“СТИЧЕ СЕ УТИСАК ДА ЈЕ ДАНАС ГОТОВО НЕМОГУЋЕ ЗАПОСЛИТИ СЕ НЕ САМО У ЈАВНОМ ВЕЋ И У ПРИВАТНОМ СЕКТОРУ, БЕЗ ПАРТИЈСКЕ КЊИЖИЦЕ. КАЖУ ДА СВАКИ ИСТАКНУТИЈИ ПРИВАТНИК МОРА ДА УЗМЕ ЧЛАНСКУ КАРТУ СНС-А ДА БИ ЗАДРЖАО БИЗНИС. А, КАКО ЧУЈЕМ, У СЛЕДЕЋЕМ КОРАКУ УЧЛАЊЕНОМ БИЗНИСМЕНУ ДОСТАВЉА СЕ ЛИСТА АКТИВИСТА СНС-А КОЈЕ ЋЕ ДА ЗАПОСЛИ. ПРИВАТНИК ОНДА ОТПУШТА ДЕО СВОЈИХ РАДНИКА, А НА ЊИХОВА МЕСТА ЗАПОШЉАВА СНС АКТИВИСТЕ. ДА ЛИ МИСЛИТЕ ДА ЈЕ ТО НОРМАЛНО У ТРЖИШНОЈ ПРИВРЕДИ? ТО МОЖЕ БИТИ НОРМАЛНО САМО У ПОЛИТИЧКОМ КАПИТАЛИЗМУ. НАШ ПРЕМИЈЕР-ПРЕДСЕДНИК РАДО СЕ ПОЗИВА НА ВЕБЕРА. УПРАВО ЈЕ ВЕБЕР СКОВАО ПОЈАМ ‘ПОЛИТИЧКИ КАПИТАЛИЗАМ’. ОН ОЗНАЧАВА СИСТЕМ У КОМЕ СЕ МОЖЕ ОЗБИЉНО ЗАРАДИТИ САМО УКОЛИКО СТЕ ДОБРИ С ВЛАШЋУ. У СУПРОТНОМ, НЕМА БИЗНИСА”
СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Вучић је реформаторски цезар. Победио је тајкуне, победио је дефицит, победио је комплетну опозицију. Сада је на врху и неприкосновен, а то је у среду и симболички потврдио преко новоуведених инсигнија моћи, попут државног печата. Наравно, он поседује и стварну моћ: контролише срце државе.
“ВРЕМЕ”: А како ће изгледати Вучићево председниковање, хоће ли се разликовати од начина вођења политике док је био председник владе? И какву политику можемо сада очекивати, нарочито на спољном плану?
Вучић је политички Дон Жуан. Не знам да ли сте гледали Моцартовог Дон Ђованија. У трећој сцени првог чина заводник успева да обрлати још једну жртву, Церлину. Али, у тренутку кад намерава да је одведе у кревет, појављује се његова ранија победа, Елвира. Но, мајстор се, суочен с две даме, не да збунити. Он најпре једној, а онда другој, каже исто: “Ма она је луда, не обраћај пажњу на њу, ја само тебе волим.” Обе даме то чују и свака мисли да Дон Жуан само њој говори истину, а да ону другу лаже како би је умирио.
Е, тако чини и Вучић. Он успева да га подржавају и “другосрбијанци” и “националисти”. Првима говори да ЕУ нема алтернативу. Другима каже да ће са руским миговима да сачува Косово и Републику Српску. То је, наравно, противречно, али – као и Дон Жуану – обе стране му верују.
Такву ће политику Вучић да настави и као председник. Мало с једнима, мало с другима. Мало с Вашингтоном, мало с Москвом. Али, проблем је што страни моћници нису српски бирачи. Мислим, они не гледају Пинк и не читају “Информер”. Они знају шта Вучић ради. Притиснуће га да испуни своја обећања. Ако у истом тренутку то затраже обе стране, Вучићу се неће добро писати.
Ви и ја можемо да отрпимо ако нас политичар за кога смо гласали изневери. Да ли мислите да ће баје из Вашингтона и Москве отрпети било шта? Зато кажем да Вучић може бити готов чим га обе стране истовремено притисну.
Ово што сад кажете је малтене позив за опозицију да дигне руке од свега – као да апсолутно ништа не зависи од тога шта се догађа овде, већ само када ће странци одлучити да Вучић треба да оде.
И опозиција је део тог одласка. За Србију и демократију било би најбоље да постоји јака опозиција и да се власт смењује искључиво путем бирачких листића. Али, како сада ствари стоје, Вучић ће се пре слупати сам надигравајући се са странцима, него што ће га оваква опозиција померити.
Наша опозиција заправо је лења. Жали се на нерегуларне изборе и 2016. и 2017, а где је папир са аргументима, где је бела књига која би то доказивала? Ако су заиста избори главни проблем, то је основно што опозиција мора да уради. Овако, све остаје на причи. Опозиција каже “јесте”, власт каже “није”, и ником ништа – 2018. године имаћемо опет исто што и 2016. или 2017. Питам се докле?
Приметно је да моћ иде тамо где иде Вучић – нема везе што председник има веома уска извршна овлашћења, моћ одлази са њим заједно на нову функцију. Слично се дешавало са Милошевићем, који се такође “селио” са функције на функцију, и са њим се селила и моћ. С тим у вези, колике су сличности Вучића са Милошевићем? Мислим ту на начин, технологију владања.
Није Вучићу узор Милошевић, већ Ђукановић. Он већ двадесет година као инокосни извршитељ европеизује и атлантизује Црну Гору. Зато га воле и Вашингтон и Брисел. Мило редовно има изборе и увек на њима побеђује. Опозиција се, истина, жали да су избори неслободни и непоштени. Али, ако Вашингтон и Брисел кажу да су избори океј, кога брига шта опозиција каже?
Осим по технологији владања, Ђукановић је Вучићу узор и по технологији бизниса. Мало брат, мало премијер-председник и држава полако постаје приватно предузеће фамилије.
Проблем је, ипак, што црногорски модел није баш сасвим применљив на Србију. Наше друштво је десетак пута веће и сложеније. Не можете овде добацити приватним обећањима до сваког гласача и не можете амортизовати целу интелигенцију. Мило је могао да, машући са изгледима за амбасадорска и конзулска места, придобије пола подгоричке интелигенције. Београдска интелигенција је бројнија, па са двеста синекура у изгледу њу баш нећете моћи да подмирите.
Оно што се догађа у Црној Гори, а и оно што се догађа у Србији је далеко од “европеизовања”. Штавише, то је управо супротно од идеала европеизације – почев од владавине права, антифашизма, па надаље. Мислим да нисте фер када то називате европејством.
Мислио сам на европеизацију по бирократском моделу из Брисела. Али, кад ме већ вучете за језик, нема потребе да правимо култ од Европе. Није нацизам настао у Индији, већ између Рајне и Дунава. И нису Африканци продавали Европљане по Америци, него су Лондонци и Парижани ловили људе по Африци и извозили их. А нешто се не сећам ни да су Индијанци допловили овде, па истребљивали Данце и Бретонце. Пустите то…
Као социолог, како бисте окарактерисали Вучићеву власт?
После недавних избора имали смо демонстрације “Против диктатуре”. Али, ово није диктатура. У диктатури нема избора. Диктатор влада без изборног легитимитета, неограничен уставом и законима.
Напротив, суштински део Вучићеве технологије власти су избори. Најбоље ако може сваке године, чак сваког месеца. То је вечито ванредно стање. Ванредно стање за контролисану јавност и за војску страначких активиста.
Јавност се анестезира причама о “завери странаца” и о “државном удару” опозиције и тајкуна. Страначки активисти се мобилишу најавом запослења које ће уследити чим се преузму свих двеста општина, па богата Покрајина, богат град или цела Република.
Стиче се утисак да је данас готово немогуће запослити се не само у јавном већ и у приватном сектору, без партијске књижице. Кажу да сваки истакнутији приватник мора да узме чланску карту СНС-а да би задржао бизнис. А, како чујем, у следећем кораку учлањеном бизнисмену доставља се листа активиста СНС-а које ће да запосли. Приватник онда отпушта део својих радника, а на њихова места запошљава СНС активисте. Да ли мислите да је то нормално у тржишној привреди? То може бити нормално само у политичком капитализму.
Наш премијер-председник радо се позива на Вебера. Управо је Вебер сковао појам “политички капитализам”. Он означава систем у коме се може озбиљно зарадити само уколико сте добри с влашћу. У супротном, нема бизниса.
Бојим се да је то систем који настаје: политички капитализам, плус плебисцитарни цезаризам еврореформаторског типа, плус колонијална економија. Ми идемо у Европу, али тако да је једна политичка породица све богатија и моћнија, да су стране банке и компаније све заштићеније и осионије, а да смо сви ми други све сиромашнији и беспомоћнији. Нисам сигуран да ћемо такав пут у Европу преживети.
Добро, шта је неопходно да се уради како бисмо након Вучићевог пада избегли новог Вучића, и нову туру ауторитаризма? Шта може да се уради – да ли је то лустрација, отварање служби безбедности, неселективно одузимање нелегално стечене имовине…?
Одговор на то је за књигу, не за интервју. Рећи ћу само ово: 5. октобра испали смо наивни. Не зато што није било 6. октобра, већ зато што смо почели да радимо све што нам кажу наши пријатељи са стране. “Укините царине”, “затворите банке”, “све приватизујте”, “продајте шећеране и цементаре за евро”, “укините СДК”, “дајте 10.000 евра за свако радно место које отворимо код вас”… И, да ли нам је боље? Где смо стигли?
Нису странци криви за Вучића, а ни за то што смо све распродали. Криви смо ми јер смо поверовали да ће неко други боље бринути о нашим интересима него ми сами. Криви смо што не верујемо у сопствену памет него само тражимо рецепте са стране. А кад седнемо и размислимо, доћи ћемо и до тога шта би тачно требало да урадимо како бисмо изашли из дана мрмота политичког ауторитаризма. А томе и служи опозиција.
