирилица, Аустроугари су, уз латиницу, увели назив „хрватски језик“ (исто, стр. 129‒130). Беч је, заправо, и раније свуда где су Срби били у већини, форсирао „српскохрватски језик“, уз остављање Хрватима „хрватског језика“, иако је у Србији, све до 1915. године, једини назив језика био „српски“ (исто, стр. 122‒123; 128). Одвајањем од ћирилице Србе је, према отвореним бечким плановима, требало одвојити од Руса, а прелазак на латиницу требало је да омогући, према писању бечког Reichpost-a (од 9. 8. 1916), да се у Србији и „просто становништво оспособи за читање хрватских књига и новина“ (исто, стр. 132) – вероватно да би се, као и у Црној Гори, затим коначно прешло на назив хрватски језик.

Но, оно што се некада по Србији радило уз помоћ kaiserlich und königlich бајонета, данас чине Срби сами, радо и добровољно, мислећи да је то „права култура“ и „једини пут у Европу“. Дословце све другосрбијанске организације и установе, баш као и централни режимски пројекат „Београд на води“, познати су по томе што у њима нема ћирилице чак ни на корпама за отпатке – ипак су то само фракције једне те исте идеолошке и културне матрице аутоколонијализма и самоокупације.

У том светлу требало би гледати и недавно приказивање представе „Планина Олимп“ на РТС-у. То је на њему представљено као „револуционарни двадесетчетворочасовни телевизијски пренос“ (овде), без обзира на то што представа садржи мноштво порнографских сцена, укључујући и anilingus (овде). Није проблем анилинкција у позоришту – данас се практично све проглашава уметношћу, од упакованог измета (овде), преко мастурбирања у галерији (овде), до дефекације по државним заставама (овде; српска је на 0:37) – проблем је када се анилингус нађе на Јавном сервису.

То је она разлика коју у колонијалној метрополи зна сваки студент права или етике: порнографија у специјализованом часопису ствар је избора и слободе, а у јавном простору, рецимо на билдборду, представља насиље над пролазницима и зато је недопустива. Изговор не може да буде – „нека пролазник окрене главу“, јер је пре окретања главе пролазник већ био изложен узнемиравању и визуелном насиљу.

Подједнако изговор не може да буде „нека гледалац промени канал“, јер гледалац има право да усред дана прегледа ТВ-канале, а да му са Јавног сервиса не искочи мушкарац који лиже чмар другом мушкарцу. Тако нешто незамисливо је управо у западним „нормалним друштвима“, којима толико тежи наша (ауто)колонијална елита. У извештајима западне штампе у наслове и поднаслове стављена је управо бизарност да је усред дана на државној телевизији емитовано „опонашање сексуалног односа и насилност до крви“ (овде) – тако нешто незамисливо је на Би-би-сију, рецимо.

Чињеница да се редитељ „Олимпа“ посебним писмом захвалио РТС-у што се усудио да у целости пренесе његову представу (овде) такође је показатељ неуобичајености поступка српског Јавног сервиса. Наравно, наша самоокупаторска култур-елита била је одушевљена – Биљана Србљановић, како сама каже, сва „умазана од суза, зноја и слина“, узвикнула је: „Херојски подвиг РТС-а за професионалан, фантастичан пренос, Бастиљо, све ти је опроштено!“, додајући да сваком ко има неку примедбу „имам да стручно и свеобухватно поручим: ај, не сери!“ (овде).

Али, управо су (ауто)колонијални конвертити и лакеји познати по томе што су увек спремни да иду даље у презиру и кињењу сународника од својих белих господара – који ипак имају осећај за меру и пристојност. Тако и наша колонијална елита не види наопакост онога што ради и не осећа стид због свог бескрајног провинцијализма и чичатоминског снобизма, него свакоме од нас дрско поручује: „ај, не сери!“.

Тиме се још једном показује да су они, и када се граде културном елитом, само вербални насилници и Феме. Према њима презир једнако осећају како њихове колонијалне газде тако и њихови сународници. Они су колонијални талог смишљено уздигнут на врх, како потчињено друштво не би могло да разуме шта се с њим дешава. Но, када друштво такву функцију „елите“ коначно препозна и одбаци, те људе више нико неће памтити по било чему другоме, осим по злоби, глупости и похлепном скоројевићству.

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе