Слободан Антонић: Србија – „територија“ око које се навлаче Немачка и Хрватска

Нико није приметио да је у процеп између Немаца и Хрвата пропао државни Завод за уџбенике. Слично је и у трговини. Сви знамо да када пазаримо код Идее, Меркатора или Роде заправо купујемо код Хрвата. Сада је у Србију дошао и немачки Лидл

„Данас кад је све боље, данас када имамо аутопутева више него икад, кад су плате веће него икад, а сад ће и пензије свима бити веће него икад – и то не мало веће, него за осам, девет, десет посто веће него икад (и онима са највишим пензијама) – е онда сад: пусти, има нешто друго, сада ћемо око Косова“ (овде, 17:06-17:27).

Вероватно ће и ову изјаву пажљиви критичари претрести и открити да је у њој однос лажи и истине уобичајених 9:1 (овде). За мене као социолога овај раскорак између режимске лакировке и социјалне стварности прилично је фрапантан.

„Пет година Вучићеве владавине (2012-2017), обележене су катастрофално ниским привредним растом (БДП). Ако се у обзир узме само тзв. западни Балкан: `Kосово` 3,2%, Македонија 3,0%, Црна Гора 2,7%, БиХ 2,3%, Албанија 1,5%, Србија 1,3%“ (овде).

„Српски текстилни радници раде `у предворју Бангладеша`; сто хиљада људи за мале паре шије одећу за велике европске компаније које добијају субвенције, а држава жмури на кршење закона“ (овде).

„Иако је влада Србије дала `Горењу` субвенцију од 6.000‒10.000 евра по раднику, српски радник у `Горењу` прима 200 евра, а словеначки 1.600 евра за исти посао“ (овде).

„Брачни пар пензионера преминуо од глади“ (овде и овде). „Пилот се убио због беде: хлеб из касарне носио да прехрани децу“ (овде). „Хорор у Ивањици: мушкарац се обесио због беде“ (овде). „На Звездари син пуцао у оца, а онда извршио самоубиство: `Опростите ми, нисмо више могли да живимо у беди`“ (овде). „Ужас у Сурчину: трочлана породица умрла од глади“ (овде). „Дечак се обесио јер није имао ни за карту до школе“ (овде)…

Пре месец дана објављен је извештај Међународне конференцијe синдиката о стању права запослених у свету (овде). Србија је по статусу (заправо по системском гажењу) радничких права сврстана у исти ранг са Анголом, Боцваном, Чадом, Конгом, Обалом Слоноваче, Етиопијом, Сијера Леонеом, Свазилендом, Танзанијом, Хаитијем, Ираком, Бурмом, Сенегалом, Тајландом, Угандом, Вијетнамом и Замбијом (стр. 10).

„Законодавство о раду“, пише о Србији у овом извештају, „првенствено диктирају интереси (страних) послодавца. Влада Србије прихватила је 80 одсто препорука добијених од Савета страних инвеститора – почев од `веће флексибилности` у коришћењу уговора на одређено време и прековременог рада, па до `омекшавања` правила за запослене труднице“ (исто, стр. 42).

У извештају се посебно истиче утицај тзв. Америчке привредне коморе (American Chamber of Commerce – AmCham) у региону. Ова лоби група капиталиста, који послују под патронатом САД, контролише чак 40% БДП у Црној Гори (стр. 42), а уложили су, само у 2017. години, читавих 82 милиона долара да би лобирали по Источној Европи (исто). Америчка привредна комора била је и кључни актер по чијим налозима је српска влада донела сада актуелни, а злогласни, Закон о раду.

Исти извештај, на крају, указује и на доминацију плутократске Тројке – Европске комисије, Европске централне банке и ММФ – у региону, па и у целој Источној и Јужној Европи. Због захтева Тројке, наиме, милион радника у Румунији изгубило је право на синдикално организовање, а 1,6 милиона радника у Португалији остало је без права на колективни уговор (исто, стр. 43).

А сада, поштовани читаоци, размислите – колико се притужби српске Поверенице за забрану дискриминације сећате када је реч о ЛГБТ правима? А колико када је реч о правима радника?

Рецимо, Министарство рада до данас није извршило регистрацију колективних уговора чак из 2015. године, а који су склопљени у хемијској индустрији, индустрији неметала, грађевинарству, пољопривреди, прехрамбеној и дуванској индустрији, као и у водопривреди (овде, стр. 7).

Наравно да то, за нашу Повереницу, није дискриминација. Али свакако јесте ако се у уџбенику, случајно, напише оно што је свакако тачно – да хомосексуалци чешће обољевају од сиде и жутице; због тога ће Повереница упорно писати протесте свима који су надлежни. Али, дискриминација радника – па кога то занима?

Недавно је објављена анализа о томе како су Немци преузели српско тржиште уџбеника. „Клет“ је, како је показано, директно преко нашег Председника обезбедио да из новог Закона о уџбеницима (април 2018), буду избачене све одредбе које угрожавају практично монополски положај овог немачког издавача – попут забране да издавачи дају поклоне наставницима и директорима школа (овде).