Да ли је могуће да човек који води највећу странку и који је постао председник Републике још не зна ко ће бити председник владе? Шта то говори о њему, а шта говори о њему ако зна, а прави ријалити око тога ко испада, а ко остаје?
Када бира премијера, Вучић заправо бира жртву. Он је свашта изобећавао: плате од 500 евра, повећање пензија, привредни раст, највиши у Европи. Пошто је јасно да од тога слабо шта може да буде, неко мора да буде крив. А кривац ће бити нови премијер који, ето, није био способан и предузимљив као Вучић.
Вучић не тражи Мирка Цветковића. Он тражи жртвеног јарца. Или одговарајућу жртвену козу, свеједно. А то “одговарајуће” и није тако лако наћи.
Како функционише странка у којој све одлуке, извесно, доноси један човек – од писања саопштења, преко давања материјала и задатака ботовима на друштвеним мрежама, од осликаног воза до одлука о изборима? И какав то утицај има на друштво?
Немојмо се заваравати, Вучић је вредан и способан политичар. Он није лењивац-хедониста попут неких ранијих председника који су уживали у женама или ракији. Он се хвали да ради 25 часова дневно и ми се томе смејемо. Али, то не значи да Вучић не ради више од других политичара.
Не би он могао да, за пет година, од потпредседника владе постане цела влада да није радохоличар. “Нема човек идеју, већ идеја има човека”, каже Хегел. Вучића је, рекао бих, запосела идеја да има контролу над Србијом, да има потпуну и неподељену власт. И изгледа да је на путу да то оствари.
Али, “не може се царство задобити, на душеку све дуван пушећи”, каже народ. Вучић своје царство није добио тако што се излежавао, већ тако што је грозничаво радио. Преузимао је медије, пратио анализе јавног мњења, индуковао растурање опозиционих странака…
Осим тога, да се вратим на ваше питање, СНС није права политичка странка. То је више Вучићева лична политичка армија. Он је генерал те војске, талентован и способан – он је Бонапарта. И наравно да о свему одлучује. Или мислите да о томе треба да одлучују Стефановић и Гашић?
Како се (сада) супротставити креирању паралелног друштва и институција од стране Вучића и СНС-а, а како их (касније) што брже и ефикасније демонтирати?
Ако поредите Вучића са Милошевићем, онда смо сада у 1992. години. Као и онда, постоји конструктивна или блага опозиција, а то су Чеда, Чанак и Шешељ. А постоји и права опозиција, али она је посвађана и поцепана.
Између опозиционих другосрбијанаца и националиста много је већа разлика него између конструктивног Чеде и конструктивног Шешеља. Зато је Вучић јак.
И зато је Вучићев проблем не толико опозиција, колико моћни страни играчи. Преиграће се. Он мисли да ће Путина или Меркелову да омађија као моју тетку која каже: “Ма види шта Вучић гради на Сави, пусти, добар је он, само да се ради…”
Не, они га неће пустити. А што је мања земља, већи је утицај странаца. Зато и мислим да ће Вучићу пре доћи главе странци него овдашња опозиција.
Како ће, по вашем мишљењу, да се заврши Вучићева владавина? Мирно, на изборима, или ће репресија постати толика да то неће бити могуће?
Ђорђе Вукадиновић је код вас написао да “ово” није дошло изборима, па искључиво изборима неће ни отићи. То је такође сликовито речено, али није нетачно.
Прво, Вучић никад не би дошао на власт да није било његове претходне Каносе по Вашингтону и Бриселу. Да се није јавно покајао и преумио, мислите ли да би му било допуштено да победи 2012. године? Можда се значај бриселске честитке Николићу три сата пре затварања биралишта прецењује. Али само изборима и без претходне Каносе Вучић никада не би дошао на власт.
И друго, Вучић не би добио одрешене руке да није предао Север Косова, односно да није било Брисела 1 и 2. Бриселски споразум потписан је 19. априла 2013. године. После тога је Вучић, што се Брисела и Вашингтона тиче, могао са српском демократијом и медијима да ради шта хоће – само да остане гарант мира и стабилности еманираних Бриселом 1, а после и Бриселом 2. У међувремену, Вучић је толико ојачао да је почео да контролише све, па чак и изборе. А избори су срце демократије, они не могу да зависе од воље једног човека.
Коштуница се повукао и пре него што је изгубио изборе. Тадић је изгубио председничке изборе за само 70.000 гласова. Али, није правио драму, није оптуживао опозицију како је заједно са америчким амбасадором покрала изборе. Покупио је своје ствари и отишао. Замислимо сада да Вучић изгуби изборе за 70.000 гласова. Прва наша реакција на овај мисаони оглед била би – па то Вучић не би ни дозволио.
Управо то је проблем с нашом демократијом. Избори морају бити толико чисти да се губе или добијају и са 1000 гласова разлике, а не да вам треба 300.000 гласова више да бисте променили власт.
Но то са мирним доласком и одласком са власти је и Вучићев проблем. Коштуница данас спокојно шета Београдом, без обезбеђења. Хајде опет да направимо мисаони оглед, па да замислимо да ли ће то, ако овако настави, моћи и Вучић?
Нисам сигуран.