Клет је, иначе, познат по томе што је наставнике и директоре корумпирао поклањањем таблет рачунара (овде).

„Закон неће ући у Скупштину све док се не договориш са Клетом!” – поручио је шеф Вучићевог кабинета тадашњем министру просвете – посведочио је сам Срђан Вербић. Он се писмено пожалио Агенцији за борбу против корупције да је током израде предлога Закона био „изложен притисцима, претњама и покушајима застрашивања од стране одређених издавачких кућа“. Без резултата (овде).

У међувремену се и известилац Европског парламента за Србију, Немац Д. Мекалистер, усудио да пише председници нашег скупштинског Одбора за образовање и да је опомене да Клет има примедбе на предлог Закона. Наравно да су на крају све немачке примедбе усвојене (исто).

Као спин одговор на цитирану анализу, ноторно германоидни Блиц објавио је серију чланака са насловима попут „Српско тржиште уџбеника освојили хрватски бизнисмени, а ово ће бити одговор државе на монопол“ (овде) и „Туђманов пријатељ држи половину српског тржишта уџбеника, а оптужују га за мито, уцене и прљаву игру“ (овде).

Спин се састојао у томе да се кривица за тзв. непријатељско преузимање
(hostile takeover) српског тржишта уџбеника пребаци са Немаца на Хрвате. Хрвати су, наиме, оптужени за све оно што Немци чине – за поткупљивање директора и наставника и за притисак на Министарство просвете.

Нико није приметио да је у процеп између Немаца и Хрвата пропао државни Завод за уџбенике који није могао да нуди „поклоне“ – зато је сведен на 3% тржишта (овде).

У Црној Гори, њихов Завод за уџбенике и даље је једина овлашћена издавачка кућа која штампа књиге за основце. Влада те земље има јасну идентитетску политику – уџбенике из матерњег језика и историје не може да производи ни Београд, ни Берлин.

У Србији то је, међутим, Алејбегова слама. А ту „сламу“ пуним колима сада разносе Немци и Хрвати. Слично је и у трговини.

Сви знамо да када пазаримо код Идее, Меркатора или Роде заправо купујемо код Хрвата. Сада је у Србију дошао и немачки Лидл, који овде планира отварање мреже од стотинак продавница (овде).

Лидл је тек један од ланаца трговина који у земљу домаћина увози сопствене производе и пласира их по рафовима продавница. Лидл поседује фабрике за већину производа које ће купцима у Србији нудити по цени обилато дотираним из ЕУ фондова. Српски купац ће, заправо, у Лидлу моћи да пронађе једино тзв. дневну робу из Србије – пекарске и друге производе, који не могу да стоје више од пар дана (исто).

Целокупна српска прехрамбена индустрија тако ће се суочити са надмоћном конкуренцијом – немачког Тениса и Лидла са једне стране, и хрватске Идее, Меркатора или Роде, с друге.

Да ли мислите да то наше власти погађа? Оне су управо ових дана продужиле за шест година мандат једној од ноторних колонијалних службеница – Јоргованки Табаковић.

О Јоргованки сам већ писао (овде и овде), па сада само хоћу да подсетим да је реч о особи која је плагирала докторат (овде) и која се, пре постављења за гувернерку НБС, бавила израдом хороскопа (овде). Кад је први пут постала гувернерка, Телеком Србија преузео је на себе 78.000 евра њеног дуга за отплату четворособног стана у Новом Саду (овде), а одмах је добила и плату од 679.000 динара. Осим што и сама свакодневно службеним аутом путује на релацији Београд‒Нови Сад, Јоргованкину ћерку је из Новог Сада, „на стручно усавршавање“ у Београд, довозио службени возач РФЗО, који ју чекао док се не заврше предавања и потом враћао у Нови Сад (овде).

Заузврат? Јоргованка је шест година држала колонијални курс динара, који је омогућавао Немцима, Хрватима и осталима изношење профита из Србије по најповољнијем течају; бранила је кредите индексоване у швајцарским францима иако је суд рекао да су ти уговори ништавни; није казнила ниједну (страну) банку због злоупотребе доминантног положаја, а прва је у историји допустила тзв. пренос портфолија без сагласности корисника кредита (када је СоЖе банка преузела КБЦ банку, као и Алфа Банка АИК банку), што је потпуно противно Закону о облигационим односима (овде и овде).

Али, управо то је била њена кључна врлина – безрезервно служити колонизатору на рачун домородаца.

А то што се Србија, у међувремену, претворила у пуку „територију“ чије плодове развлаче Немци и Хрвати – кога то брига?

Важно је да је наш Председник јуче у телефонском разговору молио Ангелу Меркел да својим ауторитетом убрза изградњу аутопута Ниш-Приштина и подржи Регионалну економску зону, тзв. Западни Балкан.

И онда још неко пита – а по чему смо то ми колонија?

Слободан Антонић, Стање ствари

фото: ЕПА